Драма културе самопоништавања

У књизи „Презирање сопственог: О културолошкој самомржњи у Европи” аутор Франк Лисон објашњава како је Европа од улоге да води читав свет стигла до тога да не зна шта ће сама са собом

Кафка је говорио да „требамо књиге које нас погода као катастрофа, растуже дубоко, као смрт некога кога смо волели више него себе“. Тако нешто је Презирање сопственог – о културолошкој самомржњи у Европи, спис немачког мислиоца Франка Лисона (Информатика а.д, 2022, Београд).

Наше представе о Европи, које смо учили у школи, у потпуној супротности су с овим насловом. Из замраченог језера нашег сећања већ деценијама тешко можемо напипати нешто као онај Крлежин наслов из 1939. године – Црна смрт држи Европу у својим зубима. Јер ми смо од првог разреда учили да Европа јесте поклекла у том добу, па је учила и научила лекцију…

Али у истроји нема научених лекција. Лисон, који не слуша медијску буку, налази у Немачкој „спремност да, уз помоћ техничког знања, одбацимо стару људску врсту, која је позната као homo sapiens, у корист вештачки конструисаног androida.“  Такав конструкт је „савршено предвидив“ јер живи у „технократско  контролисаном свету, где не сусрећемо људе, већ само потрошаче који немају идентитет. Бришу се границе, па не можемо да знамо шта је реалност а шта фикција.“

Редукција среће

Кад се човек сведе на стварност шопинг-молова онда, вели Лисон, „’секс’ и ‘новац’ одређују и карактеришу далеко више модерну цивилизацију него било шта друго. На само ове две речи редукује се ‘срећа’ у нашој цивилизацији.“ Одбацујући „искуства, које су људи стварали у борби, песништву, у молитви“ западњаци „највише причају о сексу и ‘тражим посао’“ и „потпуно су им недоступна културна блага прошлих времена.“

Модерна масовна демократија поништава памћење, традицију и историју и „из сећања људи потпуно брише представу шта заправо значи истинска слобода. Најзад оно што човек не познаје, то му онда ништа не значи, односно, тад он и не осећа да му слобода недостаје.“

Човеку без слободе ни Истина није вредност. Али, како се дошло дотле? Лисон тврди да је то просветитељски некритични однос према науци.

Прво, „велики сукоб науке и мудрости достигао је у касној епохи културе Европе такве размере, као ни у једној другој култури, ни у арапаској нити у кинеској“. Наука се све више приклањала Фаусту. И све је ближе Злу него Добру.

Лисон прича како је то довело до поништавања Истине. Кад је Вернер Хајзенберг, чувени физичар, за своју науку тврдио да је „истина само оно што можемо да измеримо“, чинило се да има смисла тај принцип из природних пренети и у друштвене науке: „истина настаје тамо где нешто треба да важи као ‘истина’, ако се дакле поновило много пута и показало као исправно… Више о истини не одлучује ум, сопствена савест, или морални закон у мени, већ ауторитет посредника, а његова снага убеђивања лежи пре свега у кванититету, дакле у сталном понављању своје истине. Истина је оно што већина људи прихвати за истину.“

Франк Лисон (Фото: anbruch-magazin.de)

Пошто је корисност испред мудрости „признаје се таква истина која обећава највеће предности у друштву. Ово важи чак и када свако зна да је нека појава заправо лаж, премда то нико не каже јавно и гласно. Људи свакодневно живе са лажима, а истовремено и сами учествују у тој лажи.“

Због равнодушности Европљанина према истини „тако мало људи и учествује у јавном животу друштва, у политици.“ То је толико прљаво да се нормални клоне тога.

Присуствујемо нестанку јавног човека, а у јавности се распознају: једна, мала група која се посвећује бесном протесту против лажи јер је то неподношљиво, и друга група – која плива у лажи и заузима огромни део јавности, а тој групи „увек припадају људи који доминирају политиком и културом“.

Америчко „преваспитање“

Друштво на таквим основама – постаје друштво страха. Лисон се вратио до грчког историчара Полибија, два века пре нове ере, познатог по „систематичном трагању за узроцима историјских догађаја и процеса“. Грк каже да се „гомила, маса људи, углавном лаковерна, испуњена незаконитим похотним страстима и неразумним бесом, емоционална и склона насиљу“ мора обуздавати, а држави је најлакше да то „чини уз помоћ страха, да се уради све, како би се људи уплашили“. Један од начина да се драма превазилази је – вера. Али „Бог је мртав“ у западном свету. Како се то десило?

„После прихватања хиришћанства, германски народи ипак су се непрестано старали да пронађу свој нови идентитет, који, чини се, нису никада и нигде могли да нађу. Стари идентитет нису никад сасвим изгубили, а нови, хришћански, нису никад сасвим прихватили. Из тог разлога Немцима и другим народима северне и западне Европе не пада тако тешко да данас одбаце и хришћански идентитет.“

А: „У Византији, која је била део Источног римског царства, њен грчки део…  процес покрштавања текао је мирно, без прекида са традицијом. Хеленистичко наслеђе готово је потпуно прешло у нову, хришћанску, православну религију.“

„Религије су велики регулатори страха“, констатује мислилац Лисон, иначе и по овој књизи се види човек многих а и ретких знања. Кад се друштво као што је савремени Запад одвоји од вере и њим овлада страх „тражи се један догађај као излаз – а то је најчешће рат“.

Али рат је за једне добитак а за друге губитак. Европска култура је после Другог светског рата трајно ослабљена. И – тад стиже помоћ Америке. За кроћење европске „лудачке генијалне енергије“ била је „потребна спољна помоћ“. И: „У ту сврху је ова енергија морала да буде савладана методама дибинске психологије. Американци су то именовали као ‘преваспитање’ (reeducation), са циљем да се Европа ‘уразуми’.

Изнутра сломљена, украденог и одузетог идентитета, европска историја нема дубљи смисао од 1945. до данас него што га показује ова чињеница: Сједињене Државе ‘победиле’ су Европу, а одраслу децу су прогласиле да су малолетна. Немачке и европске родитеље прогласили су за сенилне старце. И деца и родитељи су у политичком и моралном смислу, ретрадирани, јер су посумњали у сопствену ‘генијалност’.“

Могло би се рећи да је Украјинска криза све то оголила. Лисонова књига је написана читаву деценију пре, 2011. Друго, поправљано издање је доживела 2019.


Напомена: Књигу „Презирање сопственог: О културолошкој самомржњи у Европи“ (Информатика а.д, 2022, Београд), са предговором Мила Ломпара, можете поручити на ОВОМ линку.


Аутор: Слободан Рељић

Извор: Новости

Преузето са: Нови стандард

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.