Драгољуб Збиљић: Разлика између комунистичких и „демократских“ власти у Србији на примеру српске ћирилице

На примеру српске ћирилице у Србији види се иста мешина комунистичких и демократских власти, а разлика је само у томе што су “демократске власти”, заједно с лингвистима, отишле напред у манипулативности ћирилицом и њеном судбином

Моја маленкост не види никакву суштинску разлику између комунистичког и демократског начин вођења политике и онога што се у стварности дешава и добија у Србији. Српска ћирилица, као писмо, ту је најбољи показатељ.

У комунистичком начину прогона ћирилице смишљена у у језику Срба „равноправност писама“ (што личи на „демократију, истина тамо где у свету не постоји други пример таквог односа према писму неког другог народа и његовог језика), а у пракси комунистичка власт је плански у пракси исфаворизовала једно од писама (оно хрватско, латиничко) до односа латиница — ћирилица око 90:10 одсто. Власт у Србији, која себе сматра „демократском“ већ 22 године, пристала је да се уставно (на референдуму народа) исправно реши питање писма српског народа и његовог језика као што је то свуда у свету (за један језик — једно писмо), изабрана је ћирилица за српски језик. Шта је, онда, после 2006. „демократска власт“ у Србији урадила? Једноставно, већ 12 година нити спроводи Члан 10. Устава у ставу првом и већ дуго не само да не спомиње тај члан Устава у вези с ћирилицом у српском језику, него доноси посебан закон о употреби српског језика и ћирилице који је елементарно и неуставан и још и апсурдан, јер по том закону од 15. септембра 2021. године немају сви грађани у Србији који користе српски језик и српско писмо — нису подложни истим ни обавезама ни правима. И још, уз то, став први Члана 10. Устава Србије не предвиђа никакав закон за српски језик и ћирилицу. Српска „демократска власт“, преко својих посланика, у тобож Народној скупштини једногласно усваја Уставом непредвиђен закон у коме у два члана крши Устав у реченом ставу и усваја се, чак једногласно, пропис да корисници српског језика и писма нису равноправни по том неуставном закону.

Такав непредвиђен Уставом, закон је, практично, готово неспроводив, а може да служи само за то да се, на други, начин задржи из комунистичке праксе наставак прогона ћириличког писма међу Србима у пракси.

Дакле, у чему се разликују комунистичке власти у Србији од демократских власти на најбољем примеру — судбини српске ћирилице? Једино у томе што је „демократска власт“ још више од комуниста извештила себе у манипулацији Уставом и народом. Наравно, већина у народу мисли да је то власт која нее може ада нее мисли добро својој држави и народу и већински верује да и комунистичка и демократска власт верују да се баш тако треба односити према Уставу Србије и перма српском писму. А мањина која разуме и суштински јасно види шта се и како ради са српским писмом од „демократске власти“, на примеру ћирилице, јасно види да је мешина комунистичких и демократских власти углавном иста, с тим што су „демократске власти“ успеле да оду напред у манипулативности ћирилицом и њеном судбином у Србији.

 

Драгољуб Збиљић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.