Поштовани читаоци,
по ко зна који пут улазимо у расправе шта је службено, а шта је јавно, или како рече господин Челекетић у коментару, “код нас Срба може и овако и онако”. У члану 10. Устава Републике Србије пише то шта пише, а ко хоће да сазна шта пише нека отвори неки од сајтова, јер смо огуглали од саветовања оних који неће да чују.
Као очигледни пример непоштовања службености и овога пута поново и по ко зна који пут споменућемо познату “руску” Сбербанку, која би због наше добронамерности према њој могла мало да нас донира. Наиме, та банка и службено и јавно у Србији грађанима пише латинично, а иста нам не пише писма зато што нас воли, него зато што јој требамо. С обзиром на то да грађанима углавном шаље опомене за кредите и дугове, исти се не буне, јер им још само то треба. Међутим када их грађани упозоре на то откуд им адреса да шаљу рекламе и латинична писма, наравно не одговарају, што је својеврстан облик неваспитања у међународној комуникацији, где се наводи да је пожељно причати и писати службеним језиком домаћина. Да ли је њихово опхођење латиницом службено процените сами.
На другој страни имамо Граве осигурање које доста докумената, а нарочито у опхођењу са државом, штампа ћирилично, што је по нашим информацијама, својеврстан знак добронамерности те куће.
Док држава не повуче давно ковертирани потез на законској табли, шта нам је чинити?
Али пре чињења треба схватити…
Можда је одговор у Теслином размишљању о рату које је прожето тврдњом да „подјармити народ значи заменити му парадигму. У ствари „извршити репрограмирање колективно несвесног“.