ВУК КАРАЏИЋ И ЗАКОН О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ И ЋИРИЛИЦИ – НЕУСТАВНОСТ, АПСУРДНОСТ И НЕПРИМЕЊИВОСТ

 

У Србији се и даље свира на двоазбучној фрули, сачињеној и нормираној у сербокроатистичком Правопису српскога језика Матице српске (уз подршку и Одбора за стандардизацију српског језика), на чему се, уместо на уставној обавези и општој пракси у Европи и свету, утемељио школски јасно неуставан, апсурдан и неприменљив у пракси закон о српском језику и ћирилици, усвојен чак једногласно, по хитном поступку, дакле без јавне расправе, у Скупштини Србије, која је одмах после тога распуштена да би се на недавним изборима добила нова која ће наследити бруку и неправду нанету тим законом српском језику и српској ћирилици.

 

Вук је и даље код нас само у хвалоспевима. Додуше, ти само хвалоспеви Вуку почињу тек када је кнез Михаило Обреновић наредио стопостотну примену у школству Вукове језичке реформе. Све до тада и српске језичке институције и Српска православна црква указивали су на штете или веће мањкавости Вукове теорије и праксе. Најбољу оцену Вукове револуционарне језичке реформе дао је један велики писац – Меша Селимовић.

Данас би се могла дати једна објективнија оцена реформе Вука Караџића и његовог дела у овом објективно-критичком смислу.

Ми видимо да је оно што је радио Вук (човек који је имао јак природни мозак, али је човек био без готово икаквог озбиљног лингвистичког, па и било каквог, школовања.

Вук је на Бечком договору 1850. за Србе и њихов језик засадио клицу шизофреног двоазбучја и њиховог нејединства и у писму и у изговору

Видимо данас, такође, да је Вук, као слабо школован лингвиста, исказао своје научне несмотрености које су Србе и њихов језик и писмо на стотинак година после њега па све до данас довеле у лоше решене практичности и до језичког задржаног нејединства учевног (књижевног) језика и у писму и у изговору.

Вук је у Књижевном договору (Беч, 1850), исписаним и потписаним само хрватском гајицом, „заборавио“ да спомене и Србе, и српски језик, и српско ћириличко писмо, и српску књижевност. Несмотреношћу, неукошћу или (могуће је) под великим утицајем (притиском) Беча преко учесника реченог договора службеника Аустријске монархије Франца Миклошича, засадио клицу за потоња српска губљења суверенитета Срба на назив свога језика, на сувереност свога писма и сувереност над делом српске књижевности коју су на српском језику стварали Срби католици који су политичким играма преко католичанства и наметнуте латинице асимиловани у хрватски национални корпус, коначно у Југославији. Прилично је чудно да Вук с Даничићем на реченом договору изостави назив „српски језик“ (чиме су се све време до те 1850. године изричито бавили), да изоставе назив „српска књижевност“ да изоставе српско ћириличко писмо и практично у њеној замени хрватском гајицом, иако је Вук био коначан реформатор тога, српског ћириличког, писма – тешко је поверовати да је то могло бити „случајно“, да је то неки обичан заборав. То је тешко могао бити заборав јер је пре тога Вук писао изричито српском ћирилицом све што је писао. Постоје писане потврде да је Вук свега неколико пута писао српски језик хрватским латиничким писмом (гајицом), када је писао неколицини хрватских „пријатеља“, као и тада у реченом Књижевном договору.

По логици и пракси тога договора Аустријска и каснија аустроугарска власт остваривала је забрану и замену ћирилице Србима, нарочито у време окупација српских земаља, а у време Југославије комунистичка власт је смишљено и без формалних законских забрана ћирилице, спроводила фаворизовање хрватске латинице, изједначила је Србима њихово и хрватско писма под лажном „равноправношћу писама“, спровела је обману и лаж да је „и латиница српско писмо“, чиме је било олакшано замирање ћирилице и прелазак и навику Срба на туђе (хрватско латиничко) писмо – гајицу.

Та осмишљена обмана и фаворизација туђег писма Србима под лажном тврдњом да је „и латиница (гајица) наша“ шири се и данас под владавином настављања  сербокроатистике (пример, настављање израде Речника српскохрватског књижевног и  народног језика у САНУ, Правописа српскога језика Матице српске (редигованог и одобреног у Одбору за стандардизацију српског језика).

Посланици се наслонили на сербокроатистички Правопис српскога језика Матице српске, а погазили уставну обавезу из Члана 10. Устава Србије

У складу с тим обманама Срба, у вези с њиховим писмом и манипулацијом флоскуле о „богатству двоазбучја“ само међу Србима, наставља се раније наметнута навика у замени ћирилице, њен прогон кроз настављање њене  свакодневне замене још више сада  под владавином синова и унука „изворних“ и „директних“ комуниста. Тако се показало да су и лингвисти (преко нормирања два писма једино у језику Срба) и српска власт преко усвајања апсолутно неуставног и примерно апсурдног у светским размерама уникатног законског документа названог тешко (за)памтљивог Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма[1], а још теже спроводљивог у пракси и у „јавном“, и у „тајном“ животу. Зато, иако већ траје време за очекивану примену тог закона, нисмо нигде (у средствима обавештавања и у говору људи) никада чули да је неко покушао да примени те законске обавезе које по том неуставном и апсурдном закону зависе од тога чије је власништво над, рецимо, неком фирмом, предузећем, новинама и сл. Ако је ту реч о приватном власништву фирме, та фирма нема обавезу да користи ћириличко писмо у српском језику иако је то писмо нераздвојиво од српског језика по Уставу. А ако се неко од приавтника одлучи за писање српског језика ћириличким писмом – само приватне форме биће награђене новчано (смањењем пореза)!

Ми смо (и Срби и антисрби) познати у свету по многим невиђеним „оригиналностима“, али ко би очекивао да смо баш „оригинални“ и у томе што само наш народ може међусобно да се дели и по писму у писању српског језика? Неки наши „мудраци“ чак кажу да „није демократски забрањивати (само) Србима да пишу свој језик по личној жељи”, а не колективној потреби! Још кад бисмо успели да и у неки страни језик уведемо неко друго писмо од онога којим се служе власници других језика, превазишли бисмо и сами себе у „оригиналностима“ у којима нас нико други никада не би сустигао! Да, на пример, спроведемо Енглезима да свој језик пишу српском ћирилицом, како им је предлагао Бернард Шо зато што је, по његовом убеђењу, српско (ћириличко) писмо најсавршеније, најлепше, најпрактичније и најчитљивије на свету! Ако то није успело њиховом Б. Шоу, можда би нама успело да убедимо Енглезе да прихвате наше писмо за свој језик! Можда би то, када би хтео, могао да уради наш лингвиста Р. Бугарски који себе сматра позванијим од свих српских србистичара да пресуђује с правником Пашалићем шта је српски језик, како се он зове и да ли он има или нема своје варијанте у политичким данашњим називима нових “језика” на јужнословенском  подручју.

Невероватно је за иоле лингвистички и правнички трезвене људе оно шта су посланици бивше Скупштине Србије 15. маја 2021. године, чак једногласно, усвојили у Скупштини Србије. А усвојили су апсурдан закон у коме немају сви субјекти иста права и обавезе (једни Срби морају, други Срби не морају да свој језик пишу својим писмом, па чак они који нису обавезни могу да буду новчано награђени кроз смањење пореза ако се ипак одлуче да свој језик пишу својим, а не неким другим, туђим писмом. Трећа апсурдност је и у томе што доношење закона о службеном српском језику и ћириличком писму Устав нити предвиђа нити налаже закон јер је непотребан. Важећи српски Устав у Члану 10 (став први) предвиђа јасну нераздвојивост ћириличког писма од српског језика на потпуно јасан и експлицитан овај начин, апсолутно усклађен с праксом у Европи и свету: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Малопре овде цитирани закон, прво, уопште не спомиње ту уставну нераздвојивост српског језика од ћириличког писма, исто као што је свуда у Европи у  свим другим језицима нераздвојан сваки језик од свог писма и, истовремено тај српски закон усвојен 15. сепетмбра 2021. предвиђа, сасвим супротно од уставне референдумске обавезе – раздвојивост српског језиак од ћириличког писма.

Закон за спрдњу са српским језиком и ћирилицом

То је невероватна потпуна неодговорност ранијих посланика у Скупштини Србије, а још већа неодговорност правних служби у држави и Скупштини да допусте посланицима да гласају за такав потпуно очигледно опструктивни закон према јасној уставној обавези. А још је чудније да правна служба Председника Србије не посаветује нашег Председника да не сме да потпише такав очигледно школски неуставан закон. Председник се, вероватно – иако је и сам правник – поуздао у своју правну службу па је потписао и упутио у примену такав закон који нема никакве везе с оним што предвиђа Устав Републике Србије у вези с дотичним питањем. Нама је тешко да поверујемо да је наш Председник икада прочитао став први Члана 10. Устава Србије. Да јесте, верујући у његову практичност и правничко поштење, не можемо да верујемо да би наш Председник насео да потпише својом руком такав школски пример неуставног и апсурдног закона.

Нама је још чудније од прихватања таквог српског закона у претходној српској скупштини што су српски лингвисти у Одбору за стандардизацију српског језика изрекли приличне похвале и дали подршку таквом закону. Истина, тај закон се и наслања на сербокроатистичку двоазбучну фрулу на којој се и данас  свира по нотама из и даље сербокроатистичког Правописа српскога језика Матице српске, уз подршку споменутог најстручнијег и најважнијег у Србији тела за стандардизацију српског језика.

Не можемо, правде ради и истине, и овде не споменути да је један члан тог Одбора – наш у лингвистици славни имењак проф. др Драгољуб Петровић – једини од њих одмах оценио и написао да такав “закон служи за спрдњу са српским језиком и ћирилицом”.

(4. мај 2022)

[1] Нажалост, и посланици у Скупштини Републике Српске навучени су да „братски“ изгласају такав исти неуставан, апсурдан, непримењив и уставно сасвим непотребан закон који је Уставни суд Српске морао правнички да огласи неуставним, с тим што је у пратећем објашњењу наведена ноторна неистина да се таквим законом „крше права Бошњака и Хрвата“. Тај закон, ма како лош био, он не може ничим да крши права Бошњака и Хрвата јер се тај закон уопште не односи на народе и језике који се данас зову „босански“/„бошњачки“ и „хрватски“. Овај се закон односи само, изричито наведено, на српски језик, а не на самоостаљене политичке варијанте тога језика које Бошњаци и Хрвати зову и нормирају по њиховој жељи и исказују одбојност па и нескривену мржњу према – српској ћирилици.

Драгољуб Збиљић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.