Ко је икада Десанку Максимовић назвао песником, а Надежду Петровић сликаром? Обе су рођене крајем 19. века. Надежда је увек била сликарка, а Десанка песникиња. У њихово време није било неке нарочите политичке коректности нити сензибилитета за родно сензитивни језик, друштво је било патријархално, али никоме није пало на памет да занимања две велике жене које су обележиле српску културу ословљава у мушком роду. Српски језик је природни организам који уређује сам себе, далеко боље од силних невладиних организација, активиста и активисткиња, бораца и боркиња и неке речи прихвата одмах, а неке одбацује као страна тела.
Учитељица је одувек била учитељица, васпитачица никако није била васпитач, баш као и наставница и професорка, докторка или медицинска сестра. Код овог последњег занимања медицинске сестре је одувек било дилеме. И ја је имам. Како се зове мушкарац који обавља тај посао? Ваљда медицински техничар. Шта тек да кажем за занимање „бабица”? Није „дедица”, већ „медицински брат”. Званично, или у жаргону? Али, „дедица” свакако није. Бар до сада нисам чуо. Али, ништа нас не сме изненадити.
Када би у стара времена неки ђак учитељицу назвао учитељем, не би се провео баш најбоље, те би, у ова времена опште сензитивности, дотична учитељица вероватно надрљала.
Видећемо како ће бити од маја следеће године, када, по одредбама Закона о родној равноправности, ниједна женска особа неће моћи да буде мастер или инжењер него – мастерка или дипломирана инжењерка.
Иако немамо море, ако се којим случајем створи адмирал у сукњи, биће адмиралица или адмиралка. Агент тајне службе у сукњи ће бити агенткиња. Па чик зуцните. Чланица САНУ ће бити академкиња. Чим осетим да ломим језик, као да учим брзалице, знак је да нешто не штима, што никако не значи да што више жена не треба да постану чланице академије. Напротив, премало их је. Идемо даље. Она која догура до чина генерала биће генералица или генералка. Задржаћу се и овде. Залажем се за што више жена генерала, ови мушки се нису нешто показали, баш као и академици. Али генералка некако не стоји. Да ли је реч о генералној проби, генералки на мотору аутомобила или великом спремању стана? Чизме и упртачи су обавезни. Тако да остаје генералица. На прво слушање, збуниће људе. Неће им бити јасно да ли она води дивизију или домаћинство генерала. Односно, да ли му је то супруга?
Марина Маљковић ће постати тренерка, односно тренерица. И то каква. Једна од најбољих на свету. Биће и ту дилема. Како је тренерка обукла тренерку? Појма немам. Хоће ли центар женске кошаркашке репрезентације постати центрица? По закону хоће. Сјајни телевизијски спортски коментатор РТС-а Слободан Шаренац имаће необичан проблем, што ће бити забавно како центрица наше репрезентације чека додавање бекице. Ко је сад па бекица? Овде такође настаје лингвистички метеж. То је у мушком свету кошарке плејмејкер или бек шутер. Тај посао на терену је, узгред, обављала супруга колеге Шаренца, једна од најбољих кошаркашица Југославије и Србије свих времена. Зове се Анђелија Арбутина. Играла је на позицијама плејмејкерке, ово већ добро звучи. Али хајде, чик је назовите бекица шутерка.
Ни родно сензитивни лингвисти или лингвисткиње немају јединствен став око појединих занимања, па се још мисле да ли да се жена психијатар званично потписује као психијатрица или психијатреса. Да ли је водич – водичица или водитељка?
Пре него што ми главе дође нека џелаткиња, што је женски назив за омиљено занимање у Срба – џелат, да се позабавим мало и нашом црквом. И СПЦ је одувек имала изузетну језичку осетљивост, хвалим те Боже, али не на основу декрета, јер језик не мари много ни за институције, ни за традицију, ни за бриселска поглавља.
Монахиња је одувек била монахиња, игуманија никада није постала игуман, па чак и у средњем веку. И црква је, уосталом, женског рода. Она је наша мајка, зар не? Или можда треба да нам постане тата или бесполно биће? Како се СПЦ побунила против овог закона, јер је патријарх Порфирије у Васкршњој посланици изјавио да се нашем друштву намеће „родно осетљив језик иза кога се крије борба против брака и породице”, кренули су напади како на њега, тако и на цркву. Он је у посланици позвао да се „обустави насиље над српским језиком”, као и да се укину одредбе „противуставног закона”, којим се намеће родно осетљив језик.
Недавно је објављен и снимак патријарха Порфирија на друштвеним мрежама, у ком он за вечером говори управо о родно осетљивом језику, користећи не баш најсрећније изразе за извесну државну службеницу. Порфирије је без сумње користио неприкладне изразе за једног патријарха, иако није било речи о званичном скупу, иако је снимак волшебно долетео на друштвене мреже и истргнут је из контекста, јер не чујемо интегралну верзију.
Али, оно што је уследило после тога је испод доње границе сваког укуса. Уследиле су заиста тешке увреде и напади како на патријарха, тако и на СПЦ. Ако се то могло и очекивати на друштвеним мрежама, у подкасту „Добар, лош, зао”, на телевизији „Нова С”, која се иначе дичи врхунским професионалним извештавањем и поштовањем новинарских кодекса, двојица колега водитеља су псовкама и увредама, које се могу чути само у ријалитију „Задруга” на ТВ Пинк, вређали патријарха.
Не желим да цитирам ни псовке и увреде, јер их не би објавио ни најопскурнији таблоид, као ни имена колега, јер су обојица раније добијали претње смрћу.
То је доказ како некада ствари могу да ескалирају толико да се понекад запитам да ли нам је свима потребна колективна терапија код психијатра или психијатресе.
Постоји можда и боља препорука. Прочитајте поново песму највеће српске песникиње Десанке Максимовић „Србија је велика тајна”. Тамо ћете пронаћи све одговоре. Имате је и на интернету.
Аутор: Александар Апостоловски
Извор: Политика
ДВА ЗАКОНА О ЈЕЗИКУ И ПИСМУ, ТЈ. О УПОТРЕБИ „РОДНО-ОСЕТЉИВОГ“ ЈЕЗИКА И О СЛУЖБЕНОЈ УПОТРЕБИ МАТИЧНОГ ЈЕЗИКА И ЋИРИЛИЧКОГ ПИСМА
Врло ми је занимљива наша држава (наравно мислим на иснтитуције државе). И сада, видимо, под притиском полититичарења и стварања вештачких сукоба, власт је прихватила да донесе некакав закон о обавези и под претњом казни с намером да се мора свака реч, тј. углавном именовања свих функција које обављају жене употребити у женском роду. У суштини, ту проблема у томе нема. Наш језик има начелно разлику у роду и имамо (граматички или природно) три рода: мушки, женски и средњи, с тим што су природна два рода: мушки и женски. То су биологија и Бог учинили заједно с родитељима. Сада има ту проблема у грађењу речи, поготово у случајевима када су раније радили неке послове само мушкарци (на пример, тешке послове као што је посао рудара, па није постојала реч рударка, јер жене нису ишле да раде у рудницима. Мушкарци нису били бабице јер нису порађали жене, али су, као лекари помагали женама да роде дете на неки начин, али није створена реч за мушку бабицу, па би, по мом мишљењу, могао да се „бабицом“ назове и мушкарац који порађа жену, али тај назив мушкарци не би волели, што значи да има мало потцењивања жена код неких мушкараца који не воле да се жена у улози војника именује женским родом. У том смислу, једноставно, свуда где се не опире сам језик, треба за жене у лингвистици да имају именовања њихове функције у женском роду, без обзира на то колико је важна функција коју обављају. Али, тамо где лингвистика касни у именовању женских функција или је то именовање функције етимолошки отежано извести, не могу се људи кажњавати ако употребе женску функцију у м. роду, како је то у лингвистици, у речима традиционално устаљено. Има ту и разних преплитања родова које треба да решавају стручњаци, а не да се кажњавају људи који нису вични и довољно учени да употребе женски род како се то некоме ћефне по логици политичарења и приморавања људи да употребљавају женски род како то и мушкарцима и женама ствара проблем да се снађу.
Моја маленкост јесте за то да се користе за жене речи у женском роду за које постоји устаљена навика, али тамо где је људима и женама тешко да нешто из језика знају а што је традиционално у језику „опируће“, па људи (и жене) не могу знати добро како је то језички прецизно могуће, не кажњавају се људи ако за ж. род употребе реч у женском роду или обратно. Шта ћемо са странцима који тешко науче наша три рода јер се код њих у њиховом језику нее разликују облици родова као у српском језику.
У школству је могуће и мора се „кажњавати“ нижим оценама ученици који нису уложили труд да науче оно што се тражи по школском програму из српског језика. Али кажњавати људе. жене и децу ако се у свакодневној комуникацији не могу снаћи када нису лингвисти (и лингвисткиње) стандардизовали неку реч у ж. роду, то није нормално и није у реду д се ту намеће неека неприродна, вештачка и формалистичка „родно-сензиттивна осетљивост“ и „помодарска идеолошко-политикантска осетљивост“ која може да изазива чак нека врста непотребног „сукоба“ између људи и жена. Јер, не може се, не ваља се, пошто-пото, стварати вештачки и нефункционални и штетни спорови вештачки и напорно за живот и жена и мушкараца. Жене и мушкарци треба да се међусобно поштују и(ли) воле, а не да се без правог разлога гложе и стварају међусобно непријатне ситуације.
Овај први закон је усвојен из политикантско-идеолошких разлога да би се спроводио неприродни ћеф и сумњива лингвистичка дисциплиновања која је дело идеолошко из „женских покрета“ који често стварају непотребне и злураде „сукобе“, уместо љубави, између жена и мушкараца“, и сумњивог уетемљења и намера. Спроводити у томе новчано кажњавање људи и жена је неостварива ствар јер је неприродна, безразложна и људски, морално и друштвено штетна за живот људи и жена, а, богами, и деце. То је правнички и праведнички за гађење.
Ми мислимо да су неке даме тај закон „изгурале“ уз попустљивост мушкараца према женама, које су га желеле из неког ината што постоји исправна, у складу с целим светом, уставна народна обавеза да се примени у пракси, као што је примењено у целом свету за све друге матичне језике, уставна обавеза о службеном српском јеезику и ћириличком писму, што има национални, културолошки, социолошки, опсихолошки и идентитетски значај да се врати у пуни живот српско ћириличко писмо у писању српског језика, како је то спроведено у свакој другој држави у вези с њиховим матичним језицима и писмима у службеној употреби. Ево, смем у по своју главу да се кладим да су „закон о родно-сензитивном језику“ изгурале даме које се опиру томе да се и Срби не деле једини по избору различитог писма (стално шизофрено и деобно двоазбучје: своје и туђе писмо у алтернативној употреби, с тим што је истиснуто просечно 90 одсто српско писмо из српског језика). И даме које, као и неки мушки, који су за уникатно у свету и Европи „богатство двоазбучја“ да би се наставила наметнута Србима смишљено навика на туђе писмо на штету српског писма. Нажалост, већина српских и женских и мушких лингвиста нису хтела да се и решење питања српског писма у српском језику, свакако у правопису, доведе у склад с већинском вољом народа с референдума у ставу првом Члана 10. Устава Србије, као и у складу с општом праксом у решењу питања писма у целој Европи и свету.
И јако је чудно да је власт у Србији усвојила потпуно неуставан и апсурдан Закон о употреби српског језика и ћириличког писма 15. септембра 2021. који нико није ни покушао за две године да спроводи у пракси, јер такав неуставан и антицивилизаацијски састављен закон не личи ни на један други закон у свету. Једноставно, ни сличан закон није нико никада и нигде изван Србије у свету никада ни помислио да састави. О огољеној апсурдности и неуставности таквог српског закона ан овом сајту смо детаљно писали, па не бисмо да о томе овом приликом пишемо.