Ја сам сада и овде. Могу ли ја, међутим, повремено бити неко и други, у неком другом времену и простору? Захваљујући језику, могу и те како.
Тренутна позиција говорника у простору и времену назива се деиктичким центром. Из те позиције говорник одмерава појаве које га окружују и у односу на деиктички центар настала је и троделна подела показних речи (заменица, прилога и речци) у српском језику.
Ипак, говорник некад мења позицију и свет посматра са друге тачке гледишта: очима друге особе / других особа, у другом времену и(ли) простору. Та промена перспективе назива се деиктичком пројекцијом. У наставку су представљене неке од пројекција говорника из првог лица једнине у остала лица.
Када, на пример, истраживач у раду уместо закључујем напише закључујемо, користи ауторско „ми”, прво лице једнине мења првим лицем множине, те ставове које износи прикључује ставовима читаве научне заједнице.
Деиктичком пројекцијом говорник може прикривати своју индивидуалност. Док представник људских ресурса уручује отказ несретном запосленом један на један, у модерно опремљеној канцеларији са чијих се зидова смеше китњасте пословне афирмације, одлуку представља у првом лицу множине: Наша сарадња овде, нажалост, престаје, али се надамо да ћеш имати успеха на наредном радном месту.
Кад прекорева сам себе, говорник се може себи обраћати у другом лицу, као детету или неспретном ученику: Ти, Јоване, никако да научиш ко су ти прави пријатељи! Са друге стране, некад о себи говори као о замишљеној особи коју објективно процењује и тада користи треће лице: Видећете ви кад Јован један дан реши и све вас избрише из живота!
Сваког дана, трчећи из једне у другу перспективу, бивајући час ја, час ми, па онда неко други, прелазимо километре. А кад се у трку уплету и путовања кроз простор и време, па кад за будућност, користећи садашње време, кажемо: За месец дана сам на Хавајима, а следеће године стижем у Индију, човеку буде жао што паметни сатови немају опцију за мерење раздаљине пређене деиктичком пројекцијом. Да се и ово рачуна, чак би и опстанак спортско-рекреативних установа могао бити доведен у питање. Ипак, док лингвисти не утврде колико калорија троше овакви ментални подухвати, не смемо се одрећи потврђено учинковитих активности: спорта, пливања, шетње и бицикла, са, подразумева се, спорадичним самопројектовањем чистог уживања ради.
Мср Александра Томашевић
[Рођена 1996. године. Основне и мастер студије завршила на Филолошком факултету у Београду, на Групи за српски језик и књижевност. Студент докторских студија на Филолошком факултету и стипендиста Министарства науке, технолошког развоја и иновација, од 2022. ангажована на Институту за српски језик Српске академије наука и уметности, на Одсеку за стандардни језик. Добитник награде „Доситеја” 2019. године. Добитник стипендије за изузетно надарене студенте 2020. године. Учествовала на више конференција за младе филологе. Пише и објављује радове који се баве савременим језиком, нормативистиком и методиком наставе српског језика. Заинтересована за истраживање савременог српског језика, нарочито у области морфологије, синтаксе, семантике и прагматике.]
Извор: Језикофил
