Гаврил Стефановић Венцловић сто година пре Вука

У рубрици Међу нама, 22. априла, господин Рајко Игић нас је подсетио на великана када је реч о реформи српског језика. Наиме, писао је о Сави Мркаљу, Вуковом савременику, за кога је Меша Селимовић у својој изванредној студији „За и против Вука” написао да је то „човек, даровит колико и несрећан, који је начинио први значајнији и потпунији покушај у смислу демократизације језика и правописа”. Скерлић Саву Мркаља истиче као „претечу Вука”. Јернеј Копитар такође је ценио Саву Мркаља, а о његовој књижици „Сало дебелога јера либо азбукопретрес”, дао је свој суд: „У Мркаљевој књижици има више филозофије него у другој дебелој граматици”. Улога Саве Мркаља у реформисању српског језика неоспорно је изузетно значајна и, без обзира на огромну улогу коју је Вук одиграо, придружујем се апелу да не дозволимо да падне у заборав.

Међутим, реформа српског језика није кренула са Савом Мркаљем. У наведеној студији Меша Селимовић пише: „По ономе што данас знамо, пре Доситеја, Соларића, Стојковића и других, народним српским језиком ванредно лепим и чистим, почео је да пише још Гаврил Стефановић Венцловић, у првим деценијама 18. века, сто година пре Вука”. Сматра се да је он почео правописну реформу, јер је први применио „упрошћени правопис”, којим је увео знакове за џ, ћ и ђ. Поред тога, из знакова љ и њ избацио је танко јер и уместо тога употребио апостроф – л’, односно н’. Међутим, средином 18. века, под утицајем политичко-верских струја које су наводиле на чвршће везивање за Русију, то није наишло на плодно тло за примену, што је тек сачекало Саву Мркаља и Вука да се с тим проблемом изборе. Сава Мркаљ је у тој борби трагично настрадао, а кроз шта је све пролазио Вук Караџић добро је познато.

На крају, битно је напоменути да огроман значај Вука Караџића за реформу српског језика неће бити ни мало окрњен ако се негује успомена и на остале „језикословце” који су допринели да данас имамо – и то не само ми Срби, већ и многи други народи на овом простору, који се у политичком жаргону назива регионом – савршени правопис.

Мирко Минић,

Београд

One thought on “Гаврил Стефановић Венцловић сто година пре Вука”

  1. ВУК КАРАЏИЋ И АПСУРДАН, НЕУСТАВАН И НЕПРИМЕЊИВ ЗАКОН О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ И ЋИРИЛИЦИ

    Вук је и даље код нас само у хвалоспевима. Додуше, ти само хвалоспеви Вуку почињу тек када је кнез Михаило Обреновић наредио стопостотну примену у школству Вукове језичке реформе. Све до тада и српске језичке институције и Српска православна црква указивали су на штете или веће мањкавости Вукове теорије и праксе. Најбољу оцену Вукове револуционарне језичке реформе дао еје један велики писац — Меша Селимовић.
    Данас би се могла дати једна објективнија оцена реформе Вука Караџића и његовог дела у овом објективно-критичком смислу.
    Ми видимо да је оно што је радио Вук (човек који је имао јак природни мозак, али је човек био без готово икаквог озбиљног лингвистичког, па и било каквог, школовања.
    Ми (моја маленкост) мислимо данас да је Вук, као слабо школован лингвиста, исказао своје научне несмотрености које су Србе и њихов језик и писмо на стотинак година после њега па све до данас довеле у лоше решене практичности.
    Вук је у Књижевном договору (Беч, 1850), исписаним и потписаним само хрватском гајицом, „заборавио“ да спомене и Србе, и српски језик, и српско ћириличко писмо, и српску књижевност. Несмотреношћу, неукошћу или (могуће је) под великим утицајем (притиском) Беча преко учесника реченог договора службеника Аустријске монархије Франца Миклошича, засадио клицу за потоња српска губљења суверенитета Срба на назив свога језика, ан сувереност свога писма и сувереност над делом српске књижевности коју су на српском језика стварали Срби католици који су политичким играма преко католичанства и наметнуте латинице асимиловани у хрватски национални корпус, коначно у Југославији. Прилично је чудно да Вук с Даничићем на реченом договору изоставе назив „српски језик“ (чиме су се све време до те 1850. године изричито бавили), да изоставе назив „српска књижевност“ ада изоставе српско ћириличко писмо и практично у њеној замени хрватском гајицом, иако је Вук био коначан реформатор тога, српског ћириличког, писма — тешко је поверовати да је то могло бити „случајно“, да је то неки обичан заборав. То је тешко могао бити заборав јер је пре тога Вук писао изричито српском ћирилицом све што је писао. Постоје писане потврде да је Вук свега неколико пута писао српски језик хрватским латиничким писмом (гајицом), када је писао неколицини хрватских „пријатеља“, као и тада у реченом Књижевном договору.
    По логици и пракси тога договора Аустријска и каснија аустроугарска власт остваривала је забрану и замену ћирилице Србима, нарочито у време окупација српских земаља, а у време Југославије комунистичка власт је смишљено и без формалних законских забрана ћирилице, спроводила фаворизовање хрватске латинице, изједначила је Србима њихово и хрватско писма под лажном „равноправношћу писама“, спровели су обману и лаж да је „и латиница српско писмо“, чиме је било олакшано замирање ћирилице и прелазак на туђе (хрватско латиничко писмо — гајицу).
    Та обмана и фаворизација туђег писма Србима под лажном тврдњом да је „и латиница (гајица) наша“ шири се и данас под владавином настављања сербокроатистике (пример, настављање израде Речника српскохрватског књижевног и народног језика у САНУ, Правописа српскога језика Одбора за стандардизацију српског језика и Матице српске).
    У складу с тим обманама Срба, у вези с њиховим писмом и манипулацијом флоскуле о „богатству двоазбучја“ само међу Србима, наставља наметнута навика у замени ћирилице, њен прогон кроз настављање њене свакодневне замене још више сада под владавином синова и унука тих „изворних“ и „директних“ комуниста. Тако се показало да су и лингвисти (преко нормирања два писма једино у језику Срба) и српска власт преко усвајања апсолутно неуставног и примерно апсурдног у светским размерама уникатног законског документа названог тешко (за)памтљивог Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма, а још теже спроводљивог у пракси и у „јавном“, и у „тајном“ животу. Зато, иако већ траје време за очекивану примену тог закона нисмо нигде (у средствима обавештавања и у говору људи никада чули да јее неко покушао да примени те законске обавезе које по том неуставном и апсурдном закону зависе од тога чије је власништво над, рецимо, неком фирмом, предузећем, новинама и сл. Ако је ту реч о приватном власништву фирме, та фирма нема обавезу да користи ћириличко писмо у српском језику иако је то писмо нераздвојиво по Уставу.
    Ми смо познати у свету по многим невиђеним „оригиналностима“, али ко би очекивао да смо баш „оригинални“ и у томе што само наш народ може међусобно да се дели и по писму у писању српског језика. Неки наши „мудраци“ чак кажу да „није демократски забрањивати (само) Србима да пишу свој језик по личној жељи, а не колективној потреби! Још кад бисмо успели да и у неки страни језик уведемо неко друго писмо од онога којим се служе власници других језика, превазишли бисмо и сами себе у „оригиналностима“ у којима нас нико други никада не би сустигао! Да, на пример, спроведемо Енглезима да свој језик пишу српском ћирилицом, како им је предлагао Бернард Шо зато што је, по његовом убеђењу, српско (ћириличко) писмо најсавршеније, најлепше, најпрактичније и најчитљивије на свету! Ако то није успело њиховом Б. Шоу, можда би нама успело да убедимо Енглезе да прихвате наше писмо за свој језик.
    Невероватно је шта су посланици бивше Скупштине Србије 15. маја 2021. године, чак једногласно, усвојили у Скупштини Србије. А усвојили су апсурдан закон у коме немају сви субјекти иста права и обавезе (једни Срби морају, други не морају да свој језик пишу својим писмом, па чак они који не морају могу да буду новчано награђени (кроз смањење пореза) ако се ипак одлуче да свој језик пишу својим, а не неким другим, туђим писмом. Трећа апсурдност је и у томе што доношење закона о службеном српском језику и ћириличком писму Устав нити предвиђа нити налаже јер је непотребан. Важећи српски Устав у Члану 10 (став први) предвиђа јасну нераздвојивост ћириличког писма од српског језика на потпуно јасан и експлицитан овај начин, апсолутно усклађен с праксом у Европи и свету: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Малопре овде цитирани закон, прво, уопште не спомиње ту уставну нераздвојивост српског језика од ћириличког писма, исто као што је свуда у Европи у свим другим језицима нераздвојан сваки језик од свог писма и, истовремено тај српски закон предвиђа, сасвим супротно од уставне референдумске обавезе — раздвојивост од ћириличког писма.
    То еј невероватна потпуна неодговорност ранијих посланика у Скупштини Србије, а још већа неодговорност правних служби у држави и Скупштини да допусте посланицима да гласају за такав потпуно очигледно опструктивни закон према јасној уставној обавези. А још је чудније да правна служба Председника Србије не посаветује нашег Председника да не сме да потпише такав очигледно школски неуставан закон. Председник се, вероватно — иако је и сам правник — поуздао у своју правну службу па је потписао и упутио у примену такав закон који нема никакве везе са оним што предвиђа Устав Републике Србије у вези с дотичним питањем. Нама је тешко да поверујемо да је наш Председник икада прочитао став први Члана 10. Устава Србије. Да јесте, верујући у његову практичност и правничко поштење, да би наш Председник насео да потпише својом руком такав неуставан и апсурдан закон.
    Нама је још чудније од прихватања таквог српског закона у претходној српској скупштини што су српски лингвисти у Одбору за стандардизацију
    изрекли приличне похвале и дали подршку таквом закону. Истина, тај закон се и наслања на сербокроатистичку двоазбучну фрулу на којој се и данас свира по нотама из Правописа српскога језика Матице српске, уз подршку споменутог најстручнијег и најважнијег у Србији тела за стандардизацију српског језика.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.