- Када смо се средином друге деценије 21. вијека, с циљем развијања свијести о важности његовања културе сјећања у школској пракси, почели бавити истраживањем поезије чији је главни мотив српско страдање у 20. вијеку скоро нико од основношколских и средњошколских професора српског језика и књижевности, па чак ни од универзитетских професора са катедри за српски језик и књижевност није могао да нам одговори на питање да ли је неко од српских пјесника написао коју пјесму о Јасеновцу, Јадовну, Пребиловцима. Доминантни одговори су били „Не знам.“ или „Ја се тиме нисам бавио“. И тако је започело наше трагање за поезијом коју смо у својим каснијим радовима назвали српска поезија страдања и патње.
Као резултат тог трагања , а за потребе школског проучавања те поезије у функцији његовања културе сјећања на српска страдања у 20. вијеку прво смо сачинили поетску руковет Пред сјенима српских мученика која је изашла у три издања, а онда смо са групом даровитих и углавном младих младих професора сачинили и зборник стручних радова под насловом Српска поезија страдања и патње. Незнатно касније, или скоро упоредо са другим и трећим издањем поменуте поетске руковети настао је и већи зборник родољубиве поезије чију претежну тематику чини страдалничка судбина српског народа, а чији је приређивач Ранко Поповић. Наслов те антологије је Ми знамо судбу.
Непосредно након тих књига у којима је српска поезија страдања и патње обједињена и тиме постала лакше доступна читаоцима, а онда и актуелизацијом разговора о неопходности његовања културе сјећања почеле су у часописима да се појављују нове пјесме низа аутора са основним мотивима српског страдања не само у Јасеновцу, Глини и Пребиловцима, него и у Сарајеву и на другим стратиштима. Тон тих нових пјесничких остварења је редовно узвишен и болан, а поетска форма и квалитет различити, уз напомену да су сонет и сонетни вијенац постали све присутнији.
Ми ћемо овдје скренути пажњу на неколико веома успјешних сонета и на два сонетна вијенца чији садржај и поетске слике скенирају реалну слику усташких злочина, а својим ритмом, мелодијом и симболиком леде крв у жилама водећи нас од стратишта до стратишта и између жртви и џелата. Дакле, ријеч је овдје о два сонетна вијенца, први је сачинио Аћим Тодоровић с насловом Христова јагњад, а други Невен Милаковић с насловом Из крајишког ока. Наслови ових сонетних вијенаца су ишчитани акростихови из њихових магистралних сонета. Наравно у раду ћемо говорити и о појединачним сонетним формама чији су аутори Драган Хамовић, Мирослав Максимовић, Жељко Грујић и Лука Цицмил уклапајући их у јединствену и недјељиву поетско-аналитичку цјелину.
Када је ријеч о Јасеновцу, а он, Јасеновац, није само Аушвиц Балкана како би рекао Гидеон Грајф, он није ни само узвишена страдалничка судбинска тема српског етноса, он је и етичко, и поетско питање, па није никаква необичност што је код многих пјесника и централни мотив , и симбол свих наших страдања. Али је интересантно да се један број пјесника одлучио да јасеновачка страдања и патњу, па и патњу и страдања на другим стратиштима уобличи у строгу форму сонета или у сонетни вијенац. Тај поетски изазов је сигурно не само унутрашњи поетски порив и самодисциплина пјесникова, него и спонтани пјесников однос строге форме и народне патње која надилази разумско у човјеку. Па тако и Драган Хамовић говорећи о свом сонету Место звано Јасеновац каже „Нисам ни помишљао да се Јасеновац може сместити у сонет. Још мање да ћу то лично учинити. Онакву безумност и рђаву бесконачност догађаја, у четрнаест редова.“ (Јадовно 1941).
Ето, и управо због тога Хамовићев сонет Место звано Јасеновац, којим започињемо наш пут кроз сонетне поетске форме над сјенима српских мученика, и почиње згуснуто, збијеном лексиком са низом симбола који отварају широка семантичка поља и огроман простор за анализу и дискусију.
Дозволите малом месту с речју јасен у корену
Успомене да превлада, силесију оспорену.
Зашто тачка да остане проказана и уклета,
Кад све сличне лишене су злога знака и угледа?
И баш Хамовићев сонет о том малом мјесту, Јасеновцу, из савремене, дакле, данашње перспективе, прича сву тегобну причу о логору смрти и нашем стварном односу према њему током свих протеклих деценија. Та силесија оспорена, тај балкански Аушвиц, комунистичком одлуком бива остављен забораву и немару да се успут спомиње једном у години, да системским заборавом злочина и злочинаца који су због лажног братства и јединства другачије именовани неутралном синтагмом фашистички терор буде занавијек као и безбројне тачке српског страдања лишен (..) злога знака и угледа па да за српска страдања у НДХ
Ни на земљи ни на небу нема тачне бележнице
За транспорте препуњене ускотрачне железнице.
За житеље ове тачке, необичног крвног сродства,
Престала је и потреба памћења и књиговодства.
А пошто су усташе у више наврата уништиле сву релевантну документацију о логору смрти у Јасеновцу па за неке нове процјенитеље размјера геноцида над Србима ето Ни на земљи ни на небу нема тачне бележнице могуће је калкулисати бројем страдалих Срба сводећи га на мјеру испод сваке логике и разума само да би се са злочиначке НДХ скинула стигма геноцидности и да би ми заборавили своја страдања, а она, НДХ, била ослобођена злога знака и угледа. То је додатно могуће учинити и на начин да се оспоре и учине мање вјеродостојним и преостали спискови страдалих јасеновачких мученика, па Хамовић не без разлога у сонету скоро јаукне
Чак и они пописани нек су дубље анонимни,
Јер образац опет влада касапски и клобук димни.
Јасеновац као мјесто у коме царује смрт и чије име због бола не помиње осим у наслову сонета Јасеновац, Жељјко Грујић доживљава као удаљени предио поред неименоване, а опет познате ријеке за који сви знају и какав је, и гдје је и то не по имену, него по злу које се ту и снило, и збило.
Непрепливана реко до смрти дубока
Тамо су нам кости разносила пашчад
Тамо се дан као хлеб делио на парчад
И свак је остао гладан свога ока
То мјесто је на општепознатој локацији Тамо, и то Тамо се у Грујићевом сонету, у иницијалној позицији на почетку стиха понавља шест пута, баш као да пјесник жели да се од свих зала која памти и која су се реално догодила, од дана и хљеба издијељеног на парчад, од изгубљеног ока, од слике неба које дијели судбину блата, од биљки утвара, од несигурне и клизаве ноћи и од прокислог мајчиног млијека, па до магленог видика који у невријеме вјетар ојесени, удаљи и дистанцира непоменом те страшне именице Јасеновац неби ли се како спасио даљег кошмара и стравичних слика смрти.
Аћим Тодоровић је свој сонетни вијенац Христова јагњад посветио Јасеновачким Мученицима. Његове и имплицитне, и експлицитне поетске слике jасеновачког пакла болом продиру до коштане сржи.
Јасеновац грца од бола и студи!
У лобање шупље угн`јездиле гује.
Мртво чедо мајка јецајима буди,
у тканицу бола јагње опасује.
(Христова јагњад, 9. сонет)
И не само Јасеновац, него и Доња Градина, и Стара Градишка као дијелови система јасеновачког пакла су ништа мањи свједоци помраченог ума и усташког злог пира.
Крцати вагони, огољеле шине,
тешки оклоп стење, ђаво ушур иште.
Ижђикљала неман из Доње Градине
гута, зобље, дави до Старе Градишке.
Набремиле груди чемера и јада,
њивом ужас клија, зрело жито пада.
(Христова јагњад, 11. сонет)
Тај помрачени усташки ум који нема границе у крвожедним оргијама не штеди ни дјецу, те тек у живот пристигле невине анђеле, и у пјеснику Невену Милаковићу генерише неизмјерни бол који и свемир потреса.
Господе, може ли вјечност да умије
Јауцима дјеце лице награђено,
Може л’ да од мајке уморене скрије
Из утробе вреле чедо извађено!?
Може л’ што од тога забољети јаче,
Може л’ што страшније свемир да постиди,
Но дјете што није стигло да заплаче
И матер што није могла да га види!?
Отад свака хумка крајишка пјевуши,
Пјесму нам нијесу могли погубити,
Јер пјесма од овог свијета и није,
Она ће до Суда Страшног свједочити,
Она неће дати да заборав скрије
Обзор што се виком недокланих гуши.
(Из крајишког ока, 11. сонет)
Језиве слике смрти у и око Јасеновца су снажно присутне на сваком мјесту, а ропац и јауци су једино што чуло слуха и данас након много деценија на том простору може да региструје.
Издишу шикаре око Јасеновца,
Заробљене ропцем недокланих хуче,
Сапете шкргутом жртве и зликовца,
Натопљене крвљу к`о да бјеше јуче.
(Из Крајишког ока 1. сонет)
Бол и туга се појачавају и код потомака и поштовалаца јасеновачких мученика и поред споменика у Јасеновцу који по много чему подсјећа на латинично слово „U“ подигнуто на неки пиједестал да се руга и жртвама и њиховим потомцима чекајући нека боља времена да се сагради достојанствен меморијални центар невиним жртвама усташког злочина.
Ту, под латицама скамењеног цв`јета,
Гдје корјење буја да нахрани гране,
Чека Васкрсење Србија распета.
Ту, из самокресом смрскане лобање
Авељева туга и судбина клета
Крију задњи јецај прекланог дјетета.
(Из Крајишког ока 2. сонет)
И у Милаковићевом, и у Тодоровићевом сонетном вијенцу осим Јасеновца присутна су и друга стратишта и обиљежене, и необиљежене масовне гробнице српског недужног народа.
Јутро од вечери, ловину од ловца,
Збјег што се радује животу, од смрти,
Крик од бодљикаве жице Јасеновца…
Лакше је умр’јети, него отргнути.
Јадовно, Јазовка, Госпић, Диздаруша,
Ко би сва стратишта мог’о побројати,
Ко да се поганих изрода не гнуша,
Ко да помрачену ћуд крвничку схвати!?
Не бл’једе страхоте у крајишкој души,
Није кошмар пјесмом одагнати лако
И сањива села миле отаџбине,
Не може вријеме избрисати како
Крвавијем димом, крвавије Глине,
Из препуне цркве ломача се пуши.
(Из крајишког ока, 6. сонет)
Студен задах смрти ломи гране голе.
Забокорен злочин у кор’јењу жбуна.
Мијеша се мирис липе и тополе
јауцима ношен с Лике и Кордуна.
Крајином се бију вјетрови горчине,
Козара се с болом у црнини мучи.
Процвиљела села око хладне Дрине,
тврда Херцег-земља у јаме се сручи.
(Христова јагњад, 4. сонет)
Недужне жртве су највећем броју били српски сточари и тежаци који су своју нејач хранили поштеним радом, а џелати, усташе, су их на стратишта водили свезане попут животиња баш као у сонету Мирослава Максимовића Код Дурџића гаја.
До Дурџића гаја, Дурџића гаја
ко мирна марва дотерана раја.
Дотеране жене, деца и старци.
Маљева, брадви кренуше ударци.
(М. Максимовић, Код Дурџића гаја)
Поетске слике невиних страдалника и мученика који до логора смрти пролазе завичајним згариштима на путу мученичком у Царство небеско су снажно представљени у 12. и 13. сонету из сонетног вијенца Христова јагњад Аћима Тодоровића. На том путу из живота у смрт, па из смрти васкрснућем до Царства небеског, на путу на коме и гробља васкрсавају и уздижу се у фрескописно небо, невине жртве је пјесник огрнуо у бесмртност вјере изнад простора гдје мртво Српство спава.
Њивом ужас клија, зрело жито пада,
литургију дижу мртви свештеници.
Са небеса роса на откосу страда,
из пепела ничу Свети мученици.
Расте војска силна одрубљених глава.
Над мочваром хладном крта трска тањи.
Барјаци се дижу, гробље васкрсава,
кудјеље се магле, крвав мјесец мањи.
У зјенама згаслим ничу крајпуташи.
Невидљивим пољем ћутња јеца реско,
пут Кумове сламе језде логораши-
утабаном стазом у Царство небеско.
Нагрћу колоне сићушнијех мрава,
а сузе се слиле у модрину трава.
12. сонет
А сузе се слиле у модрину трава.
Кроз житија патњи мирно луге ћуте.
Фрескописно небо од светијех глава
у бесмртност вјере жртве огрнуте.
Попаљене луче, света смола мири-
опојно се шири са борове коре.
Богослужбом звоне српски манастири,
мученици стигли пред Господа-горе.
Под подстригом светим нова свјетлост руди;
из очињих зјена и рањених прса,
наједрала личи на мајчине груди-
на набрекле дојке пуне светог мрса.
Руменилом жара тамјан распламсава,
дрхте влати ћутњом, мртво Српство спава!
13. сонет
И Милаковић, и Тодоровић слику мученичке судбине скројене у строгу и поетски одговорну форму у својим сонетним вијенцима, сваки из своје перспективе, кондезују у магистралним сонетима. Код Милаковића се изнад тих у тишину завијених гробних поља једино чује тупи звук клепала које најављује опело тражећи одговор на питање може ли вјечност да умије образ грешних још не покајаних.
Клепало сред огњем спржене тишине.
Оста само гар од мученичке Глине,
Господе, може ли вјечност да умије
Образ што се виком недокланих гуши!?
Крв је са имена немогуће спрати,
Ако вам се гордост не да покајати.
(Из крајишког ока, Магистрале)
За разлику од Милаковића, Тодоровић нас у свом магистралном сонету с разалогом упозорава на наше неоправдано и недопустиво ћутање у коме категорија заборава може бити и добровољно самоубиство остатака покланог народа.
Јасеновац грца од бола и студи,
Авај, судбо болна, уплаканих нада!
Голоруке душе џелат камом буди.
Њивом ужас клија, зрело жито пада,
А сузе се слиле у модрину трава-
Дрхте влати ћутњом, мртво Српство спава
(Христова јагњад, Магистрале)
Осим Јадовна, Јасеновца, Пребиловаца и других стратишта на подручју некадашње Независне државе Хрватске, и српске патње и страдања с краја двадесетог вијека, посебно оне у Сарајеву 1992. до 1995. године су свој поетски омаж добили у сонетној форми у стиховима Недељка Бабића и Луке Цицмила.
Бабићев сонет, Ко смије заспати, започиње питањем које слиједи након пјесниковог ослушкивања злокобног фијука вјетра над Сарајевом помијешаног са дисањем и уздасима над српским гробљима у то зло вријеме док Миљацком мутна вода злослутно шапатом преноси смртоносну најаву која и ритмички, и тонски личи на крвников поклич Allahu Akbar иза кога сигурно долази смрт.
Чујеш ли вјетар над Сарајевом,
то дишу наша гробља у дољи,
док мутна вода обалом Лијевом
шапуће Десној: Хватај и кољи!
Та мутна вода и поноћна тама које заувијек односе очи нечије као симболе живота појачавају питање на које нема одговорâ јер их злослутни поклич заувијек сахрањује.
Како ћеш ноћас кћери заспати
док вјетар цијепа живу самоћу
у души пуној дивље папрати
и у твом граду јутра цвокоћу
због будне ноћи у бојној дољи,
гдје чујеш само: Хватај и кољи!
На питања из Бабићевог сонета Ко смије заспати, изгледа да осим поетског одговора није могућ ниједан други. А да би се евентуални одговор, поетски или разумски некако могао пронаћи може нам помоћи пажљиво ишчитавање сонета Луке Цицмила Сонет ћелесарај који доноси слике кошмара који је произвела сулуда игра човјекоубица изгнаних из раја који сањају нове ћелекуле од српских глава док се са свих страна осјећа задах уморених, недужних и несахрањених српских жртава у Сарајеву.
Сановник Ћелекуле! Дух изгнан из раја.
Родонебесни миљеник! Прах Христове крви.
Укућен грмљавином! Страх војничког краја.
Заточеник причâ. Задах распаднуте стрви.
Свјестан српске трагедије у Сарајеву Цицмил с правом поставља знак једнакости између чистог и у том часу стварносног реализма и надреалних фантазмагоричних слика насталих као резултат умоболне савјести коју су смислили џелати жедни српске крви. И док из дантеовог круга сарајевског пакла излази опомињућа душа свата, назиру се Цицмилови одговори на реална, а онда и на поетска питања које у име умоболне савјести откуцава грешни Алахов сат, а који се могу евентуално прихватити и као одговор на питање у Бабићевом сонету.
Ћелесарај црни сатану свијета.
Мртвозорник отрока, одсјечена три прста.
Дантеов круг пакла, повампирена душа свата.
Умоболна савјест, грешни Алахов сат.
Суманутост наде, распаднут ружин цват.
Вртлокруг вида, заклани брат.
Чини нам се да из свега овдје укратко наведеног можемо извести и основни закључак да су пјесници осјетили да је српска трагедија својеврсно искушавање судбине која истинске мученике одводи из земаљског пакла у Царство небеско, а потом у строгој сонетној форми и у царство поезије. А на том и тешком, и судбински одговорном путу, како се то из акростиха магистралних сонета ишчитава Христова јагњад у царство небеско и у царство поезије одлазе не само из Крајишког ока, него са свесрпских простора и то само због тога што су више од живота вољели српство и слободу.
Раде Р. Лаловић /Слободна Херцеговина
