СКЦ „Ћирилица“ Београд: Преносимо вам три чланка из јучерашњег Политикиног интернет издања.
Када не размишљамо, бирамо латиницу
Време је да се српска јавност коначно упути у податке да ли се књиге објављене латиницом у Републици Србији подводе у светским библиотекама под српску или под хрватску културну баштину.
Са групом пријатеља већ годинама вршим интерно „истраживање” које је смислио један од њих. Резултати показују да када просечног српског вулканизера, на пример, било где у Србији упитате зашто је фирму на друму исписао латиницом, он искрено одговара: „Не знам, нисам о томе размишљао.” Када о писму не размишљамо, бирамо, дакле, готово по правилу латиницу. Узроци томе су од 1918. године до данас разноврсни и крећу се у опсегу од верских, преко идеолошких до дневнополитичких, и о томе је безброј пута писано.
Проблем настаје када о избору писма размишљамо. И када бринемо и о традицији, и о симболичкој вредности писма, и о уставним одредбама и законским регулативама. А тако би требало да буде у издаваштву, баш као и у образовном и медијском систему, пре свих, потом и у науци. Савет за српски језик зато организује серију округлих столова, следећи приоритетне теме. Округли сто о ћирилици у издаваштву показао нам је да, поред бројних субјективних, постоје и објективне потешкоће у остваривању намере да се број издања на ћирилици у Србији повећа. Да не би испало како су нам увек само други криви, како је баш све последица несумњивог (не само) културног рата између ћирилице и латинице који се вековима овде води (видети под Марија Терезија, покатоличавање, унијаћење, окупација 1915, окупација 1941, Титово југословенство итд.), погледајмо како смо и ми сами „допринели” мањем броју ћириличких издања у односу на наша очекивања када погледамо било који излог данашњих књижара.
Пре свега, издавачи су целокупној јавности много пута скренули пажњу да још увек немамо довољно атрактивних и функционалних ћириличких фонтова, примењивих и у модерном издаваштву и у другим областима јавне комуникације. На исти проблем указано је и недавно, на панелу „Ћирилица у брендингу” одржаном током Дана интернет домена Србије у београдском Дому омладине. Охрабрујуће су тада звучале изјаве стручњака за брендирање, па и Славимира Стојановића Футра, једног од водећих српских дизајнера, како ћирилица заправо има огроман потенцијал у овој области. Посебно охрабрује што су те могућности препознали и искористили многи престижни локали у престоници, ланци пекара, угледне домаће али и стране робне марке, чак и светски чувени „Старбакс”. За озбиљно издаваштво је, међутим, потребно више од естетски привлачног решења за ћирилички лого. Потребни су фонтови прилагођени различитим типовима текстова и потребама издавача, на пример они који омогућавају штампање акцентованих текстова (неопходних у образовном систему и лексикографији).
Потом, ваља водити рачуна и о чињеници да издавачи, нарочито мањи, могу претрпети и одређене финансијске губитке уколико књигу штампају ћирилицом због потенцијалног тржишта „у региону”. Иако се показује на основу доступних података да продаја српских књига на простору некадашње Југославије иде слабо без обзира на избор писма, што је посебна тема, ниједан издавач не би требало да буде материјално оштећен због опредељења за српско национално писмо. О овом проблему раније се, а по правилу у време београдског Сајма књига, полемисало на страницама дневног листа „Данас”. Тадашње и данашње ставове издавача ваља размотрити са пуно пажње, али и проверити, уколико је то могуће, колико су аргументи о пласману српске књиге у Загребу, Љубљани или Сарајеву на пример, заиста јаки.
Коначно, једно од кључних питања представља и библиотечка каталогизација српских књига објављених латиницом. Ово питање више пута је покретано у српској култури, велику буру својевремено је тим поводом подигао и професор Александар Јовановић, уважени књижевни критичар и теоретичар, али је сваки пут медијски све брзо стишано. Време је да се српска јавност коначно упути у податке да ли се књиге објављене латиницом у Републици Србији подводе у светским библиотекама под српску или под хрватску културну баштину, а време је и да се држава јасно одреди према том питању.
И не само о овом питању него о свим питањима која се односе на статус писама у савременом српском издаваштву. Јасно је да она нема шта да одлучује у сфери објављивања књижевних дела, где је једино мерило пишчев слободни избор, и то не само писма којим пише него и типа језика у свом уметничком изразу. Остале домене издаваштва, а ту пре свега треба мислити на објављивање школских уџбеника, енциклопедија, национално значајних речника и сл. треба прецизније формулисати новим Законом о службеној употреби језика и писма, који је данас више него неопходан. До тада, Савету за српски језик преостаје да Влади Републике Србије препоручи да држава: а) помогне при стварању свих издаваштву неопходних ћириличких фонтова; б) преиспита елементе уговора из 2008. године о каталогизацији српских латиничних књига и, по потреби, утиче на њихову измену; в) разради моделе стимулације и дестимулације издавача при избору писма (на пример при откупу књига).
Када се у образовном, медијском и издавачком систему коначно одреде јаснији критеријуми у одређивању односа између двају српских писама, можда ће и вулканизеру бити лакше да одабере којим ће писмом исписати фирму.
Проф. др Александар Милановић, председник Савета за српски језик
Превласт помоћног писма
Не треба да се латиница протерује, то србисти из академског миљеа не траже, већ да се ћирилици врати дигнитет и значајно унапреди статус
Колико слова има у штампаном издању „Политике” од прве до последње стране? Само тридесет. Написана је најсавршенијим писмом на свету! Тридесет графема за исто толико гласова, којима се свака мисао може изрећи и записати на једном језику – нашем српском, и то само нашом ћириличном азбуком, коју нам је даривао Вук Стефановић Караџић. И то зна свако дете после првог разреда основне школе. Да ли то и зашто заборављају одрасли? Клинци у другом осмолетке науче и латиницу. Лингвисти увек истичу да је то помоћно од двају писама нашега језика. Помоћно писмо у српском језику одавно је надмоћно. Ваљало би, крајне је време дошло, да се за почетак бар уравнотежи употреба ћирилице и латинице, не да се латиница протерује, то србисти из академског миљеа не траже, већ да се ћирилици врати дигнитет и значајно унапреди статус.
Да је творце законодавства, а нарочито образовне и културне политике, у последњих скоро две деценије (колико је Република Србија самостална држава) ико испитивао – које су шансе да би се испоставило да исто као и школарци бркају латиницу и ћирилицу? Више је стандард него новост да ђаци у трећем разреду осмолетке мешају ова два писма, али да на крају обавезног основног образовања не знају да напишу сва слова азбуке звучи невероватно. Просветна пракса потврђује да је тако. Од 110 недавно тестираних ученика осмог разреда једне београдске основне школе, чак 40 није испунило задатак да напише писана и штампана слова азбуке.
Тај је пример тек један у мору сличних, а обелоданио га је награђивани сатиричар, писац и новинар Бојан Љубеновић. „Некоме је фалило пет слова, некоме мање. Да појасним, нису знали да напишу свих 30 слова азбуке. Осми разред. Честитам свима нама као друштву”, написао је Љубеновић. Готово све његове књиге, а сасвим извесно оне намењене деци, објављене су на ћирилици.
У излогу књижара широм Србије оне су међу малобројним едицијама због којих се не може рећи да су изложена искључиво латинична издања, која очито доминирају. Нема прецизне статистике, процене су да се тек свака 20. књига код нас штампа ћирилицом. Нема концизног одговора издавача који махом објављују издања на „помоћном” од двају писама нашег језика на питање шта их гони ка латиници, зашто им је она блиска док ћирилицу избегавају. Да ли је одлука издавача о томе којим ће писмом штампати књигу условљена жељом писца?
– Пишем ћирилицом. Мени је то природно. Ћирилица ми је и лепша од латинице. Не размишљам о томе да ли је књига коју читам на ћирилици или латиници, оба су наша писма и оба их волим. Ко не зна ћирилицу, његов хендикеп. Када пишем за децу логично ми је да пишем ћирилицом, али када разговарам са ђацима у школама не саветујем их да прате талас новог патриотизма и да избегавају латиницу, јер су у предности ако знају оба наша писма. Жале ми се читаоци из дијаспоре и траже да моје књиге буду на латиници да би деца могла самостално да их читају. Сад је то случај с наставком „Тајни дединог кофера” новим романом „Потрага за златном стрелом”, који је ове недеље објављен на ћирилици. Можемо да се лажемо, али деца српског порекла у дијаспори заиста не знају ћирилицу. Чињеница је да је мој најтиражнији роман „Да је боље не би ваљало” објављен на латиници. Знам да би ми било исплативије да штампам књиге на латиници, да овако губим део тиража и читалаца, али мени је просто природно да пишем ћирилицом. Парадоксално је што су све новине које се бусају у српска прса као највеће патриоте и заштитници српства – на латиници – истиче Љубеновић за „Политику”.
Да је издаваштво на репу, а већа загађеност у медијском простору када је о статусу ћирилице реч, један је од погледа из издавачког угла предочених на недавно одржаном другом округлом столу стручне отворене дебате коју је Савет за српски језик заподенуо о ћирилици у медијима, издаваштву, образовању и науци. Као охрабрујућа вест наглашено је да млади све више користе ћирилицу. На месту је била и изречена опаска да је свеједно да ли пишу ћирилицом или латиницом ако им реченице обилују рогобатним позајмљеницама из енглеског језика зато што лењи умови не желе да стране речи преведу. Српски језик и народ мање су угрожени од широко распрострањене латинице него од глупости које написане ћирилицом или латиницом једнако остају глупости – мерено аршинима прегалаца издаваштва којима је више важно да глупости не објављују него којим ће писмом публиковати издања на српском језику. Међутим, још се трага за сувислим објашњењима а онда и решењима која би коначно разрешила недоумицу зашто се латиница форсира, а не ћирилица. Истина, нема прописа којим се прецизно дефинише шта у издаваштву на српском језику мора бити објављено на ком писму. Исто тако, избор језика и писма у књижевноуметничком стваралаштву нити потпада нити може бити уређен некаквим формалним прописом, као што издавање уџбеника може и јесте дефинисано и законом и стандардима квалитета. Али све што се налази на скали између књижевности и уџбеника је терен који би требало уредити тако да ћирилица не буде као што јесте потиснута прекомерном употребом латинице. Посебан је проблем што је најсавршеније наше ћирилично писмо нарочито угрожено англосрпским квазијезиком утемељеним на стихијском коришћењу туђица, којем су млади склони.
Миленија Симић-Миладиновић
Реликт епохе комунизма
Ако држава жели да побољша статус ћирилице, неопходно је да измени Закон о службеној употреби језика и писма, и да појам службене употребе не везује само за „државну службу”, него да га прошири на све сфере употребе стандардног (књижевног) језика, сем индивидуалне
Када се говори о разлозима лошег статуса ћирилице, било у издаваштву, било у медијима, било у образовном систему, било у свакодневном животу – главни je разлог без сумње Закон о службеној употреби језика и писама у Републици Србији. Тај закон је реликт комунистичке језичке политике, јер је у њему статус српског језика и ћирилице предодређен не Уставом Републике Србије из 1990. године него садржајем Амандмана бр. 26 Уставне комисијe Скупштине СР Србије од 7. јануара 1989. године, којим је први пут уз појам службене употребе језика и писма уведен и појам јавне употребе језика и писма.
Појам „јавне употребе” Србима су подарили Хрвати. Израз „јавна употреба” уведен је први пут у Уставу СР Хрватске из 1974. године. Петнаест година касније у Србији је, под утицајем и притиском Хрватске, израз „јавна употреба језика и писма” уведен у наведени амандман. И управо кад су Срби прихватили хрватско становиште, Хрвати су свој терминолошки изум у свом Уставу из 1990. године одбацили, и оставили га Србима да с њим бригу брину. Иако је у формулацији Устава Србије од 28. септембра 1990. године израз „јавна употреба” формално напуштен, јер се говори само о службеној употреби језика и писма, он се у примени задржао у Закону о службеној употреби језика и писама (1991). А у том закону, кад је у питању српски језик, извршена је до данас само једна једина измена: термин српскохрватски језик замењен је термином српски језик, и то тек 7. маја 2010. године, чак четири године после доношења новог Устава Републике Србије (2006), где се у члану 10 прописује службена употреба само српског језика и ћириличног писма. Дакле, ни у Уставу из 2006. нема ни помена о „јавној употреби”, али се она и даље, до дана данашњег, задржала у непромењеном Закону о службеној употреби језика и писама.
У том закону службена употреба језика и писма везана је само за оно што подразумева појам „државне службе”. А све оно што не потпада под службену подводи се под јавну употребу језика и писма. Једноставно речено: све што није службена употреба „у смислу овог закона” (а она је одређена врло уско, односи се на органе и организације „државне службе”, од општине до републике) – јесте јавна употреба. Кад се то на употребу ћирилице примени – то значи да је ћирилица обавезна само у раду „државних служби”, док је у свим другим сферама могућа употреба и латинице. И у свим тим сферама латиница је готово потпуно истиснула ћирилицу из употребе. Ако држава жели побољшати статус ћирилице, неопходно је да измени Закон о службеној употреби језика и писма, и да појам службене употребе не везује само за „државну службу”, како је то наметнуто у комунистичком периоду, него да га прошири на све сфере употребе стандардног (књижевног) језика, сем индивидуалне. Друкчије речено, да се напокон ослободи комунистичког реликта јавне употребе језика и писма, што би био велики законски подстицај враћању дигнитета ћирилици као српском националном писму.
Још је један битан разлог за законско враћање националног статуса ћирилици у Србији. Такав статус, наиме, ћирилица већ има у међубиблиотечкој асоцијацији IFLA (The International Federation of Library Associations and Institutions), у којој се од 1994. при кодирању језика у каталогизацији издања све књиге из Србије штампане латиницом подводе под „хрватски језик”. Томе је сагласан стандард ISO 12199 (Alphabetical Ordering of Multilingual Terminological and Lexicographical Data Represented in the Latin Alphabet), у коме се међу језицима који користе латиничко писмо не наводи српски језик. Пошто у међународном информационом систему за културни и научни развој, чијих се стандарда придржавају све чланице Унеска, не постоји одредница српски језик – латиница, све што је код Срба написано или ће бити написано таквом латиницом у светским библиотечким фондовима књижи се и књижиће се у – хрватску културну баштину. А на исти начин ће се „прекњижити” и све оно што је српском, односно српскохрватском латиницом штампано пре 1994. године све до 1892. године, тј. до појаве Хрватског правописа Ивана Броза. Везивање српског језика само за ћирилицу, а тзв. хрватског само за латиницу усагласили су и потврдили 2008. године са хрватске стране Тихомир Маштовић, директор Националне и свеучилишне библиотеке у Загребу, а са српске Сретен Угричић у име Народне библиотеке Србије и Иван Костић у име Института за стандардизацију Србије, када су договорили промену кода у ISO библиотечким нормама које су важиле за српскохрватски језик.
Будући да је у бившем српскохрватском као заједничком језику хрватска варијанта src (Serbo-Croatian-Roman) била искључиво латиничка, а српска варијанта scc (Serbo-Croatian-Cyrillic) искључиво ћириличка – овим признањем тзв. хрватског језика све што је написано на латиници сматра се хрватским језиком, док се само оно што је написано ћирилицом књижи као српски језик.
И уместо да се Срби врате свом националном писму ћирилици и подстакну не само њено очување него и ширењe, поведена је светска кампања за заштиту латинице у српском језику. Тако је Институт за стандардизацију Србије више пута (1997, 2000, 2016, 2018, 2020) Комисији за стандарде Међународног техничког комитета ISO/TC 37 подносио захтеве за измену стандарда ISO 12199 тако „да на листи језика који користе латинички алфабет буде додат и српски језик”. Али је сваки пут предлог одбијен „већином гласова чланица међународног техничког комитета”.
Дакле, само дела писана ћирилицом књиже се као дела писана српским језиком, и подводе под српску културну баштину. Али као да већини Срба и није стало до српске културне баштине, јер се штампа бар троструко више латиничких него ћириличких дела, што значи да се бар троструко више Срба опредељује да припада хрватској, а не српској културној баштини.
Проф. др Милош Ковачевић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду
Извор:
Приредио: Администратор
РАЗОРНО ГЛУПЕ НЕИСТИНЕ И ЧИЊЕНИЦЕ У ВЕЗИ С ЋИРИЛИЦОМ МЕЋУ СРБИМА
Толико је жалосно-смешне приче о „заштити ћирилице“ и начинима њеног очувања ада и то улази у оно што се у српском народу зове „српска посла“. А то „српска посла“ значи само једно — српске глупости које не постоје у другим народима, поготово не међу стручњацима који се баве језиком и писмом у језичким институцијама.
Прва разорно глупа чињеница раширена међу Србима, чак и од неких вајних лингвиста јесте синтагма и никаква научна чињеница да су „ћирилица и латиница два српска писма“. То нема никакве везе ни с науком ни с мозгом. За све Србе прављено је само једно писмо (наравно српско писмо или српска ћирилица). Латиничко писмо примио је, после ћирилице, само мали део Срба — Срба католика. То, наравно, никада се није звало „(опште)српско писмо“. Латиница је постајала општесрпско писмо само под насилним наметањем и после забрана Србима њихове ћирилице.
Друга разорно глупа по Србе у вези с писмом је чињеница што је комунизам наметнуо шизофрено решење питања писма у двоазбучју које је смишљено за Србе названо чак „богатство двоазбучја“ да би се само Србима наметала два писма, с кључним циљем да се једно од два писма онда фаворизује и тако смо добили у Србији од „богатства двоазбучја“ исфаворизовано смишљено 90 одсто хрватског писма према бедних десетак одсто ћирилице у тзв. глупој „јавној употреби“.
Трећа разорно глупа чињеница код Срба је раширена посебно код издавача књига да су они једини на свету „мудри“ издавачи да зараде велике паре тако што ће изабирати за штампање књига хрватско писмо да би на њихове књиге навалили Хрвати, не схватајући да Срби могу штампати књиге и златним везом, па, и поред тога, Хрвате српске књиге неће занимати.
Четврта разорно глупа чињеница да су Срби у комунизму научени да свој устав не уважавају, да их он не занима ни у чему, па посебно у делу где се одређује ћириличко (а не неко друго) писмо за српски језик. (До те нормалне уставне одредбе стигло се у Србији највише захваљујући лингвисти Браниславу Брборићу и Удружењу „Ћирилица“. С том нормалном одредбом поспрдају се се све време посебно српски лингвисти (у Правопису) и свака власт после 2006. године (у закону).
Пета разорна глупа (најглупља, у ствари) чињеница јесте да српски лингвисти из сујете у односу на удружења „Ћирилица“ и „Српска азбука“ никако деценијама не могу да признају да су оба та удружења непогрешиво у праву када тврде да лингвисти губе време у расправама како спасити ћирилицу, па истичу да је то могуће учинити материјалном стимулацијом (неким бедним новцем) оних који би се одлучили за ћириличко писмо. Они су толико сујетни у својој глупости да мисле и даље да ће Срби сачувати српско писмо задржавајући у Правопису шизофрено коришћење два писма само код Срба. Они не виде да таквим глупим путем у коришћењу писма нису пошли ни они који су нормирали своје посебне некакве варијантице српског језика, али без двојстава у учевном (стандардном, књижевном) језику у двописму и двоизговорности. То су хрватски, бошњачки и црногорски лингвисти препустили српским лингвистима да се тиме бахћу у својој сербокроатистичкој „науци“ по правилима погубног по српски језик и писмо, па тиме и српски народ, Новосадског договора о српскохрватском језику и двописму.