Где сте, браћо

Непотребна полемика као згодна прилика да се Србима и остатку света укаже на трагичну судбину једног од најстаријих народа у историји цивилизације

Сваке последње недеље у марту београдски Роми, ма које вере били, прослављали су Бибијаку, празник у част племените Теткице Бибије, која их је у средњем веку видала и спасавала од последица неке смртоносне редње, ваљда куге. У међувремену су затражили од Патријаршије да је канонизује, а од Ватикана да је беатификује, па где „прође”. Џаба, али су ипак почели да је помињу и славе као светицу. Слави се свуда, али ова, београдска, најближа је срцу.

У тесном дворишту оронуле зградице на београдском Пашином брду, при дну Улице господара Вучића, била је чесма: на њу су ставили мермерну плочу, а изнад икону с Бибијиним ликом и ореолом као изразима искрене захвалности и славили празник. Томе је могао да присуствује свако – Немци, Срби, Шиптари, Италијани, Мексиканци, Кинези, Ескими, црни, жути, бели или црвени, а најревносније су биле комшије из Маринкове баре, с Неимара, Чубуре и Душановца. После је Бибији озидана капелица, заслужила је.

Једном су за славу приредили гала вечеру у ресторану „Језеро” на Ади Циганлији, на коју су дошли и Роми професори универзитета, писци, лекари, спортисти, инжењери, адвокати, естрадни и оперски певачи… заједно са сиротињом и симпатизерима (што је донекле обесмислило предрасуду да су Роми на дну лествице образовања и животног стандарда). Где су и да ли су наставили, не зна се, не оглашавају свој празник по новинама.

Цигани и Роми

После су се спорадично појављивали у „црним” или „ружичастим” хроникама, али се на том њиховом последњем скупу дознало и оно што се о Ромима до тада није знало… као ни данас, уосталом. Ево те приче намењене онима што су опседнути поделама. Јер судбина напаћених Рома је таква да вековима сваки глас у одбрану њихових права, или дело у прилог њиховој духовности долази – у прави час.

Због „моралних чистунаца” одмах ваља открити да назив Цигани није погрдан већ погрешан: реч је о старој, ортодоксној секти која је деловала на просторима Византије до 12. века, а како је ромска селидба од северозапада Индије до хришћанске Европе пролазила туда, пришли су јој, заборављајући временом и силом прилика пређашњи браманизам.

Имају своју историју, културу и обичаје, значајно су сачували језик, смислили су заставу и испевали химну, имају све атрибуте нације… али не и државу, па су последњи народ апатрида који настањује Мајчицу Земљу.

Ромска судбина је слична оној која прати браћу Мојсијевог закона, ако не и гора, али Јевреји су у најтежим временима сачували веру и свест о свом пореклу чиме су, упркос прогону, остали чврсто повезани, а несрећни Роми су се, у настојањима да сачувају главу, приклонили мимикрији, „утапали се” у окружење прихватајући туђе језике, нове обичаје и непознату веру.

Узалуд! У просвећеној Европи постојале су само три државе у којима ромски народ никада није био прогањан! То су Русија, Грчка и Србија, што се приписује православној традицији с низом паганских елемената који се ових дана испољавају као толеранција. Зато су се многи овдашњи Роми често изјашњавали као Срби, па упркос силним пописима није установљено колико их заиста има. По попису из 2011. било их је око сто педесет хиљада, мада су социолози и етнопсихолози тврдили да их је бар пет пута више. Требало би споменути и да овде надимак Цига није погрдан, а ни Роми се не увреде кад их неко тако ослови. Такав су народ, а и ми смо такви.

За разлику од европских научника који су на примеру Рома доскора показивали ограничено знање и сужене хоризонте до те мере да су поједини износили хипотезе које се граниче с лудошћу, Арапи су вековима пре знали да је прадомовина тог народа Индија. У једном од поглавља знаменитог дела Тариха бин Халдуна, посвећеног борбама Арапа и Рома 834. године, спомиње се да су Арапи заробили 27.000 противничких војника које су колонизовали у Авни Зербе, данашњем Аназарбасу, у Анатолији, а да су их Грци одмах после византијско-арапског рата 855. године одвели у област свога царства. Прави егзодус из постојбине почиње тек у 11. и 12. веку, као последица ратова које су против раџастана на северозападу подконтинента заподенули Селџуци и Афгани, па су Роми били и прве жртве агресивног ислама.

Један народ

А пре тога? За изучавање историје Рома значајне су Веде – Ригведа, Самаведа, Јаџурведа и Атарваведа и епови „Махабхарата” и „Рамајана”, који су настали много пре Христа. Данас делује невероватно да су ратове против Рома од 15. до 8. века пре нове ере водили Аријци, који су из подкавказја и са севера Ирана стигли до граница Индије. То племе се стопило с већинским становништвом па је ромска крв и аријевска, много више него у народа којем је то постало бит државног програма националне супериорности (или како је то именовао Фридрих Ниче – Üберменсцх).

Роми су добијали многе битке, али губили све ратове. То је последица етичког кодекса који није допуштао да се убије заробљени непријатељ, чак ни такав какав је био Махмуд Гор, најсуровији војсковођа свих времена, који је на монструозан начин убио последњег ромског краља (раџу) Притвираџ Чаухана.

Ни у Европи није било боље, па је до 1726. године важила „надокнада за ромску главу” у буквалном смислу! Иако је плаћање тог злочина укинуто, последња „вештица” спаљена на ломачи 1927. године била је нека Ромкиња из Бајерна, такорећи недавно.

Веровало се да су шпански Роми остатак Мавара који су до пре пола миленијума владали Пиринејским полуострвом те да су пореклом Египћани! То није тачно: они су само прихватили понеки обичај, неколико речи и лауту, прапретечу гитаре, а за остало се зна. Због тога, али и стигматизације којој су све време били изложени, неки Роми су се изјашњавали као Египћани, што је стигло и до Србије, где су постали Ејупци и дечацима почели да надевају име – Насер. Активисткиња тог „преврата” била је – тетка Џеја Рамадановског.

А међу Ромима који су се поносили својим националним идентитетом најдоследнији је био покојни Шабан Бајрамовић, мада на чудан начин, више пркосом него аргументима: иступио је из неког нишког културноуметничког друштва кад му је из назива избачено име сународника првоборца и замало народног хероја, а име преиначено у „Ром”. Или, на попису из 1981. године, када су грађани први пут могли да се изјашњавају као Роми, а он на питање анкетара шта је по националности поносно одговорио: „Четрдесет пет година сам био Циганин, а тек десет сам Ром. Зато, пиши – Циганин!” Шта год да је збуњени пописивач заокружио, били смо и остали – браћа.

А, ако ово прочита неко од аутора и издавача уџбеника или активиста НВО Опре Рома – биће боље свима.

 

Аутор: Милош Лазић

Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.