Зашто Андрићград и туристички процват Вишеграда толико сметају бошњачким националистима

Пише: дипл. социолог Игор Митић, Београд

Готово свако позитивно дешавање које се одигра у Републици Српској, политичко Сарајево уз подршку својих медија дочека “на нож” покушавајући све то да изложи подсмеху, да обесмисли, поквари или у најбољем случају игнорише. Тако се на мети напада више пута нашао и Вишеград, импресивни град смештен у котлини реке Дрине, на самом истоку Босне и Херцеговине. Иако је и ове године туристичка сезона у Вишеграду оборила све рекорде и забележила енормну посећеност, то за Сарајево није била вест од велике важности.

Несумњиво, Вишеград представља једно од најпосећенијих места како у самој Републици Српској тако и на простору читавог Балкана.  Из године у годину, све више људи из читавог света долази да посети овај величанствени градић на Дрини са жељом да се упознају са многобројним лепотама и знаменитостима које ово место пружа. Све особености Вишеграда, првенствено његове природне али и културне и друштвено-историјске специфичности привлаче туристе из различитих крајева света а утисци које људи носе одавде су максимално позитивни. Заштитни знак Вишеграда и читавог Подриња је далеко чувени Андрићград, иначе туристички, културни, административни и едукативни комплекс смештен на полуострву између река Дрине и Рзава.

Са правом се Вишеград већ дуги низ година назива “престоницом туризма” о чему најбоље говори податак да је ово место само током прошле године посетило више од четири стотине хиљада људи! Свим посетиоцима овог места омогућено је тако да уживају у шетњи Вишеградском ћупријом на Дрини, иначе задужбини великог везира Мехмед-паше Соколовића које је ремек дело тадашњег градитељства. Мост је један од најзначајнијих националних споменика Босне и Херцеговине, а у јулу 2007. године уписан је у УНЕСКО листу светске културне баштине.

Туристи и путници-намерници имају прилику и да крстаре реком Дрином истовремено уживајући у нетакнутој природи и предивним, фасцинантним пределима овог краја. Ту је и велики број верских објеката а свака од православних светиња носи своју засебну причу која сведочи о историјским дешавањима у овоме граду и околини.

АНДРИЋГРАД – ГРАД ОД КАМЕНА И МЕСТО ВРЕДНО ДИВЉЕЊА

Како је већ споменуто, највећу пажњу свих посетилаца несумњиво привлачи надалеко чувени Андрићград. Комплексом иначе управља предузеће чији су власници прослављени и истакнути српски редитељ, књижевник и сценариста Емир Кустурица и општина Вишеград заједно са Владом Републике Српске. Андрићград је заправо настао као идеја проф. Кустурице о каменом средњовековном граду а место је обогаћено различитим садржајима културног, научног, образовног и туристичког карактера. Сам комплекс заправо је визија тога како би Вишеград изгледао да га нису заобишли ренесанса и остали историјски периоди. У архитектонском погледу сам град је заправо мешавина различитих епоха и стилова који су се смењивали кроз историју овог подручија: византијски стил, отомански период, ренесанса, класицизам. Током шетње кроз главну улицу-корзо посетиоци се фактички могу вратити у прошлост будући да “она практично спаја два периода – фрагменте ренесансе са отоманским периодом и Византијом”. Тако се међу многобројним објектима културе могу видети Ренесансно позориште са укупно 350 места, затим Црква Светог Цара Лазара и свих српских мученика, која заправо представља модификовану реплику средњовековног манастира Високи Дечани. Ту су такође и Мултиплекс са три биоскопске дворане, затим многобројне галерије а међу образовним и научним објектима свакако се издваја и све популарнији Институт Иве Андрића са центром за славистику. Од административних објеката издвајају се Градска кућа (општина) и Управна зграда ХЕ Вишеград а град красе још и хотел, два хостела, те чувени Византијски двор, књижара, банка, ресторан, кафеи, посластичарница, пивница…

За Андрићград туристи кажу да оплемењује душу и испуњава смиреношћу. Оно што је такође занимљиво јесте да је 2016. године овде отворена и Академија уметности за школовање глумаца, редитеља, и осталих сродних занимања. Да врсни градитељи немају намеру да стану у реализацији својих генијалних идеја сведочи нам и најава да ће Андрићград, у будућности бити обогаћен бројним културним садржајима, али и значајним инфраструктурним пројектима попут “најбољег аква парка у Европи”, затим Факултета за туризам, хотела са пет звездица али и једином термалном ривијером у овом делу Европе.

ОДРЖАВАЊЕ ТЕНЗИЈА КАО ЈЕДИНА ПОЛИТИКА САРАЈЕВА?!

Незадовољни просперитетом Републике Српске и њених градова, поједине групације из другог ентитета покушале су у више наврата да покваре туристичку сезону у Вишеграду и неоснованим оптужбама, лажима и обманама баце мрљу на вишедесенијски рад и труд његових грађана. Реч је свакако о групама бошњачких екстрема, тачније о људима који, чини се, немају паметнијег посла од лагања, измишљања, подметања те ширења и распиривања међу-етничке мржње. Вишеградски Срби истичу да ти људи делују и индивидуално али и у оквиру некаквих организација и удружења а оно што им је свима заједничко јесте чињеница да се њима диригује из Сарајева и то од стране највиших политичких званичника. Како локални Срби истичу, ти бошњачки кругови имају разрађене планове према којима делују а који обавезно обухватају исцениране нападе на бошњачке повратнике све са циљем да се продубе сукоби и појачају међу-етничке тензије. Андрићград је толико пута био мета напада од стране ових нискообразованих људи, који су на бројне начине покушали да дискредитују лик и дело чувеног и светски признатог уметника Емира Кустурице али и свих Вишеграђана који су учествовали у изградњи овог комплекса. У својим нечасним намерама отишли су толико далеко да су јавности пласирали причу да је на месту овог комплекса током 1992. било “мучилиште за Бошњаке” да би врло брзо било утврђено да се ради о још једној безочној лажи и подвали. Бошњачки националисти посебно су осетљиви на туристички потенцијал Вишеграда који често називају  “наставком ширења српске хегемоније”.

И док се нормални људи у Републици Српској искрено и од срца радују позитивним вестима поздрављајући процват туризма и напредак ове локалне заједнице, нажалост имамо и тај други део популације које све то прилично погађа, нервира и фрустрира. Реч је о људима из политичког Сарајева, како бошњачким политичарима тако и обичним људима, Бошњацима, националистима екстремних уврења, у чијим главама нажалост и даље живе погубне идеје о некаквој “чистој исламској Босни и Херцеговини без Срба и Хрвата, о чистој муслиманској држави, о етнички чистом бошњачком граду Вишеграду…” због којих је и избио несретни грађански рат 1992. године. Ови вечито незадовољни људи не дају шансу Босни и Херцеговини да живи и функционише већ својим исценираним инцидентима те вечитим нападима гуше и задњу наду да је заједнички живот у тој држави могућ. Трн у оку  су им и Андрићград и све оно што је Емир Кустурица постигао.

СРБИ И ЊИХОВА ТРАДИЦИЈА НЕПОЖЕЉНИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ?!

Локални Срби истичу да главни разлози таквог понашања леже у чињеници што све већи број туриста жели да се упозна са историјом и културом Вишеграда и Подриња којима је управо српски народ несумњиво вековима уназад дао велики допринос. Српско становништво Вишеграда истиче да бошњачким националистима смета све што је српско и православно па су им данас главни непријатељи управо највећи уметници, генијалци и светски признати умови који су обележили историју ових простора. Иако су Срби кроз историју дали велики удео у стварању Босне и Херцеговине и иза себе оставили велика остварења вредна дивљења из области културе, архитектуре, просвете, уметности наш народ се неоправдано покушава прогласити “агресорским”. Тако се бошњачкој омладини кроз средства информисања још од најранијег узраста покушава усадити теза да су “Срби у Вишеград и Подриње дошли 1992. године на тенковима” иако је наш народ вековима живео и био присутан на овим просторима о чему сведоче многобројне православне и културно-историјске грађевине које датирају још из најранијих времена.

БУРНА ПРОШЛОСТ ВИШЕГРАДА

Због свог повољног географског, стратешког и економског положаја Вишеград је имао бурну историју и небројано пута био мета многих освајача. Први и Други светски рат су оставили град у рушевинама. Већина објеката је била тешко оштећена, укључујући и вишеградску ћуприју. Подсећамо, Вишеград је као и читаво горње Подриње, био територијална аспирација идеолога и протагониста пројекта “чисте муслиманске Босне и Херцеговине” још током периода османске владавине, а под истом идејом током Другог светског рата (1941-1945) су почињени многобројни злочини над српским становништвом. У месту Стари Брод у Вишеграду подигнут је спомен-комплекс у знак сећања на злочин, геноцид који се десио у пролеће 1942, када је на овом подручју убијено преко 6.000 Срба.

Одговор на питање зашто бошњачким националистима толико смета туристички развој Вишеграда може се пронаћи у не тако давној прошлости. Пре само 31-у годину Вишеград али и читаво Горње Подриње били су погођени тешким ратним сукобима а муслиманска-бошњачка војска, такозвана “Армија БиХ” починила је тешке ратне злочине над српским становништвом. Рат у Вишеграду и Горњем Подрињу започео је у јануару 1992. године а локални Срби истичу да су бошњачки- муслимански националисти већ 1991. године започели са својим терором над српским становништвом када велики број људи почиње да добија отказе и бива изложен прогону, те вербалним и физичким нападима само и искључиво због свог имена, због националне припадности па и вероисповести. Први злочин почињен је 12. јануара 1992. у вишеградском селу Бијела, пре званичног почетка рата, где је “пала” прва српска жртва а напади су настављени појачаним интензитетом током пролећа, лета и јесени исте године. Са мапе су збрисана бројна српска села и засеоци у општини Вишеград, попаљено је стотине кућа и друштвених објеката, убијено је много цивила, међу којима и велики број деце, жена и старијих особа.  Као најтрагичнији датум памти се 1. август 1992. када је нападнуто и спаљено српско село Јелашци. Тада је ликвидирано више од трећине овог усамљеног питомог места, а живот је изгубило чак петоро чланова вредне и скромне, честите породице Јеличић, међу којима је било и двоје деце од 8 и 10 година. На читавом простору горњег Подриња страдало је преко две хиљаде и шест стотина Срба, махом цивила и то највише током прве ратне године.

Заиста, тешко би било помислити да би они који су 1992. порушили спомен-бисту славног нобеловца Иве Андрића, који су палили вишеградска села, прогонили народ, разарали православне цркве и храмове, гранатирали предивну варош на Дрини па чак и покушали да минирају брану, данас могли уживати у обнови истог тог града и његовом процвату. Идеја бошњачких националиста тог пролећа и лета 1992. била је да освоје и ставе под своју контролу Вишеград а српско становништво поробе и “трајно очисте”. Једним делом су у својим намерама и успели о чему нам говоре многобројне цивилне жртве али и остаци спаљених српских кућа које и данас немо сведоче о ужасима рата.

Јелашци, Клисура, Адровићи, Бурсићи, Ћаћице, Кочарим, Паљевине, Доња Лијеска, Стражбенице само су нека од попаљених, разорених и опљачканих вишеградских српских села која су страдала током последњег рата у нападима муслиманске војске.

Треба споменути да су 1. јула 1991. (дакле пре избијања ратних сукоба) бошњачки вандали и екстреми порушили бисту славног нобеловца Иве Андрића. Овај нељудски чин извршила је група припростих и неуких људи који су се тог дана окупили. Уз бројне поруке мржње усмерене против српског народа и уопште православља, окупљени демонстранти су запалили једну заставу и симболично порушили бисту светски признатог књижевника који је прославио читаву Југославију по свету. И док се славним нобеловцем и његовим делима поносио (а и данас се поноси) учен свет, док су се његова дела преводила на стране језике у градовима широм земљине кугле, појединци  који никада нису ни отворили неку озбиљнију литературу, оскрнавили су споменик посвећен великом Андрићу. Ограничени у својој мржњи, ти (не)људи су у Иви Андрићу видели само “једног обичног Србина”! Тако су га и погрдно називали “четником, влахом, агресором” па чак и “усташом” будући да је Андрић рођен у већински хрватском селу Долац код Травника. За њих је било недопустиво да било шта што подсећа на српство гравитира у Вишеграду. Желели су тај град само за себе и баш по таквим принципима су и поступали.

Споменик је срушио извесни Шабановић и то са наоружаном групом присталица. Шабановић је ударцем мацолом одвалио отисак главе и један комад мермера на споменику, које је бацио у реку Дрину, а затим оборио споменик, док су остали обезбеђивали место догађаја. Нељудски чин је поздрављен аплаузом и крицима окупљене и махом необразоване масе. Оригинални Андрићев споменик, рад познатог Сарајевског вајара Љупка Антуновића, подигнут је иначе у склопу културне манифестације Вишеградска стаза. Споменик је обновио исти аутор 1994. године за време примирја. Центар вароши Вишеграда био је током трајања рата изложен снажним артиљеријским и пешадијским нападима муслиманске војске при чему је причињена већа материјална штета. Више пута је постојала могућност да и славна Вишеградска ћуприја буде разорена гранатама али је захваљујући храбрости Војске Републике Српске такав вандалски сценарио спречен а град успешно одбрањен.

НЕСЛОГА ОКО ИСТОРИЈСКИХ ДЕШАВАЊА

Српско становништво Вишеграда истиче како бошњачке националисте посебно фрустрира и нервира то што је стотине хиљада посетилаца и туриста у могућности да сазна и чује из прве руке шта се то дешавало у Вишеграду и Горњем Подрињу од 1941. до 1945. али и од 1992. до 1995. године. Истина о масовном страдању Срба нимало се не уклапа у актуелну пропаганду политичког Сарајева по којој су “Срби дежурни кривци и агресори, док су Бошњаци једине жртве ратних сукоба”. Такве лажи поражене су постојећим спомен обележјима у Вишеграду али и онима који тек треба да буду изграђени у центру вароши попут споменика породици Јеличић, што додатно ствара бес и нервозу међу бошњачким националним корпусом. Чести историјски часови за ученике основних и средњих школа, те многобројне трибине и предавања која се одржавају у Вишеграду и Андрићграду најбољи су начин да се очува култура сећања и од заборава отргну сви ти немили али важни догађаји.

ДОК СЕ ВИШЕГРАД РАЗВИЈА, САРАЈЕВО СВЕ ДУБЉЕ ТОНЕ!

Нажалост, погубна освајачка политика бошњачког руководства присутна је увелико и данас. На све начине се разним пристицима жели отежати свакодневица и српском и хрватском становништву а сваки Муслиман који покуша да стане томе на пут бива етикетиран као “издајник”, “непријатељ” и “сарадник агресора, четника, усташа…”.

Из политичког Сарајева непрестано нам стижу отровне стрелице и бројне провокације са главном намером да се целокупно друштво непрестано држи у “бестежинском стању”, да се тензије константно подижу а односи између народа све више заоштравају не би ли се скупили некакви политички поени. Од вести и информација које нам долазе из ентитета Федерација БиХ готово све су усмерене против српског народа. Тако можемо прочитати о нападима на српске повратнике у срединама са бошњачком већином, о уништавању православних објеката, девастирању спомен обележја, пљачкању српске имовине, демолирању споменика културе…ту су и бројни говори мржње бошњачких политичара, непрестане провокације, ускраћивање права српској заједници и др.

Последње а можда и најтрагичније вести тичу се односа према српским жртвама који је крајње неморалан и понижавајућ. Политичко Сарајево, тачније целокупан бошњачки политички корпус, и такозвана власт али и такозвана опозиција, као и сами грађани као њихове највеће присталице деле потпуно идентичан став према грађанском рату у БиХ (1992-1995) и према српским жртвама. Тако смо последњих дана могли прочитати о енормној подршци коју су добили муслимански војници и ратни команданти муслиманске такозване “Армије БиХ” а који су, подсећам, осумњичени и оптужени за најтежа кривична дела и ратне злочине над српским цивилима у Вишеграду, Фочи и Чајничу.

Нико из Сарајева, од највиших политичких представника до обичних грађана, није осудио тешке злочине које је муслиманска војска починила у горњем Подрињу где је за три ратне године страдало више од две ипо хиљаде Срба, и то највише цивила – деце, жена и старијих особа. Оптужница је подигнута против припадника муслиманске војске између осталог и за злочин у селу Горња Јошаница (општина Фоча) где је на Светог Николу 19.12.1992. за сат времена окрутно убијено 56 српских цивила, међу којима 21 жена и троје деце као и велики број старих особа. Најмлађа жртва је имала две, а најстарија 90 година а били су криви једино зато што су носили српска имена и исповедали православље. Оптужница обухвата и злочин почињен 8. августа 1992. у вишеградским селима где је страдао велики број српских цивила старије доби. Бошњачки политичари назвали су чак невине српске жртве “агресорима” истовремено величајући њихове џелате као некакве “хероје и бранитеље”. Организовани су чак и некакви протести у знак подршке оптуженим припадницима муслиманске војске. То представља најгрубљи ударац и за суживот и за мултикултуралност али генерално и за будућност једног друштва.

Тужно је што се у политичком Сарајеву и три деценије након рата и даље води иста политика – политика сукоба и мржње. Презире се све што српско и хрватско, негирају се српске и хрватске жртве, величају се бошњачки ратни команданти и њихови злочини, непрестано се вређа Република Српска, крши се Дејтон, угрожавају се права Србима и Хрватима, нарочито тамо где су они мањина. Под таквим околностима и у таквим условима веома је тешко замислити суживот и толеранцију. Тешко је пронаћи компромис са онима који га уопште и не желе и чији је једини циљ одржавање нестабилности и подгрејавање тензија. И док је народ у Вишеграду и Републици Српској одавно окренут будућности и труди се да властитим напором обезбеди себи просперитет и бољи животни стандард, такозваној бошњачкој елити у Сарајеву је најлакше да живи у прошлости, да тражи милостињу од западних земаља, да стално прави жртву од свог народа и непрестано подгрева и овако тешку ситуацију! 

Извор; Седма сила