У ГАЛЕРИЈИ Народног универзитета у Врању од данас је отворена изложба радова студената Факултета уметности у Нишу, под називом „Од А до Ш“.
Радови су настали током предходне три школске године у оквиру предмета ,,Писмо”.
Ћирилица је писмо које користи осам словенских језика, а савремени ћирилични иницијали представљени су кроз лична истраживања појединаца. На свакој целини су приказани различити приступи, могућности и идеје за интерпретирање добро познате теме.Фото: Факултет уметности Ниш
Ментор на пројекту и доцент на предмету је др Биљана Станковић. Изложба ће бити спремна за посетиоце од петка у 9 сати, мада због епидемијске ситуације неће бити званичног отварања. Поставка ће бити изложена до 07. маја сваког радног дана од 9 до 17 часова.
Неквалитетна, али ово је једина фотографија на мрежи са сусрета Зоране Михајловић и Хилари Клинтон
У нашем језику постоје многе речи, нарочито називи занимања, које се сада већ традиционално исказују у женском роду, истакла је потпредседница Владе Србије и председница Координационог тела за родну равноправност Зорана Михајловић и као пример навела речи попут „чистачица“ и упитала зашто појединима „парају уши“ речи као што су „директорка“ или „председница“.
„Често слушамо како родно осетљиво изражавање нарушава лепоту нашег језика и да нам није потребно, јер су све речи које се користе примењиве и на мушкарце и на жене. Међутим, у нашем језику постоје многе речи, нарочито називи занимања, које се сада већ традиционално исказују у женском роду. Такве речи су „чистачица“, „куварица“, „касирка“, „васпитачица“ и углавном се ради о називима за занимања која су слабије плаћена и мање цењена. Зашто онда појединцима речи „директорка“, „председница“, „суткиња“, „инжењерка“ парају уши и „штете“ нашем језику? Да ли је то заиста до природе језика или до патријархалних образаца који не дозвољавају женама да буду препознате и присутне на позицијама моћи и утицаја?“, истакла је потпредседница Владе Србије и председница Координационог тела за родну равноправност Зорана Михајловић.
Она је, у ауторском тексту за лист „Политика“, рекла и да употреба родно осетљивог језика подиже свест о значају једнакости жена и мушкараца тиме што женама даје већу видљивост и препознаје њихове улоге и рад у свим сферама друштва.
„Језичка дискриминација се у нашем друштву највише види у пословном окружењу, где је и даље стандард да се у мушком роду исказују занимања која се односе на руководеће позиције, као што су директор, шеф, председник, управник, што указује на неравноправан положај мушкараца и жена и то је потребно променити како бисмо се развијали ка друштву једнаких могућности за све. Језик је промењив и еволуира са друштвеним развојем, те је као такав показатељ стања друштва у коме живимо и управо зато треба да тежимо томе да мењамо норме језика које су штетне, а на које смо навикли“, истакла је она.
Потпредседница Владе додала је да је друштво једнаких могућности друштво за које се сви залажемо и у коме желимо да живимо.
„Када почнемо да говоримо о председницама, истраживачицама, програмеркама, даћемо им већу видљивост и значај у друштву и схватићемо колико их заправо има око нас. На тај начин ћемо послати поруку свим девојчицама и девојкама да ниједна професија није искључиво мушка или женска и да могу да се остваре у било ком послу подједнако као мушкарци. Стога верујем да је свакодневна употреба родно осетљивог језика користан „алат“ за смањење јаза између мушкараца и жена, посебно у професионалном окружењу. Једино друштво у којем и жене, као и мушкарци, имају једнаке могућности и услове да живе, раде и развијају се може да иде напред и то је будућност за коју се залажем“, закључила је Михајловић.
Одавно је школска учионица са таблом и кредом постала страно тијело новог доба
Пише: др Батрић Бабовић
Нико није тако једноставно као корона вирус са истоименом глобалном операцијом објаснио и демистификовао рупе и празнине бројних система и обзнанио степен њихове безвриједности и мртвила. У вријеме док медијски простор испуњавају опскурни садржаји, примитивни телевизијски догађаји на каналима са националном фреквенцијом јесу услов без кога се не може, а све штампане медије и портале испуњавају ефемерне садржине и јефтине празнине живота људи са јавне позорнице, нико од универзитетских професора, академика, писаца, новинара, интелектуалаца или посленика јавне ријечи не покушава да обзнани смјернице на који начин уредити и новој пошасти прилагодити системе школства и здравства.
Одавно је школска учионица са таблом и кредом постала страно тијело новог доба. Вертикални положај ученика који презентује своје знање и брани теорије из језика, математике, историје или природних наука одавно је замијенио компјутер и на англосаксонском скраћеничном језику он лајн контакт са предметним наставником. Оловка је испарила из ђачких руку, бијела хартија је замијењена конвертитским компјутерским екраном, а мрежњача ока је принуђена на трпну кохабитацију са виртуелним и дигитализованим синапсама на релацији ђак-професор.
Свијест и савјест предавача као преносиоца знања и ученика као субјекта који усваја иста и на тај начин креира аутономну инвентивност , раздаљинама се губи без трага и гласа. Одсуство писања, сликања,цртања и коришћења креде и табле убија креативни потенцијал и развој умјетничких садржаја код младих генерација. Кора великог мозга не прима импулсе са терена гдје млади ум преликава своју машту и разлива своју подсвијест. Из таквих збирова и умножака развија се нови свијет, док га компјутери као пригушивачи селе на виртуелни терен. Од основног образовања па до докторских и специјалистичких академских студија са редовним студијским програмима план и програм са релацијом предавач-ученик подводи се под даљински систем комуникација и губитак непосредности и близине. Некад је било немогуће замислити практичне вјежбе на анатомији и хирургији са компјутерским презентацијама и виртуелним компилацијама предметних садржаја.
Готово свакодневно архитекте и грађевинци помјерају пројекте у више димензија, историја се дигитализује, ревидира и прилагођава потребама политика, времену истраживања и интересима заједнице,а Хомер, Шекспир, Достојевски, Памук и остали писци и пјесници проналазе свој пут до онога ко то треба да оцијени перципирање њихове ријечи посредством интернета и сличних мрежа. Све више и наглашеније, жива ријеч и контакт очи у очи умире на међама тиркизно плавих екрана. Само генијални ум и ледена машта могу предвидјети какве се генерације роботизованих зналаца пакују у нове армије будућих интелектуалних елита. Са сигурношћу се може рећи да се смањује јаз између природно произведених зналаца у корона операцији и раније пројектованог глобалистичког система вјештачке интелигенције.
Наука постаје обамрла и бесциљна, умјетност је одавно без сочности и надахнућа. Живо и мртво ткиво између плагијаторства и креативности све више почива на препознавању нијанси разлика, благодарећи ријеткој људској проницљивости и филигрански стеченом знању. Пирамиду владања и знања разарају милијарде полуистина и њихове подлоге за будуће постулате коначних решења и услове без којих се даље не иде.
Медицина је направила јаз у употреби технике и практичних вјештина. Компјутеризацијом и дигитализацијом несвјесно се присвојио рачунар а отуђио човјек.
Садржаји литературе постају преписивачки, са максималним замршеностима на молекуларном нивоу и одступањима на нивоу базичних принципа науке. Стручни часописи са завидним индексима и квалитетима научних радова пружају минимална уточиште за решења бројних проблема. Велики број студија за бројне болести и љекове бива погрешно постављен или недовољно квалитетно интерпретиран. Појавом короне медицина се неформално дијели на ковид и нековид област древне науке. Ни шпанска грозница са милијардама пандемија није успјела да медицину сведе на немоћну слушкињу система и политичког поретка. Корона је родила повјерење и неповјерење, проширила непознанице и познате ствари у бројним процесима учинила неадекватним и непотпуним.
Вакцине је учинила средством опстанка и извором глобалних људских мимоилажења и подјела.Готово са сигурношћу може се рећи да операција корона у праксу уводи нове ентитете у међународну класификацију болести. Смртност од других болести остаје за боља времена и снажније аналитичке тренутке.
Он лајн живот води у лавиринте из којих нема излаза. Вријеме обично покаже да се без Хомера, Толстоја, Селимовића и Андрића не може у архитектонске мултидимензионалне зоне, нити у сложене хируршке и нехируршке процедуре. Алгебра и рачунске операције неуморно прате опште образовање у свим ускостручним гранама. Од момента кад је компјутер заузео бусију између љекара и болесника, медицинска догма и пропедевтика пропадају на непримјетан и бесповратан начин, а човјек губи човјека у формално-правном компјутерском зачараном кругу.
Школство на даљину и медицина на близину јесу немогућа мисија. Можда је тако и у свим осталим струкама и научним областима. А да су човјек и свијет отуђени показује демографија. Корона је маркер распадања досадашњег свијета. Можда и нови лист за оне који вјерују у Божји Промисао и Божје Допуштење.
