Поводом текста “Новосадски договор о језику из 1954: Највећи пораз српске филологије”, пренетог – свакако с добрим разлогом – с Балкана на електронски простор СКЦ “Ћирилица” истиче моја маленкост (потписана у нашем наслову) ово: у вези с учевним (књижевним, стандардним) српским језиком и ћириличким писмом српске власти се вероватно данас плаше да донесу исправне законе о српском језику и писму због жељног пута у ЕУ “без алтернативе”, а зашто српски лингвисти не смеју или неће намерно да нормирају српски језик како нормирају своје језике сви други лингвисти за своје народе – то може знати, вероватно, само Бог.
Све речено од Милоша Ковачевића у тексту овде је тачно. А то тачно ми у Удружењу „Ћирилица“ говорили смо и писали од оснивања Удружења (2001. године). Тачно је и да је Вук увек користио назив „српски језик“. Међутим, овде једино није речено оно што ми у „Ћирилици“ истичемо. И Вук је једном избегао назив „српски језик“. Учинио је то у (приватном Књижевном договору у Бечу (1850). У том договору се не спомиње власништво ни над српским језиком ни над српском књижевношћу. Биће да је истина да је то био, пре свега, пројекат Аустријске Монархије. А Новосадски договор (1954) био је, пре свега, пројекат комунистичке власти у Југославији, који је требало да Србе и Хрвате изједначи у власништву над Вуковим и вуковским језиком и којим је теребало да се прогласи „равноправност писама“ која се односила само на Србе, а не на Хрвате, јер је план био постепена замена српске ћирилице хрватском латиницом у језику Срба.
И тај комунистички пројекат је у разбијању српског језика до данас спроведен сто посто, а пројекат о замени ћирилице хрватском латиницом такође готово да је завршен (за сада је однос ћирилица – латиница у језику Срба 10:90 одсто у корист хрватске абецеде).
Нормални људи и стручњаци који за ову истину знају, јер се она види на сваком кораку, очекивали су да се опамете и српске власти и српски лингвисти па да, одмах после разбијања српскохрватског језика и Југославије, сачине међусобни договор (доста смо се с другима договарали о свом језику, време је већ касно, али боље икад него никад, да се, коначно, међусобно договоримо о свом језику и писму. Ми смо у „Ћирилици“ сачинили Предлог српског договора о српском језику и ћирилици пре 20-ак година и у својим књигама објавили, али су то српски лингвисти и власт ћутке игнорисали и зато имамо данас да су једино Срби разбијени у свом језику (изговорно екавски-ијекавски у стандардном језику и у писму кроз наставак замењивања ћирилице под правописним двоазбучјем, тј. кроз игнорисање уставне обавезе у вези с писмом у ставу првом Члана 10. Устава Србије, и то у двама законима.
Зашто раде заједнички противуставно и противно пракси у Европи и свету српски лингвисти и власти и данас НАОПАКО, то нормалан човек од знања не може да тачно погоди. Једино може да претпостави да власт не сме да уведе уставно једноазбучје, по општој пракси у свету због Венецијанске комисије, тј. због наде за улазак “без алтернативе” у ЕУ. А зашто српски лингвисти не смеју или неће намерно да нормирају српски језик на начин како нормирају сви други лингвисти своје језике јединствено за своје народе у једном изговору и једном писму – то може да зна само Бог.
Аутор Драгољуб Збиљић је језикословац, писац 17 књига о странпутицама у поломима српског језика и затирању српске ћирилице и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” (2001).
Свака част, има наде !
Сачувај нас Боже издајничких академика, самоуких филолога, некомпетентних владара…