Драгољуб Збиљић поводом чланка „Суморна статистика: Закон о заштити нашег писма није заживео, употреба ћирилице сведена на 10 одсто“

ДОК СЕ ЛИНГВИСТИ НЕ ОСТАВЕ ПРАВОПИСНЕ ИГРЕ С ЋИРИЛИЦОМ И ДОК СЕ ВЛАСТ НЕ СЕТИ ДА ПРАВИ ЗАКОНЕ У СКЛАДУ С УСТАВОМ, ЋИРИЛИЦЕ ЋЕ У СРБИЈИ БИТИ СВЕ МАЊЕ

Само две чињенице довољно је рећи поводом чланка „Суморна статистика: Закон о заштити нашег писма није заживео, употреба ћирилице сведена на 10 одсто“.

1. Како је могао било ко да очекује уопште примену овога закона када је он правнички толико накарадан да га није ни могуће применити, а и када би га неко применио, резултат те примене за ћирилицу би био опет нула у њеном спасавању.

2. Доста је смешно, и поред све муке, када се лингвисти, тобож, чуде зашто нема ћирилице више од десет одсто у Србији. Па како да је буде више када су лингвисти увели у српски правопис туђе, хрватско писмо као алтернативно ћириличком писму? Остаје само да се надамо да ће лингвисти схватити шта су урадили и Србима и српском језику када су прекршили Устав Србије и светску праксу и једини увели Србима шизофрено решење питања писма у двоазбучју. Власт је, у ствари, у свему подржала српске лингвисте, па је и она прекршила Устав Србије и донела 2021. године неуставан заклон који подразумева два писма (српско и хрватско).

Наравоученије: Нека се најпре српски лингвисти оставе своје скарадне игре с ћирилицом у правопису и струци, нека српском језику врате суверену ћирилицу по Уставу и општој пракси у свим престижним језицима у вези с писмом у једноазбучју, па ће и власт схватити да треба да се оставе шале и да треба да се држе српског народног Устава и светске праксе у вези с писмом. Српски лингвисти, ако су се опаметили и схватили шта су они први урадили ћирилици у српском језику, имају прилику да докажу у новом српском правопису чију су израду најавили. Ваљда неће његову израду одуговлачити док не нестане и ових преосталих бедних десетак одсто ћирилице у Србији.

 

Драгољуб Збиљић

One thought on “Драгољуб Збиљић поводом чланка „Суморна статистика: Закон о заштити нашег писма није заживео, употреба ћирилице сведена на 10 одсто“”

  1. Нажалост, нисам имао прилике да подробније дискутујем са г. Збиљићем о томе шта он пише, јер и поред тога што је 90% у праву, у опних 10% није, а тих 10’% су много важ није негп оних 90%! Он је у заблуди да су други (а не Караџић) подметнули кукавичје јаје на које су Срби насели. Истина је да су Срби сами себе одсрбили и да их нико на то није натерао. Задржали су Славу и Светосавље, али за ћирилицу нису имали исту љубав. За Збиљића народ никад не греши. Нетачно! Друга заблуда г. Збиљића је да су на тзв. Бечком књижевном договору, Хрвбати прихватили српски „књижевни“ језик. То је најобичнији мит. Као прво, Вуков „српски“ није јоште био књижевни спрски језик, а друго многи новотокавци су писали тим дијалкетом двано пре Вука, али за себе никад нису рекли да су Срби (н.п. Мажуранићи и безборј других). Напротив, Димитрија Деметар, један од потписника Бечког договора, велики „илирац“ и редактор Гајеве „Данице“, две године после тог договора написао да су (хрватски потписници, т.ј. сви осим Вука, Даничића и Миклошича, као царског цензора) били одушевљени да су СРБИ одлучили да прихвате књижевни језик који се од њиховог, сем азбуке („писменах“) у НИЧЕМУ није разликовао!!! Наравно, у то доба, Срби су још увек писали и говорили службеним славносербским језиком. Хрвати су Вуковим језиком писали најмање 2 века пре тога, а „Даница“ је прешна на „јужно наречје“ још 1836, декле три децнеије пре Вукве рефомре у Србији. Нажалост, и поред масе доказа да је Вук био штетан за Србе (његова реофрма уопште није била потребна!). Славеносербски је савсим разумљив и данас, али Вук је радио за Беч, добијао је новац од Беча, и испунио је циљ Јернеја Копитара из 1810. да отуђи Србе од „русоманије“ спрксог „шоизматичког“ свештенства, како је писао у посланицима бечком двору. Докле год не сагледмао сами себи у чи и одбацимо мит о Вуку форцирањем народног језика на степен књижевног (Вуков Рјечник је имао смао 20 хиљада речи 1818) дотле се нестајање ћирилице неће наћи, а како изгледа ћилица ће пре нестати. Збиљић би био много ефикацнији да је пгоелдао иситни у очи и да уместо кукања разоткрије истину о Вуку, али то је промашен циљ и сувише је позно да се ствари поправе. Ја сам га на то често али узалудно упозоравао више од двадесет година.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.