ДEЦА ПРОМЕТЕЈА БОГА МОЛЕ ДА ИМ ВЕРНО СЛУЖИ

ДEЦА ПРОМЕТЕЈА БОГА МОЛЕ ДА ИМ ВЕРНО СЛУЖИ

Текст објавио Весник | 01/11/2013|

У сваком друштву има оних који мисле да ће „вечито“ да живе, али, нико нема право да сумња  у њихову исконску добру намеру, због тога што мањина богомрзних моћника лепо живи на уштрб свог окружења, јер кривица није само њихова, већ је у питању и слабост већине. С обзиром, да у сваком делу земаљске кугле имамо људе који су утицајни до те мере да одлучују о току и исходу живота других, можемо прихватити да они нису прави представници средине у којој живе и вере којој припадају, али се морамо сложити да они имају веру којој служе, својствену њиховом духу којем не смета сврставање на страну вечног зла.

Односи земаљских моћника и свештенства, веома су блиски кроз историју, а  нарочито у неатеистичким друштвима. Та тесна веза је заснована на томе, што су сви моћници проистекли из народа, који је кроз своју веру обређен у цркви, а они се моле као и сви остали људи, по свом сопственом осећању за Бога. Да ли се онда свештенством сматра и онај његов део који формално служи Богу, а реално носиоцима земаљске моћи? Одговор је на жалост позитиван, уз ограду да су они верна слика постојећег стања у друштву. Црква којом влада дух који моћнике истиче као узорне лако постаје окриље верника којима визија Бога и божије воље у одређеној мери није у сагласју са Светим Духом, већ са тежњама моћника. То иде до те мере да неки не верују Богу који нема рогове или барем реп!

За богољубиве је то сатанизам, али ови други не мисле тако, већ ревносно служе таквом Богу. Ови екстремни изузеци не би могли постојати да је по Божјој вољи, а заправо је све по Његовом допуштењу. Народу су власт и свештенство одувек награда за службу Богу, јер су верна слика стања његовог духа. Цар је по божијем увек најугледнији у држави узорних, док је император увек први у држави касвета[1]. Отуда, није случајно да неке Бог награди царством, а неке империјом.

Потпуно је излишно питање зашто је свештенство допустило да такви људи буду толико моћни, јер одговор је јединствен: вера коју свештенство исповеда је у кризи! Владаоци су верна слика и прилика своје вере, јер су као угледни људи у својој средини успели, а што је свештенство благословило у име Бога. Да је све по Божјој вољи, свет би овај био по вољи већине која није задовољна овоземаљском тиранијом, као ни свештенством које то благослови или беспомоћно метанише.

Од када је религија у кризи? Од оног тренутка, кад се њихови поглавари одлучили за царство земаљско, што је приоритетно владарима световним, а никако духовним. Зашто они то учинише? Одговор је једноставан, доживели су крах сопствене поетике, која се једноставно дефинише као способност осећања божанског у себи или способност осећања Бога. Најопасније је то што они мисле да су у праву,  слепо верујући у исправност пута са својим крстом за који мисле да је од Бога. Овде следи важно питање: а који је крст прави? Одговор је опет једноставан: духовни крст, који не може лажно да се носи. Онај којег жижак не слаби, чију ризницу мољац не разједа, чије стадо не лије туђу крв нити живи од туђег зноја, кога рђа времена никад не разара.

Очигледно, свет моћника и добар део свештенства не хаје за потлачену већину, што само недвосмислено потврђује да је њихова вера у кризи, баш у мери у којој је богољубивом свету тешко онолико колико је од њега далеко царство Божије!

                         Владица Марковић (приредио Слободан М. Филиповић)

vesnik.net/деца-прометеја-бога-моле-да-им-верно-сл

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.