Србски културни центар „Ћирилица“ Београд

Преносимо вам Саопштење Матице српске и Одбора за стандардизацију српског језика које је резултат њиховог скупа „Положај српскога језика у савременом друштву (изазови, проблеми, решења)“одржаног 3. јула ове године.

Ово Саопштење је једна од бројних реакција српске јавности на наказни Закон о родној равноправности којим се практично тражи насилна промена српског језика до непрепознатљивости.

Саопштење садржи 21 детаљно образложен аргумент и закључак са потписима 40 професора, лингвиста, академика. Објављено је на сајту Матице сртпске и у потпуности одражава и ставове Србског културног центра „Ћирилица“ Београд.

maticasrpska.org.rs/wordpress/assets/dopis_MS_19_7_2021.pdf

Знате оне америчке (холивудске) филмове у којима је главни лик наизглед и у јавности фини, углађен, породични човек, а код куће злоставља жену и децу. Жена се временом повлачи из јавности, постајући све више уверена да је вероватно крива за злостављање које трпи и у истој тој јавности важи за недруштвену злобницу која кињи несрећног и племенитог мужа који се у ствари својски потрудио око такве јавне слике. На крају, после низа перипетија и када опасност запрети и деци, жена смогне снаге да се избори за њих и себе и у јавности се разоткрије истина.

Пре више година негде сам прочитала да је неки амерички политичар, по истеку свог мандата између осталог разоткрио и једну од бројних тактика владања. Рекао је отприлике да власт мора с времена на време да дозволи неку врсту вентила за незадовољни народ и да се у ту сврху снимају филмови који се увек срећно завршавају, јер на крају правда буде задовољена. Гледајући такве филмове обичан човек се уживљава у улогу жртве која трпи велику неправду, али се на крају увек све срећно заврши по њега. На тај начин његово незадовољство нечим у држави сплашњава у уверењу да на крају мора доживети сатисфакцију за оно што трпи.

Цела прича у јавности око Сребренице ме подсећа на сценарио неког од таквих холивудских филмова. Злуради би рекли да је преко Атлантика и направљен сценарио који треба да убеди јавност да су муслимани (малим словом јер је то верска конфесија а не нација) жртве, а Срби злочиначки лик. А истина је управо обрнута.

Пошто је Независна међународна комисија за истраживање страдања свих народа објавила свој извештај у једанаест поглавља више од 1.000 страна, то се некако поклопило и са одласком Валентина Инцка са дужности високог представника за БиХ, који је после 12 година на тој функцији решио да по нечему буде и запамћен, па је допунио Кривични закон БиХ одредбом да се затвором кажњава негирање геноцида у Сребреници. Своју допуну Валентин заснива на медијским причама и пресудама Хашког трибунала који се такође руководио медијским причама и плаћени(чки)м сведоцима са муслиманске стране, потпуно негирајући чињенице и документа. Тако је један међународни суд познат као политички суд који нема везе са правом (чак ни римским) пласирао причу која се уклапа у сценарио.

Гидеон Грајф, израелски стручњак за холокауст каже да је са десет најбољих стручњака из различитих области и земаља истраживао период од 1991. до 1995 када се догодио злочин, а не само 1995. годину, од тренутка када је српска војска ушла на ту теиторију, као што је радила комисија Хашког трибунала састављена од нестручних особа за ту врсту истраживања. Такође, бошњачка страна је одбила да даје податке и Хашком трибуналу и Независној комисији о именима убијених која су урезана на надгробне споменике, о инвалидима рата из бошњачке војске и њиховом учешћу у рату. Због чега? Па, зато што се чињенице не поклапају са подацима којима машу у јавности, да је страдало око 8.000 муслимана и њихових жена и деце. Чињенице, снимци и документа говоре да је страдало више од 2.000 Срба (углавном цивила) и око 3.500 муслимана, већином војника и резервиста, од којих су многи страдали у борби, међусобним сукобима када су једни хтели да се предају а други не, самоубиствима и на нагазним минама.

Чињенице говоре да је српска страна предлагала претходних година, 1992. и 1993. размену територија – да предају делове око Сарајева где су живели Срби у муслиманском окружењу за Сребреницу и Жепу, у којима су претежно живели муслимани у српском окружењу. Муслимани су то глат одбили, и кренули у освајање Сребренице и Жепе. Иако малобројнији, Срби су надвладали у борби и понудили војсци БиХ (28. дивизији) као и наоружаном војно способном становништву да преда оружје и да ће их пустити да се несметано повуку. Повлачећи се у две колоне, 28. дивизија, резервисти, већина наоружаних војно способних становника, као и неколицина жена и деце су кренули, али је један део војника и резервиста наставио борбу. Осим тога и заробљени су кренули у побуну и убијање, тако да је том приликом доста њих страдало.

Закључак Независне комисије је да НИЈЕ ПОЧИЊЕН ГЕОНЦИД, да је злочина било са обе стране, али је почело са злочинима Насера Орића над српским становништвом. Између осталог, многи муџахедини, који су били познати по највећим зверствима, су дошли као страни плаћеници да се боре на муслиманској страни. Иако Грајфова комисија тражи да се одговорни за злочине казне ради помирења, тешко да ће до помирења доћи између Срба и муслимана, јер би то значило да се њихови хероји (Насер Орић и многи други) морају казнити, а лаж коју су муслимани ширили скоро тридесет година би постала оно што јесте – ЛАЖ, на којој су многи муслимани и њихови сценаристи профитирали, и даље профитирају. На крају, такав исход се не уклапа у сценарио.

Само тај сценарио има и један превид – по њему није предвиђено да Срби преживе, како би муслимани могли да причају своју причу. Срби су преживели. И треба да говоре зарад истине и Бога који види све.