Србски културни центар „Ћирилица“ Београд

Зашто српски језик данас нема исправно

решено питање писма?

Двописмо (српска ћирилица и хрватска латиница) за

писање данас српског језика не може се сматрати решеним

питањем писма јер је то у нескладу и с обавезом у Члану 10

Устава Србије а противно је и општој пракси у Европи и

свету

Природно и лингвистички давно засновано име „српски језик“

враћено је (истина са задршком и лингвиста и српских политичара)

језику Срба после планског „разваљивања“ привремене заједничке

државе Југославије, после поништеног лажног „братства-јединства“

по логици комунистичке идеологије и владавине у Југославији до

њеног разбијања од унутрашпњих снага које су подржале

најмоћније „западне силе“ Европе и света. Историјска догађања у

вези с тим тек ће истинито оцењивати историчари када буде

допуштена реалнија објективност у истраживању тих несрећних

догађаја који су се најтрагичније одразили на српски народ. На

примеру судбине српског језика и његовог ћириличког писма

најбоље се види како су се Срби одрицали својих и највећих

идентитетских вредности да би се удовољило другима који су

живели са Србима у Југославији. Срби су се били одрекли и имена

свога језика прихвативши његово преименовање у „српскохрватски

језик“ и приставши на политичко-идеолошке комунистичке

притиске за постепену замену свога миленијумског писма хрватском абецедом (гајицом). Тако су Срби у Југославији пристали

на губљење (замену) имена свога језика, пристајали су на

нескривено полатиничавање и измену свога ћириличког

националног идентитета.

Од готово стопостотно ћириличког српског народа на почетку

20 века и стварања Југославије Срби су, „миц по миц“, пристајали

на јавно замењиавње своје ћирилице хрватским латиничким

саставом све до свођење ћирилице на занемарљиве остатке. У томе

су српски политичари и језикословци пристајали чак и на

фалсификовање у вези с хрватском латиницом (гајицом) коју су

неки лингвисти у Србији чак преименовали у „српску латиницу“,

предочавајући лаж како је та латиница стварана за Србе, па чак и

такву лаж да је ту латиницу саставио нико други до реформатор

српског језика и ћирилице Вук Стефановић Караџић! Иако се зна из

непоткупљиве историје и чињеница да је Србима та хрватска

латиница први пут у Србију Србима донела окупаторска чизма у

Првом светском рату када је српска ћирилица забрањена, а дотична

латиница наређена. И сада звати ту латиницу „српском“ више је

трагично него што би могло бити смешно због незнања и

манипулације.

У одговору на питање зашто српски језик данас, после више од

хиљаду година коришћења ћирилице као националног

општесрпског писма, нема природно решено питање писма, него се

Србима, уз њихово писмо, намеће и даље нека врста

шизофреничности, као у „српскохрватском језику, прилепак у туђем

писму које је већ преовладало 90 одсто у писању српског језика, што

је последица раније нескривене и идеолошко-политичке

острашћености против ћирилице после 1954 године када су Срби

приморани и насилним и политичким средствиам да пристану на

двоазбучје, у коме је од два писма (српског и хрватског) хрватско

писмо исфаворизовано до већинског.

Борба самосвесних Срба за враћање у пуни живот српског

миленијумског националног писма у писању језика Срба и данас

нема резултата због унутрашњих антићириличких снага и због

спољашњег фактора иницираног из Србије преко познатог

лингвисте англисте, који се није сетио да предложи Енглезима да

уведу двоазбучје, пошто је он стручњак за енгелски језик, али се

залаже да Срби и даље замењују своје писмо негоавњем

„двоазбучја“.

Унутрашње снаге које су „за Европу без алтернативе“ и које

„глобалистички“ мисле, сматрају да ми не можемо као Бугарска ући

у ЕУ са својим писмом, него морамо тамо с хрватском латиницом у

свом језику, а спољњи фактор преко некакве „Венецијанске

комисије“ напао је пре десетак година Србију да не сме она због

Нови објекат са изложбеним простором и канцеларијама градиће се према победничком решењу архитектонског конкурса чији су аутори Бранислав Митровић и Ђорђе Алфиревић

Четири подземна нивоа са депоом, вишенаменским изложбеним простором и канцеларијским блоком – нови је објекат од 11.300 квадратних метара који ће бити укопан испод између Небојшине и Скерлићеве улице и здања Народне библиотеке Србије (НБС) на Светосавском платоу. Њега су предвидели аутори проф. Бранислав Митровић и доц. др Ђорђе Алфиревић, победници архитектонског конкурса за идејно решење за изградњу – проширење постојећих депоа те националне институције културе. Народна библиотека Србије наручила је то јавно надметање расписано децембра прошле године у којем је учествовало 26 радова, како би решила вишедеценијски проблем – недостатак простора за смештај библиотечке грађе. Један од захтева Народне библиотеке Србије био је и да подземни објекат буде укопан тако да се на крову у потпуности сачува постојеће уређење зелених и пешачких површина, односно да раван, проходан, уређен и озелењен кров свих подземних дограђених капацитета буде на нивоу трга.

– Наш главни мото био је да поштујући архитектуру заштићеног објекта НБС-а минималним, неагресивним гестом у простору назначимо главни приступ новом објекту из Скерлићеве улице. Функционалну специфичност коришћења нове зграде депоа чини могућност хоризонталног повезивања простора новог и постојећег депоа. Значајна је и веза изложбеног простора са постојећим капацитетима и службеним улазом библиотеке. Кровне површине објекта су затрављене и благо нагнуте у северном делу према згради библиотеке, чиме је остављена могућност да се наткривени простор испод спрата библиотеке користи као амфитеатар за јавне скупове. Приступ за особе са инвалидитетом предвиђен је преко приступног платоа из правца Скерлићеве улице – каже Бранислав Митровић који је коаутор и идејног решења за реконструкцију Светосавског платоа која би требало да буде окончана најкасније почетком следеће године.

У том делу Светосавског платоа, није обухваћена конкурсом, планирана је и јавна подземна гаража између објекта Народне библиотеке и Скерлићеве, као и испод трасе те улице.

Извор: Спутњик