ЗАШТО ПРЕДСЕДНИК СРБИЈЕ МОРА ЛАИЧКИ ДА СЕ БАВИ СРПСКОМ ЋИРИЛИЦОМ?

ЗАШТО ПРЕДСЕДНИК СРБИЈЕ МОРА ЛАИЧКИ ДА СЕ БАВИ СРПСКОМ ЋИРИЛИЦОМ?

  • Када и српска лингвистика нормативно реши питање писма у српском језику у складу са ставом 1. Члана 10. Устава Србије и у складу с општом праксом у решавању питања писма у Европи и свету, тада ће и Председник Србије, заједно с Додиком,  одахнути јер неће морати да се на својим високим функцијама лаички  баве толико и српском ћирилицом и да иницирају доношење неуставних закона о српском језику и ћирилици, као што је и овај нови закон од 15. септембра 2021. године

 

АУТОР: Драгољуб Збиљић

Само се Срби и у 21. веку данас боре да сачувају своје (ћириличко) писмо. Сви су питање свога писма одавно решили, па макар ту муку више немају. А од свих стварних (не лажних) српских бораца за враћање српске ћирилице у пуни живот веома, веома ретко смо наилазили у последњих 20 година (колико постоји и делује Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“: 2001-2021) и у текстовима и у животу на људе  који су добро разумели зашто смо изгубили ћирилицу, како смо је изгубили и ко је дао највећи допринос том нестајању српске азбуке.

Наравно, ако у општој јавности у Србији одавно већ немамо у многим областима употребе српског језика чак ни слова ћирилице или је имамо у општој употреби у јавности данас у Србији једва око десет одсто – слободно се може рећи да је српска ћирилица као десетовековно писмо Срба практично изгубљена у корист, наравно, хрватске гајице (90 одсто у јавности у Србији данас).

Ту је велику улогу однедавно одиграло и то што је било неразумних и неупућених у тај проблем чак и српских лингвиста и филолога који су фалсификовали истину и науку на први поглед у корист Срба и ћирилице, а суштински само на штету Срба и њихове ћирилице. Ти лингвисти и филолози  су проналазили разне глупости: те да је хрватска гајица, у  ставри, „српска латиница“, па чак је било и оних  који су тврдили највећу могућу будалаштину – коју је и сам Вук за живота негирао – да је баш Вук Караџић творац те хрватске латинице, коју ти фалсификатори истине чак зову „Вукова српска латиница“, а сам Вук је практично молио Гаја и очекивао до њега да ту своју латиницу поправи. Вук је чак предлагао 13 слова које је требало или поправити, или изменити или сасвим друге знаке усвојити. Ништа од тога Гај није прихватио. Једино су Хрвати доста касније прихватили један једини знак (слово đ umеsto dvoznaka dj) од пет Даничићевих предлога када је Даничић радио као „тајник“ ЈАЗУ у Загребу. Дакле, та највећа српска будалаштина о „српској латиници“ и чак „Вуковој српској латиници“ прилично је утицала на многе наивне Србе да прихвате ту само лепозвучећу штетну лаж, па су говорили: „Што да толико бринемо за нашу ћирилицу што нестаје када је нама Вук оставио и нашу латиницу!?“ Та је будалаштина наша, дакле, утицала да нам се још више „омили“ та туђа латиница“, па смо смањили и запоставили због тога бригу за стварно српску ћирилицу. Наравно, та глупост је лако стручно-научно побијена убрзо и од наших великих лингвиста, али је штета остала и још није одстрањена, јер један посланик 14. септембра поново ту будалаштину о „Вуковој српској  латиници“.

Ето како најпростачкија будалаштина у лажној науци може да нанесе и велику стварну штету.

Да завршимо мисао о томе да смо у животу ретко наишли на људе који су врло брзо схватили у чему је био раније проблем српске ћирилице, у чему је тај проблем данас и како је једино могуће тај  проблем брзо, једноставно и лако решити. Баш тако: једноставно, брзо и лако решити.

Нажалост, нисмо још, до сада, наишли ни на једног живог (осим на почившег лингвисту Бранислава Брборића који је схватио проблем и, с „Ћирилицом“, успео да сачини уставни предлог у корист ћирилице у данашњем актуелном Члану 10. Устава Србије, који се у пракси углавном, осим само у државним органима, не спроводи већ пуних 15 година)  професионалног лингвисту, на оног који ради у језичким институцијама а да је до сада схватио како се, како рекосмо – једино једноставно, брзо и лако може вратити изгубљена српска ћирилица у пуни живот. Да би оживела ћирилица, треба држава само да у пракси примени директну уставну одредбу из става 1. Члана 10. Устава Србије, и онда не треба никакав закон о употреби српског језика ћирилице, поготово не неуставан, да би се српска азбука свуда и увек употребљавала међу Србима. Узмимо пример Хрвата, најближих нам и просторно и по језику. Они немају закон о употреби хрватског језика и њихове латинице, па ни један једини Хрват није у дилеми да зна које је његово писмо. Дакле, без и једне једине казне сви Хрвати знају које је њихово писмо и ни један једини Хрват то није заборавио и никад није у писању хрватског језика употребио неко туђе писмо. Тако је и код свих других народа у њиховим језицима. Сад би неко недобронамеран могао рећи да су „Срби лошији народ од других када не знају сви које је српско писмо“. Да ли су лошији Срби у писму од свих других? Они јесу учињени „лошијим“ само зато што држава Србија (њена власт, наравно) масовно не спроводи став 1. Члана 10. Устава Србије, а српске језичке институције такође не спроводе у својој струци и правопису исти тај став истог Члана 10. Устава Србије.

Тешко је посебно разумети српске лингвисте који мисле да ће се само старим и новим неуставним законом моћи да врати у живот српска азбука. Наравно да неће. То би морало бити јасно сваком лингвисти. Али, они не показују да им је то јасно. Нарочито је несхватљиво да то неће или не знају да схвате српски лингвисти који никако не одговарају на питања зашто они не сачине језичку норму по угледу на све друге лингвисте, па да и Срби једном реше проблем са својим писмом какав су им наметнули раније политичари, власт и, пре свега, лингвисти.

И да најзад поменемо оне који данас једини показују у својим текстовима да у потпуности разумеју проблем српске ћирилице и како ју је једино могуће вратити у живот. То су до сада показали да разумеју од почивших српских лингвиста само споменути Б. Брборић, а од живих инж. Немања Видић, проф. историје В. Ђорђевић, економиста Ђ. Јањатовић и још само моја маленкост проф. српског језика без високих титула. Они лингвисти с високим титулама још ни један једини не спомиње да се српски језик мора нормирати у једноазбучју, попут свих других језика, и да ће једино тако моћи и сви Срби, као сви Хрвати и други, знати које је српско писмо и, после извесног времена потребног за промену наметнуте им осмишљене навике на туђе писмо, знати које је њихово писмо и никада га после тога неће замењивати ни хрватским ни било којим  другим туђим писмом у писању српског језика Срба.

Дакле, једини успешан закон који то може да реши јесте – нормирање (и) српског језика с писмом како су то учинули сви други лингвисти у другим (њиховим) језицима. Тада неће ни српски Председник с Додиком морати да се бави лаички (без школске спреме за то питање) толико ћирилицом и да се и даље бави доношењем неуставних закона о употреби српског језика и ћириличког писма.

Извор: Балканска геополитика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *