Заштита ћирилице – прва брана идеолошком насиљу над српским језиком

Заштита ћирилице – прва брана идеолошком насиљу над српским језиком

17:15 19.09.2021 (Освежено: 17:53 19.09.2021)

Без обзира на недостатке недавно усвојеног Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма, изузетно је важно што је изгласан јер „поништава“ дејство претходно усвојеног Закона о родној равноправности, сматрају лингвисти.

Професор Филолошког факултета у Београду и члан Одбора за стандардизацију српског језика САНУ Милош Ковачевић сматра да је Закон о родној равноправности, у ствари „Закон о урушавању српског језика“ и подсећа да Уставни суд одлучује о његовој уставности. Нада се да ће Уставни суд прогласити тај закон неуставним.

Закон о родној равноправности – идеолошка разградња српског језика

„Употреба тог закона заиста би довела до потпуне разградње српског језика и до увођења кроатистичке, хрватске филолошке политике у српски језик где бисмо се пре исмевали него што бисмо водили рачуна о правилности српског језика и очувању његовог система и структуре. С те стране је јако добро да Закон о употреби српског језика нема никакве везе са Законом о родној равноправности него је на својеврсан начин његов антипод. Он је заштита српског језика а онај претходни је заправо, Закон против српског језика“, истиче Ковачевић.

Према речима лингвисте Исидора Бјелаковић, професора Филозофског факултета у Новом Саду, требало би поставити питање уставности Закона о родној равноправности будући да се њиме крше основна уставна права свих грађана ове земље на слободу изражавања.

„Оно што се Законом о употреби српског језика доноси јесте заштита српског језика од идеолошких и политичких покрета а то је управо оно што је реализовано Законом о родној равноправности. Како ће све то бити решено и како ће се ускладити два опречна закона, не зна се, али је важно што су доносиоци овог закона схватли какве негативне последице могу да настану уколико дође до обавезне употребе једног типа језика иза кога стоји чиста идеологија, а не нешто што представља природан језички развој“, каже Исидора Бјелаковић.

Закон о заштити ћирилице – први корак, мање од очекиваног

Према њеним речима, усвајање Закона о употреби језика само је први корак у развијању свести, пре свега, грађана Србије о неопходности неговања форма стандардног српског језика у јавном животу.

„Зато Закон посматрам у крајње афирмативном светлу и изузетно смо задовољни што је донесен, али то не значи да је проблем решен до краја. Предстоји још много посла и надам се да ће Министарство културе, а потом и просвете и науке, имати слуха за све оно што је неопходно чинити како би се, пре свега, развила свест код људи колико је то важно“, додаје она.

Ковачевић, међутим сматра да је усвојени закон донео „много мање од очекиваног“ јер праве заштите ћирилице и српског језика не може бити све док је на снази садашњи Закон о употреби службеног језика и писма у коме постоји „анахрона одредба о подели употребе на јавну и службену“.

Службена употреба везана је само за државне органе и службе на републичком, покрајинском и општинском нивоу, а све друго излази из ингеренција овог закона јер се он позива директно на службену употребу. Оно што је ново у Закону је формирање Савета за српски језик.

За сада решена трећина проблема

„Да је постојао такав Савет, вероватно никад не би могао да се донесе Закон о родној равноправности који је и антиуставан и Закон против српског језика и с те стране ово јесте добра ствар. Зато овај закон треба схватити и полупозитивно и полунегативно“, наглашава Ковачевић.

Оцењује га ипак као добар почетак јер су „напокон престала прегањања са политичарима да је потребно штитити српски језик и ћирилицу“ и што инсистира на свести која треба да се усади свим говорницима српског језика.

„Заправо, од њих зависи заштита српског језика и ћирилице, јер сâм Закон у првом реду упућује на језик и ћирилицу као националне и идентитетске критеријуме. Ако тога нисмо свесни, не знам какав закон то може наметнути“, упозорава он.

Према Ковачевићевим речима, права заштита ћирилице била би уставна, што значи да би Уставом ћирилица требало да буде дефинисана као службено писмо које се употребљава свугде где се употребљава српски стандардни језик.

А према Закону о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма, „ћирилица вероватно не покрива ни трећину онога што покрива стандардни или књижевни српски језик“, закључио је Ковачевић.

Владимир Судар

1 КОМЕНТАР

comments user
Драгољуб Збиљић

Удружење „Ћирилица“:
“НАЈЧУДНОВАТИЈЕ И НАЈНЕРАЗУМНИЈЕ ЈЕ ПОНАШАЊЕ ЛИНГВИСТА У СТРУЧНОЈ ПРАКСИ У ВЕЗИ СА СРПСКИМ ПИСМОМ, КОЈИ НИКАКО ДА СХВАТЕ ДА САМО ЈЕДНОАЗБУЧЈЕ СПАСАВА ЋИРИЛИЦУ

Члан 10. Устава Србије вратио је 2006. године српском (ћириличком) писму стопостотну сувереност у оквиру српског језика и то екплицитно пише у првом ставу Члана 10. Највећа невоља је у томе што у вези са српским језиком и ћириличкимм писмом, како је то решено народном вољом на референдуму за Устав Србије 2006. нису хтели да се управљају ни лингвисти ни власт. Лингвисти су буквално опструисали и понизили 2010. уставну обавезу у Правопису српскога језика и струци, а власт 15 година уопште озбиљно и не спомиње Члан 10. Устава Србије, па држи на снази неусаглашен с Чланом 10. Устава и Закон о службеној употреби језика и писама у коме се цитира стари Устав из 1990. и његов Члан 8. који спомиње оба писма, а нови Устав у Члану 10. изричито обавезује народном вољом на стопостотну сувереност ћирилице, а речени први закон одузима сувереност ћирилици јер уноси латиницу по старом Уставу Србије из 1990. године.
Овај други закон о употреби српског језика и заштити и очувању ћирилице (усвојен 15. септембра 2021) двоструко је неуставаан и он је, како је то одлично запазио Немања Видић, много је гори од већ неуставног и лошег закона из 1991.
Српски лингвисти тек у томе играју веома „мутну“ и чудну улогу. Њихово деловање не своди се на стручнонаучно нормиарње српског језика с писмом ни у складу с Члааном 10. актуелног Устава ни у складу с праксом у целом свету где је примењено правило праксе за један јеезик – једно писмо. Све друго је тежак баласт (оцена И. Клајан) у коришћењу језика у шизофрееном (израз В. Ђорђевића) решењу питања писма по коме се једини српски народ у Европи „развалчи“ и свакодневно „черечи“ на два писма у паралелној употреби. Уз то, лингвисти су чак у Правопису 2010. записали нешто противно сваком здравом оку и мозгу, јер закључују да „ћирилица није егзистенцијално угрожена“, а чак и председник Матице српске која је објавиал неуставан Праавопис 2010. бројао је и нашао да је српско писмо у главној улици у Новом Саду заступљено тек са 1,5 одсто, што није ни у домену статисттичке грешке. Уз то, као последица неуставног двоазбучја српскога језика баш лингвисти у Србији уводе поајм „службене употребе“ и „јавне употребе“, што је по њима супротност „службеној употреби“ (Буагрски, Пижуеица, ан пример), уместо даа каажу да је супротност „службеној употреби“ само неслужбена употреба, а ова последња зан се да јее некаква лична, интимна употреба језика и писма, а то би лингвсити морали знати шта је. Српски лингвисти, у ставри, измишљају „јавну употребу језика“ као супротност „службеној употреби“, саамо ад би наашли емсто где могу ад изиграју уставну обавезу о ст псото ћирилице у језику Срба.
Лингвисти, дакле, у свему томе збуњују и власт и народ и они су главни који ништа нормално у струци не предлажу као једдино могуће, функционално и испраавно у решењу да се спасе ћирилица код Срба. Просто је за највеће чуђење да лингвсити имају наду у овај нови закон који је увео светске „нонсенсе“: неједнаакост грађана пред (овим новим) законом и, још чудније – лингвисти не критикују решење питања ћирилице које је противно свој Европи и свету и које сви Срби и грађани Србије када користе српски језик и писмо неће имати иста права и обавезе у вези с писмом српског језика.
Најобичнији, просечан студент језика ваљало би да разуме да нико други на свету још није ником плаћао (преко смањења пореза, на пример) ономе ко свој језик пише својим писмом. То је увео једини на свету овај, из сваког угла посматрано, нови неуставан закон. Ја раазумем да српски политиачри живе и даље с великим обманама које је посејао комунизам у вези са спровођеном планском фаворизацијом хрватске латинице у односу на српску ћирилицу, али да то не разумеју толики лингвсити и да неће стручнонаучно, у складу с нашим Уставом и општом праксом, реше питање писма у области струке и правописа, то ниједан лингвиста у свету не може да разуме, нити било који лингвиста у свету пропагира оно што у вези с писмом српског језика раде српски лингвисти.
Ја сам запањен да српски лингвисти ни за 77 година (од 1954. године до данас) нису успели да схвате како је настао проблем с писмом само код Срба и да лингвисти не разумеју какав је и који једини њихов нормалан и плаћен од народа задатак и по Уставу и по струци ада српсски језик подведу, с општом праксом и уставном обавезом и српски језик у једноазбучју.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *