ЗАШТО ЈЕ ПОТРЕБНА ПОМОЋ НАРОДА У ЗАШТИТИ ЋИРИЛИЦЕ?

ЗАШТО ЈЕ ПОТРЕБНА ПОМОЋ НАРОДА У ЗАШТИТИ ЋИРИЛИЦЕ?

ДРЖАВА КОЈА НЕ СМЕ ДА ЗАШТИТИ СВОЈЕ ПИСМО


Драгољуб Збиљић

Поносан народ мора протестима да охрабри државу и стручњаке да врате уставни суверенитет ћирилици у Србији по општој европској пракси и првом ставу Члана 10. Устава Србије.

Поводом новог издајничког неуставног Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма, који званично ступа на снагу за три месеца и који се, као неуставан, апсурдан и непримењив у пракси, мора хитно поништити

Драгољуб Збиљић: „Ко од Срба каже да је ћирилица и латиница свеједно – тај је или велики антисрбин (= велики антићириличар), или појма нема о чему говори, или је необразован или је простачки политикантски антићирилички манипулант.“ Срето Танасић: „Латиница није српско писмо и ње не може бити у службеној употреби српског језика.“                            

Милош Ковачевић: „Ћирилица је данас толико потиснута да јој пријети потпуни нестанак.“

Већина данас у српском народу, изгледа, верује председнику Александру Вучићу да се из петних жила труди да помогне Србији и њеном народу да се извуче из сваковрсне наметнуте му беде и заосталости. Али је, процењујемо, многима јасно и да се трајно не може напредовати ако се ђаци погрешно уче о много чему у школама и ако се у држави Србији не спроводи уставни и законски ред без кога ни држава ни народ не могу постојати, поготово не могу свестрано напредовати. Можемо ми напредовати у економији, рецимо, на грбачи искоришћавања народа, али ако не напредујемо у науци, култури, у знању и практичности, а посебно у стварању нормалних државних институција – тај релативни економски напредак није довољно сврсисходан за свеукупно добро народа и државе у трајању и напредовању.

Када се данас погледа шта се и како, и то предуго, ради са српским писмом у српском језику, одмах се, на том маркантном примеру, открива и види каква је наша најлепша и једина држава Србија, какве су нам институције, каква је наука, какво је судство, колико је правде, колико је Србија за све иста. Сад се, тобож, ради на референдуму за независност судства, а, у ствари, спроводи се „похвала“ и намера Венецијанске комисије да се не остварује ни ово мало народног утицаја на посрнуло и тзв. независно од народа судство. Венецијанска комисија је пре десетак година саветовала и препоручила српској власти да једино српски народ одређује своје писмо у свом језику у зависности од писама мањинских народа, а сада нас саветује скроз „независно судство“ од народа и државе!

Буде ли побеђена народима наметнута корона (а једном ће и то бити), српски народ ће морати мирним протестима за враћање у пракси уставне суверености ћириличког писма у језику Срба помоћи неодговорним државним и стручним институцијама – Матици српској, Српској академији наука, Институту за српски језик и Одбору за стандардизацију српског језика  – због петнаестогодишњег неуставног односа према уставној суверености српског језика с ћириличким писмом у свакодневној јавности, озваниченог као алтернативног у Правопису српског језика Матице српске, као и Влади Србије и Скупштини Србије – које нису још од 2006. године до 2022. усагласиле  Закон о службеној употреби српског језика с уставном  обавезом у кључном првом ставу Члану 10. Устава Србије – да, уместо новог недавно усвојеног неуставног закона с апсурдним члановима, стварно омогуће заштиту и (о)чување српског писма у језику Срба општој пракси и уставној (народној) обавези из првог става Члана 10.

  1. Кратко подсећање на хиљадугодишњу историју прогона српске ћирилице као православне српске културне и цивилизацијске традиције и општег идентитета српског народа;
  2. Забране и успех у прогонима српске азбуке били су најјачи у 18, 19, 20. веку и почетком 21. века;
  3. Посебан успех у планском трајнијем замењивању српске азбуке догодио се у оквиру југословенске државе, а нарочито у оквиру комунистичке владавине 1945. године па све до данас (2022. године) (и) у Србији;
  4. Највећи процентуални успех у замењивању српског писма хрватском верзијом абецеде догађа се међу Србима после 1993. године зато што су српски лингвисти пристали само формално да врате назив српском језику, али су суштински у својој науци и струци остали сербокроатисти све време после Новосадског договора о српскохрватском језику и, у пракси, кроз лажну и неоствариву шизоидну равноправност писама српске ћирилице с хрватском латиницом;
  5. Највећи промашај и фалсификат у српској лингвистици и филологији догодили су се када је група српских лингвиста и филолога осамдесетих година 20. века измислила „(опште)српску латиницу“, преименовану националну хрватску абецеду;
  6. Најдетињастији фалсификат јесте ширење лажи проф. др Петра Милосављевића преко његових пулена филолога да је, тобож, Вук Стеф. Караџић саставио илирску, касније националну хрватску абецеду, познату у науци као гајицу;
  7. Српски лингвисти су се у државним и друштвеним  језичким институцијама (Матици српској, САНУ – Институту за српски језик и, коначно, у Одбору за стандардизацију српског језика) супротставили уставној, практично, народној одлуци у Члану 10. Устава Србије у коме је у првом ставу реченог Члана 10. Устава примењена општа пракса у решењу питања писма у свим језицима Европе и света, у којим је питање писама решено кроз једноазбучје), а што је јасно примењено и у Члану 10. важећег Устава Србије;
  8. Иронија и цинизам у још неуспелом покушају лингвиста у Одбору за стандардизацију српског језика да утичу на усклађивање Закона о службеној употреби језика и пис(а)ма с Чланом 10. Устава Србије, а сами су смишљено – намерно, и поред свих стручних двадесетогодишњих упозорења њима, избегли да у својој струци (у лингвистици и Правопису српскога језика) ускладе решење питања писма у језику Срба с тим истим Чланом 10. Устава Србије у сасвим јасном првом ставу, као и с општом праксом у решењу питања писама за све друге језике у Европи и престижном свету.

У Србији се 15 година лукаво осмишљено допушта масовна неуставност у вези са српским језиком и писмом!

            На Сретење Господње 15. фебруара 2021. године навршило се тачно 20 година од оснивања првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ у Новом Саду ради деловања на целом подручју српског језика за враћање суверенитета српској азбуци у српској држави, али и свуда међу Србима у њиховом језику. Тим поводом била је планирана прошле године да се на овај дан одржи свечана седница Скупштине „Ћирилице“ у два дела – у Новом Саду и у Београду како би се разговарало у ономе шта је у вези са заштитом ћирилице урађено и, још више, шта је остало још да се уради да би ћириличко српско писмо добило статус какав му је народ на референдуму за Устав Србије (2006) одредио по изгласаном Члану 10. Устава Србије, у сагласности с општом праксом у целој Европи и престижном свету где у сваком другом језику влада општа пракса са стопостотном сувереношћу матичног писма у матичном језику матичног народа у свакој држави у њиховим службеним језицима.

Та уставна и практична одавно усвојена сувереност без изузетка влада у свим европским државама. Једино у Србији и данас и лингвисти и власт дозвољавају (толеришу) 90 одсто туђег писма у језику Срба у јавности, са само десетак процената ћирилице, уз већину области у којима не постоји чак ни једно ћириличко слово (банке, продавнице, област рекламирања производа, исписа на производима и сл.).

Та масовна неуставност и анархија у језику Срба у вези с њиховим писмом која траје посебно од 2006. године све до ове 2022. године у ствари је југословенска комунистичка антисрпска и антићириличка инерција прогона српске ћирилице и њеног замењивања хрватским националним писмом (гајицом) у језику Срба, какав случај данас ни сличан не постоји ни у једној другој држави и народу. То једино данас постоји у Србији и то и српски лингвисти и српска власт толеришу само за српски народ. Тако данас Србија, кад је реч о српском писму, готово да се не разликује од Србије под окупацијом од Аустроугарске у време Првог  светског рата, када је ћирилица била забрањена и замењена хрватским националним латиничким писмом.  Чак је и Хитлер у Другом светском рату био бољи за ћирилицу јер је дозволио да у окупираној Србији од 1941-1945. буде српски језик писан само српским писмом. Дакле, ми смо данас, практично, у Србији ригорознији према својој ћирилици и од Хитлера. То, наравно, личи некоме на иронију, али је заиста у Србији српски језик под Хитлером стварно писан само српским писмом – ћирилицом, без наметања туђег писма као што се то радило у Југославији, а и данас се ради у Србији на тај начин што ни стручњаци за језик ни власт не држе до Члана 10. Устава Србије.

О истраживањима вишевековног прогона српске ћирилице  (унајкраће)

Сва важнија истраживачка литература[1] и сведочења о историји прогона ћириличког писма у трајању од десет векова потврђују да се прогон ћирилице, посебно сурово према српском саставу ћирилице, везује за њен почетак, а изразито сурово већ од 11. века.

Насилне забране српске азбуке, па чак и преко званичних забрана уредбама, наредбама и законима нарочито су се понављале у 18, 19. и 20. веку, а у  21. веку  оне су и даље насилне у српском суседству чак и преко ручних чекићања са званичних државних табли с исписима на српском језику српским писмом.

Планирани устук српског ћириличког писма омогућен је формално и суштински онда када је за српски језик из реформе Вука Стеф. Караџића легализовано латиничко писмо, састављено посебним радом Људевита Гаја у 19. веку, које су потписом Књижевног договора у Бечу с хрватским лингвистима легализовали у приватној режији својим потписима на том Договору 1850. године у Бечу сâм радикални реформатор српског језика и правописа Вук Стеф. Караџић и његов први сарадник Ђура Даничић – који су нормирали тадашњи српски језик у српским књигама у правцу оног језика који се развијао у говору неописмењеног народа у време вишевековне турске владавине над Србима, који је имао  своје углавном усмено стваралаштво у народним песмама, причама, пословицама, загонеткама и сл. Та радикална Вукова реформа српског језика била је заснована на чињеници да се језик писмених Срба (писаца) био у већој мери удаљио од језика неописмењених Срба који нису били у прилици да читају дела тадашњих српских писаца и уопште тада ретких писмених Срба. Дијалекатски (народни) српски говори источне Херцеговине и шумадијско-војвођанске говорне зоне, пре свега, били су основа књижевног (стандардног, нормативног (ми га с разлогом, зовемо данас учевни језик, јер се мора, као надјезик, учити у школи) засновани су на народном стваралаштву и говорима у време Вука Караџића који је тај језик добро познавао и с којим је бечка власт имала намеру да, из два разлога, обједини све Србе штокавце и оне који су могли прихватити то наречје за један књижевни језик на коме су почели да стварају првенствено сви Срби, а био је политички и национално прихватљив и Хрватима и касније оним штокавцима који су се национално друкчије опредељивали у Аустроугарској, Србији и потом Југославији. Притиснут утицајем Јернеја Копитара, а затим његовог наследника Франца Миклошича и других службеника бечке власти, Вуку је на приватном Књижевном договору (1850) наметнуто и латиничко писмо (којим су се нужно служили сви католици које су тада чинили мањим делом Србокатолици и Хрвати. Тако се догодило да је једино стваралац норме српског учевног језика Вук у Европи био принуђен да, уз српско православно ћириличко писмо, призна писање језика из његове реформе и хрватском абецедом чију је основу саставио (искомбиновао) Људевит Гај за све католичке кориснике писма и језика штокавског наречја које је било коришћено у целини народа српскога (православаца и католика) и дела хрватскога народа. Бечка власт је тако показала своју трајну намеру да полатиничи Србе на све начине, па и на то лукавство – да Вук одобри/прихвати то друго писмо (латиничко). Вук је чак, иако је једино реформисао стару српску ћирилицу која је имала много знакова (чак 48 у једном тренутку), потписао споменути Књижевни договор с Хрватима само на хрватској латиници. Тако је Вук прихватио, практично, двоазбучје за језик из његове реформе. Дакле, ако је неко, практично, први увео и легализовао својим потписом двоазбучје међу Србима, то је суштински учинио Вук. Иако он тада, вероватно, није замишљао да ће Срби убудуће бити присиљавани да мењају своје ћириличко писмо, он је ту могућност олакшаног полатиничавања Срба зачео, без обзира на то што он сâм у свом писању српског језика није никада користио хрватско абецедно писмо (осим у свега неколико својих личних писама тада Хрватима.

Дакле, иако је Вук био веома промућуран и лукав у свом реформисању српског језика и писма, био је надигран бечком мудрошћу и политиком која је рачунала на то друго уведено писмо, које је Вук легализовао и прихватио за касније лакше полатиничавање Срба. Док Срби нису имали практично састављено латиничко  писмо за свој језик, код њих је тешко пролазило насилно латиничење свих Срба. Али, кад је у Вуково време састављено латиничко писмо за језик из његове реформе, то постојеће писмо Хрвата било је лакше наметати и Србима уместо њихове ћирилице. Зато су власти Аустроугарске касније лако наметнуле српском народу то хрватско абецедно писмо у току окупације Срба у Првом светском рату. Међутим, већ по ослобођењу Срба 1918. враћено је Србима ћириличко писмо којим су се и даље после тога готово стопостотно служили Срби и у Краљевини Југославији. Али, већ и у Краљевини, Хрвати су боље од Срба политички и државно знали шта хоће. Они су хтели да Југославију искористе за наметање својих националних циљева и за њихово даље развијање њиховог националног идентитета. Српска елита на власти и у култури радила је супротно. Њен врх је у Краљевини Југославији очекивао да Срби себе практично расрбе и да постану Југословени и да ће утицати и на Хрвате и Словенце да и они напусте своје национално уздизање, па да и они почну да развијају свој национални идентитет у правцу југословенства. То се, наравно, није догодило. И Словенци и Хрвати су развијали себе и даље на националним основама и веома ретко су осећали потребу и значај стварања југословенског националног интегритета. Масовније су на то ишли само Срби, што ће их касније много коштати у сваком националном погледу, па и у погледу националног полатиничавања (да се „приближе браћи Словенцима и Хрватима“, како би Југославија јачала на основама српског југословенства).

Кроз развијање народног српског осећања у правцу југословенства Срби су већ у Краљевини Југославији почели да напуштају ћирилицу и да прелазе на хрватску латиницу. То напуштање српског писма у Краљевини Југославији је започело, али се није могло омасовити јер нису за то били створени довољни политички услови, јер су  Срби у оквиру Краљевине Југославије још могли имати своју реч, па иако је и сам краљ Александар пристајао на извесно замењивање ћирилице латиницом ради „братског мира у кући“, то полатиничавање Срба није захватило српске православне масе, него су само делови српске „елите“ (попут данашњих „другосрбијанаца“) почели да напуштају српско писмо.

За масовно полатиничавање Срба и замену српске ћирилице у свакодневној употреби српског језика створени су веома повољни политички и практични услови тек после ослобођења у Другом светском рату и стварања тзв. друге Југославије с комунистичком владавином под Јосипом Брозом Титом. Тзв. српска елита под оптужбама српског народа за хегемонизам, национализам и сл. „изме“ постепено је била приморана (неки су свакако и добровољно пристајали на своје понижавање и понижавање српског народа ради личних користи и напредовања) да напуштају своје националне вредности међу којима је било и, нарочито, српско писмо (ћириличко). Тако је одмах после доласка комуниста на власт (после 1945) године почело нескривено фаворизовање хрватске латинице ради коначног полатиничавања Срба у чему је коришћено и привидно лукавство, на које су многи Срби почели да и искрено наседају и прихватају у пракси. У то спада оригиналан, специјалан појам у целом свету „богатство двоазбучја“. Намера је била лукава и не много скривена – да се Срби осећају наивно „најпаметнијим“, „најбогатијим“, „најкултурнијим народом на свету“ који једини „негује“ два писма како би постојало „омиљено“ друго писмо у функцији замене српске азбуке која се оцењује као заиста најсавршеније, најједноставније, најчитљивије и најлепше писмо на свету, како је уистину оцењено од многих објективних познавалаца  вредности и улоге писама. Али треба, наравно, знати, да народи углавном задржавају у употреби за свој језик са својим писмом на којем су се масовно описменили, без већег обзира на то у крајњем случају колико је то писмо боље или горе од других, туђих писама. По природи ствари, из много разлога готово сви народи чувају своје писмо ма какво оно било. Једино су у Европи румунски и турски лингвисти с властима заменили у румунском и турском језику своја писма (Турци арапско а Румуни ћириличко) латиничким писмом. Други народи углавном нису радо мењали своја писма и нису уводили два писма, осим Срба који су данас на очигледном путу да своје српско ћириличко писмо у потпуности замене хрватским латиничким саставом. А мали број Срба то данас разуме и стало му је да разуме шта то значи и шта у будућности доноси. Тако ће Срби преко замењеног свог ћириличког писма хрватском абецедом, у ствари, све више постајати део хрватске поткултуре с тенденцијом да у ближој или даљој будућности сви православни Срби доживе судбину Срба католика који су, готово сви до једног, увелико и уз помоћ и писма, асимиловани у хрватски национални корпус.

Поготово после озваниченог Новосадског договора о српскохрватском језику и „равноправним писмима“ (а не стварно равноправним народима у писму) 1954. године у организацији Матице српске у Новом Саду, назив српски језик је први пут званично, уз пристанак „српске националне културне и научне елите“, преименован у „српскохрватски, хрватскосрпски језик“ с напоменом у 3. тачки Закључака Новосадског договора да на целом подручју „заједничког језика“: „Оба писма, латиница и ћирилица, равноправна су; зато треба настојати да и Срби и Хрвати подједнако науче оба писма, што ће се постићи у првом реду школском наставом“ (курзив је у оригиналу Закључака Новосадског договора из 1954. године).[2]

Од тада је прошло 67 година. И шта су добили Хрвати и Срби од тада у Југославији до 1990. године и у Хрватској и Србији после те године, с посебним освртом на језик и писмо?

Нећемо се много бавити политичким и државним питањима, али је свима очигледно да су Хрвати и Хрватска добили своје максимално могуће националне границе без упитности, а границе Србије још су нарушене практично окупацијом Косова и Метохије после бомбардовања СРЈ 1999. године с намером оних који су бомбардовали Србију да се одрекнемо дела своје територије. Хрватска је примљена у ЕУ, Србија још није отворила ни пола „поглавља за приступ тамо“, уз претњу да ће бити, тамо можда примљена кад реши своје „односе с Приштином“, а то значи да призна то отцепљење своје територије. Ми ћемо се више бавити оним за шта смо се школовали. Бавићемо се објашњавањем шта смо добили у вези са српским језиком и писмом.

Нажалост, морамо закључити на основу тзв. голих чињеница да је малопре споменута 3. тачка Новосадског договора из 1954. године претворена за Србе, за њихов језик и, посебно, писмо тога језика у црни хумор и цинизам. Хрвати су добили од свог почетно озваниченог у Сабору Хрватске крајем 19. века „југословенског језика“ коначно и званично – „хрватски језик“ одмах по отцепљењу и признању 1992. године. За разлику од Хрвата, Срби практично у САНУ-овом Институту за српски језик настављају и данас (2021) да припремају и објављују нове томове Речника српскохрватског књижевног и народног језика. Док су се Хрвати у својим највишим језичким институцијама још 1967. године одрекли Новосадског договора и било какве стварне равноправности писама, нити су се икада тиме озбиљније бавили у својој лингвистици и пракси. Хрвати су се углавном бавили „хрватским језиком“, а хрватским писмом су се служили и данас се, наравно, стопостотно служе у свом језику. Хрвати имају Устав у чијем Чланку 12. имају одредбу да је у Хрватској службени језик хрватски а писмо латиничко. За мањине имају предвиђене њихове језике и писма, али српско ћириличко писмо у пракси се ретко допушта. Тамо где га дозвољавају њихови Устав и закон, јаве се „чекићари“ који буквално разбијају табле са српским језиком на ћириличком писму.

И у Србији постоји Устав (актуелни, важећи од 2006) у коме је примењена европска и светска пракса. Мањински језици и писма дозвољени су ставом два у складу с Уставом и Законом о службеној употреби језика и писама. У првом ставу Члана 10. Устава постоји јасна уставна одредба и обавеза да се службено  користи српски језик с ћириличким писмом. Али, док се у Хрватској стопостотно користи хрватски језик на хрватском писму и Устав и Закон доследно примењују, у Србији се доследно примењује само други став Члана 10. Устава који се односи само на мањинске језике и њихова писма. Пракса у вези са српским језиком и његовим писмом већ 15 година је масовно неуставна. Народ је изгласао на референдуму за Устав 2006. Члан 10. који је усклађен с Европом и светом и гласи у првом ставу који се односи изричито на службеност српског језика и писма овако: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

У свим временима свих власти, наочиглед, нажалост и српских стручњака за језик и писмо, видимо и после изгласавања тог Члана 10.  свакодневно нешто дијаметрално супротно томе и даље и  после 2006. године. Сви можемо да видимо да у Србији нема више од десетак процената ћирилице у српском језику, а хрватско абецедно писмо по инерцији из југословенске праксе захвата око чак 90 одсто свих исписа на српском језику у јавности. Наиме, и голим оком видимо, а из свих детаљнијих истраживања знамо, да се у Србији користи и у овом часу (2021. године) српски језик на 90 одсто хрватског писма, а само 10 процената на ћириличком писму, па је Србија по томе практично и буквално цела само једна од хрватских жупанија. У Србији готово да нема ниједне продавнице и банке, готово ниједне рекламе, готово ниједне приватне телевизије, приватног штампаног гласила и сл. на ћириличком писму иако се Устав односи и мора се односити, наравно, подједнако и на приватнике и мора се односити подједнако на све власнике фирми и сл. у којима се, по обавези Устава, мора користити српско ћириличко писмо у исписима на српском језику. Србија је по томе у масовном неустављу, на шта свих 15 година не реагују ни државни органи ни било ко ко је задужен и плаћен од народа да се бави спровођењем Устава. А тешко је и бавити се спровођењем Устава у вези са српским језиком и писмом под скандалозним условима у којим је на снази Закон о службеној употреби језика и писама у коме су предвиђене санкције само за (не)употребу мањинских језика и њихових писама, а тих казнених мера нема кад је реч о обавези писања српског језика ћириличким писмом. И то траје тако већ речених 15. година после референдумског усвајања последњег Устава Србије, који је на снази, али се не уважава у примени. Сада је остало само да се прогласи за „храброст“ што ми ову истину говоримо и о њој пишемо, као што је неко прогласио изјаву председника САНУ В. Костића противну Уставу Србије да „Косово није наше и да то треба да схватимо“, као што би и нека сутрашња могућа неуставна и антисрпска издајничка  изјава да „Војводина или нека друга област Србије  није наша“  могла да се прогласи за храброст. Кад то не би била неуставност и лудост, тек тада би могла стварно бити некаква „храброст“. То је храброст за глупост, а како може бити неко толико глуп награђен оценом за „храброст“?

Ту тешку државну аномалију да још није одговарајући закон усаглашен с уставном обавезом у Члану 10. у вези са српским језиком и писмом оправдава српска језичка наука у овде споменутим институцијама  које су плаћене и задужене да се баве српским језиком и писмом у складу  с праксом у бављењу својим језиком свих земаља Европе и престижног света које брину о њиховим језицима  и писмима. Данас не постоји ни један једини случај у свету у било којој другој држави да су неки други лингвисти увели неуставно и неко туђе писмо као могућност за алтернативно коришћење свога писма. То су урадили и данас то раде једино српски лингвисти у српским језичким институцијама. И нигде у свету не постоји случај да још неки лингвисти сматрају себе одређеним у праву да буду изнад Устава и да узурпирају право народа да се служи у свом језику својим, а не туђим писмом, па да неуставно уводе двописмо за своје језике. То су урадили само српски лингвисти и тиме максимално доприносе и властима и политичарима да они не спроводе уставну обавезу у вези са српским језиком и ћирилицом пуних 15 година. Српски политичари данас одговарају да су „оба писма равноправна“ иако је та „равноправност писама“ пропагирана само Србима и једини Срби су је се држали све до данас. Политичари су завршили школе и учили „српскохрватски језик“ у Југославији и ту су такву лажну „равноправност“ тада убацили у своје знање. И данас то знање темеље на правопису српских лингвиста, а ни власт ни лингвисти не уважавају Члан 10. Устава Србије. Вероватно га многи нису ни читали, а користе се знањем које су добијали у Југославији од својих наставника српског језика, а то знање о „равноправности писама“ српски лингвисти и данас задржавају у пракси и правопису. Такав случај у другим лингвистичким институцијама других народа и држава нити је постојао нити данас игде више, осим у Србији, не постоји. За такво наопако знање и праксу свакако постоји основни кривац за то што и даље траје  пракса из српскохрватског језика. Наравно, највећи кривац је врх српске плаћене „лингвистичке елите“, а она је у, овде малопре споменутим институцијама за српски језик и писмо, које следе и српске државне институције.

Кључни кривци у науци – језичке институције, у држави – влада и државне институције

За сваку неуставну, непрактичну, ненаучну, неприродну и штетну појаву у свакој држави постоје кривци. Сваки лаик би макар то ваљало да зна. Ваљало би свако да зна да паушално одређивање кривице и њено  сваљивање на „народ“ нити је смислено, нити је оправдано, нити је сврсисходно и реално, јер се народ не може ни оптужити ни казнити, иако у пракси има и колективног кажњавања народа од белосветских силеџијских држава, као што је то учињено, нпр. српском народу 1999. године. Не може било који, па ни српски, народ бити кривац за неспровођење Устава и његових одредаба, па ни ове обавезе из Устава Србије у Члану 10. у вези са српским језиком и његовом писмом.

Може постојати само недоумица у томе ко је за неспровођење Члана 10. Устава Србије први или (нај)већи кривац.

Ко ишта озбиљно разуме из лингвистике и државне управе и ко зна шта се подразумева под појмом  „правна држава“, зна да се српски народ (ни било који други) не може окривити за овако масовну неуставност у Србији у вези са српским језиком и ћириличким писмом. По природи ствари и меритуму, кривци за ту неуставност у вези са српским језиком и писмом могу да буду и јесу само језичке и државне институције. Наравно, они који раде у тим институцијама. Не може никако бити кривац за то народ. Он (тј. чланови народа) само појединачно могу бити кривци ако лично  избегавају да примене оно на шта их обавезују стручњаци и спроводиоци Устава и Закона, али су стручњаци за српски језик и представници државних органа једини одговорни (јер су једини и плаћени) да сачине решење питања писма у складу с уставним одређењем и општом праксом у Европи и престижном свету и да приволе сваког појединца да се држи тог решења питања писма  у струци и у пракси у јавности. Ко то не уважава у народу мора бити санкционисан од власти и државних органа и институција. Али, како да буде неко санкционисан за своју неуставност у народу када то не траже они који су у струци и држави одговорни и плаћени да сачине одговарајуће стручне прописе и законске обавезе у  складу с Уставом и праксом у свету. Стручњаци (лингвисти) и држава (Влада и Скупштина) нису у Србији усвојили прописе у складу с Уставом и зато нема кажњавања преступника у вези с масовном неуставношћу у вези с коришћењем матичног језика и писма у држави Србији.

Наравно, није лако стручњацима и властима да увек стопостотно „приволе“ сваког појединца у држави да увек и свуда примењује стручне и уставне и законске обавезе, али да су у реду стручњаци за језик и писмо и власти ако је 90-процентно кршење Устава и закона у Србији у вези с језиком и писмом, то не може и не сме да има оправдање и да масовна неуставност траје овако дуго јер је то на штету матичног, српског народа у Србији. Не могу никако бити хваљени, уважавани и оправдавани стручњаци за језик и писмо у српским институцијама и државни органи ниједне земље у којој се неки Члан Устава не примењује у толикој мери, а да за то не постоји никакав стручни или државни објективан разлог. Не може никако и ничим бити оправдано и разумно када се у Србији 90 одсто не спроводи оно што у Уставу као обавеза пише за већински и матични српски језик и његово писмо.

Узмимо, једноставно, било коју другу државу у Европи и свету и запитајмо се има ли игде још неке државе која има стручњаке за језик и власт за језике и спровођење Устава, а да постоји толико велика неуставност у примени матичног језика и писма у тој држави. Нема тога више нигде у Европи и престижном свету. У свакој другој држави и сваком другом народу постоји стопостотна употреба свога језика на своме писму. Само и једино у Србији и само Срби не пишу сви свој језик својим писмом по слову праксе и Устава.

Чак је било код нас једног случаја да са скупа политичара и лингвиста у Требињу, којом приликом је споменут народ као главни кривац за нестајање ћирилице у српском језику, чему се супротставио један учесник (политичар Момчило Крајишник, који, нажалост, данас није више међу нама) који је схватио и истакао да се „кривац за нестајање ћирилице тражи на погрешној страни“. И нормалан лаик за ова питања ваљда би требало да схвати да не може бити фалинка српскога народа да он једини масовно не зна који је његов језик и његово писмо. Како то могу 90 одсто данас да „не знају“ само Срби, а да у свакој другој држави сваки други народ стопостотно зна које је његово писмо, па и када у школи то научи, он  никада не изгуби знање и сто посто сви знају којим се писмом пише њихов језик, а да само Срби „не знају“. Већина народа може да „не зна“, наравно, само зато што их струка погрешно учи, а држава не примењује уставне и законске прописе у вези са српским језиком и писмом. Зар има таквог лаика који би поверовао да сви Хрвати могу да знају да се њихов језик пише њиховим писмом (латиничким), а да је то код Срба „способно“ да зна зна само њих десетак процената!? Дакле, неко је међу Србе у Србији планирано увео такво масовно незнање и заблуду у вези са својим језиком и писмом. И зар је могуће да неко стварно може мислити да је само српски народ толико неук и крив за ту заблуду која толико дуго осмишљено од стручњака и власти траје?

Наравно, упућени у стручно решење питања језика и писма и у улогу правне државе немогуће је да не знају да сав народ не може бити кривац, него је кривац само онај ко је плаћен да стручно решава питање писма у језичкој струци (лингвистици) и ко је задужен и плаћен да спроводи уставне и законске одредбе. Нико се у школи не опире да га науче који је и какав његов језик и које је и какво његово писмо.

Дакле, јасно је да се ђаци погрешно уче и да се држава уопште не стара да се у држави Србији спроводи уставни и законски ред без кога ни држава ни народ не могу постојати, поготово не могу свестрано напредовати. Можемо ми напредовати у економији, рецимо, на грбачи искоришћавања народа, али ако не напредујемо у науци, култури, у знању и практичности, тај економски напредак није довољно сврсисходан за свеукупно добро народа и државе у трајању и напредовању.

Свако нормално образован зна да није реална и могућа друкчија оцена и друкчија истрага узрока и криваца за оволику масовну неуставност у Србији у вези са српским језиком и, посебно, писмом, и нема других реалнијих криваца за то од овде наведених.

Очигледна и лингвистичка и државна издаја српске ћирилице

Ми не верујемо да ово о чему говоримо овде и о чему непрекидно  упозоравамо лингвисте и власти тачно 20 година дописима и истраживачким књигама – да у лингвистичким и научним институцијама не знају и не разумеју и да нису способни да ово схвате. Не сматрамо да је могуће да се тиме баве, уз све титуле и новце за њих издвојене од народа, а да су толике „незналице“ да ово нису способни да схвате. Зато може и мора бити само један разлог за оволико трајање прогона српске ћирилице из српског језика. То је само настављање добро већ одавно осмишљеног  прогона српске азбуке и њено замењивање хрватским латиничким писмом ради лажног „приближавања“ Западу у коме, само стицајем одређених околности, преовлађује латиничко писмо и одакле су Србима и стизале све забране ћирилице и сва лукавства да су само Србима и само у српском језику потребна два алтернативна шизофренишућа (замењујућа) писма да би се коначно затрло и ових данашњих задржаних десетак процената ћирилице међу Србима.

Стога се овај однос према српском језику и,  нарочито, према српском писму у српској струци и државним институцијама мора коначно назвати и озваничити јавно као чисто издајство из лоше, штетне по српски народ, намере, а не из незнања. Не можемо лако поверовати ни у то да неки лингвисти и политичари не знају које је српско идентитетско писмо, а да они лингвисти који су преименовали хрватску абецеду (гајицу) у „српску латиницу“, па чак и у „Вукову српску латиницу“ могуће је да су имали „добру намеру“ – да, у корист Срба, тим фалсификатом „докажу“ да Хрвати „немају ни свој језик ни своје писмо“ – само је празна националистичка реторика да би се „узвратило“ Хрватима на њихову претерану националистичку реторику. Ми то не подржавамо. Ми нећемо да било каквим лажима и фалсификатима (па ни овом непостојећом „српском латиницом“ узвраћамо Хрватима. Ми смо само за „борбу с њима“ – истином. Ко верује у Бога (ма шта се под Богом подразумевало) – не сме да се служи неистинама. А да је то неистина, маестрално је ових дана показао и доказао по одговарајућем стручнонаучном меритуму В. Ђорђевић[3]. А о очигледној издаји ћирилице писао је такође ових дана један од давно истакнутих бораца за српски језик на српском (ћириличком) писму Немања Видић[4].

Неизбежност протеста за право срба на ћирилицу по слову европске праксе и народне обавезе по Члану 10. Устава србије, чију примену избегавају и лингвисти и власти 15 година

С обзиром на то да се изгубило 20 година у чекању да стручњаци за српски језик и писмо у језичким институцијама реше питање писма српског језика у струци и у српском правопису по угледу на општу европску праксу и у складу с уставном обавезом у Члану 10. Устава Србије, али с обзиром на то да су Срби стрпљиво (како само Срби могу бити дуго стрпљиви) чекали пуних 15 година да српске државне институције почну примену Члана 10. Устава Србије у Србији, да ускладе с тим Чланом Закон о службеној употреби језика и пис(а)ма и да практично почну остваривање својих петнаестогодишњих обећавања довођења статуса (и) српског писма с уставном обавезом и праксом у Европи и престижном свету – удружења за одбрану српске азбуке и њен пуни повратак у живот у Србији и међу Србима свуда где они живе са својим језиком – од првосноване „Ћирилице“ до свих потом основаних удружења која воле свој народ, језик и писмо – неизбежне су све врсте протеста, осим насилних, против институција за српски језик и писмо – Матице српске, САНУ-овог Института за српски језик који још сачињава не речник српског, него Речник српскохрватског књижевног и народног језика и Одбора за стандардизацију српског језика који је стандардизовао српско писмо у неуставном статусу (алтернативност), као и против Владе и Скупштине Србије који ни за 15 година нису усвојили усклађивање Закона о службеној употреби језика и пис(а)ма с Чланом 10. важећег Устава Србије.

Ако смо принуђени да због ратних претњи од спољних сила још немамо део српске државне територије под управом државе Србије, нисмо принуђени од страних сила да не решимо питање свога писма у складу с европском праксом и у складу с нашим Уставом, јер нам решавање тог питања није насилно споља забрањено.

Не можемо и не смемо своје писмо препустити настављању затирања преко замене по комунистичким рецептима из комунистичке Југославије ако то одговара онима који у својим језицима користе друга писма или оним „другим“ Србима („другосрбијанцима“) којима смета све што је српско, па и српска азбука и српски Устав. Кад већ имамо свој језик, једино је нормално да имамо и своје писмо за тај језик, а не да уводимо туђе, и то лошије писмо за природу српског језика.

Протести против споменутих језичких и отуђених државних институција треба да трају непрекидно све док се плаћени и задужени за то не сете да је народ изгласао Устав и у њему Члан 10. не за сликање, него за примену и у законима и у пракси, у продавницама, банкама, у свим јавним службеним исписима српског језика свуда. Јер, нема српског језика без српског писма без ћирилице, што је народ изгласао у првом ставу Члана 10. Наравно, неко ће нам „пришивати“, као што се стално то смишљено чинило и до сада,  да смо ми за „забрану латинице“ и да хоћемо да у знању „осиромашимо српски народ да не уме да пише латиницом“. То нема везе са српским  народом. Српски народ је увек подржавао право свих народа и мањинских заједница на њихов језик на њиховом писму (па и Хрвате да у Србији имају и даље апсолутно право на свој језик и на своје писмо по закону, а да ли ће они учити да знају и српско ћириличко писма, на њима је). Ми једино тражимо и за све Србе и у Србији и изван Србије да имају то исто право  да све што им се упућује на њиховом језику буде на српском писму, у складу с уставном обавезом и међународним правом у Европи и свету, а што је исправно решено у Члану 10. Устава Србије.

Свакако, подразумева се да је Србима неизбежно да уче и туђе језике и да уче њихова писма. Само да се оствари и право Срба да свој језик увек пишу својим писмом, као што то важи у праву сваког другог народа. Ништа више ни боље изнад тога.

Српски народ увек подржава да се све мањине у Србији никада не закидају у њиховом праву на свој језик са својим писмом, али је, ваљда, то исто право и Срба у Србији и изван Србије да му српски лингвисти и српска власт у пракси обезбеде то исто уставно и национално право на њихов језик с њиховим националним писмом.

Обмана народа новим неуставним  издајничким законом о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма

Опште кључне констатације о лошем, непримењивом, апсурдном и нефункционалном у Закону

  1. Разлог за доношење оваквог закона постоји у нужди. Та нужда је искрсла из неуставне праксе у вези са српским језиком и писмом. Наиме, 15 година се у Србији опструише Члан 10. Устава Србије у првом ставу. То јест, не спроводи се директно народно решење питања писма српскога језика ни у лингвистици (у правопису и србистици) ни у практичној примени уставне обавезе по већинској вољи грађана Србије, исказаној на референдуму за Устав Србије 2006. године који има сасвим јасно формулисан Члан 10. став 1. који гласи: “У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.” То је цео став који се експлицитно односи само и изричито на српски језик и на српско ћириличко писмо, што је у потпуности усклађено са свим уставима у Европи (а биће и у свету) који имају решено питање језика и писама. Дакле, сасвим  разговетно и експлицитно српским језиком је речено да се матични (српски) језик у матичној држави српског народа (Србији) пише само српским ћириличким писмом, у складу са свим уставним решењима питања писама  у свим другим језицима у Европи и свету где је у примени практично једино и одрживо правило праксе по принципу један (матични) народ – један (матични) језик – једно (матично) писмо. И нема ни један једини пример изван Србије да се неки језик редовно, паралелно,  равноправно пише још неким другим писмом, осим матичног писма. Када би постојало друго писмо, то би се морало звати само “параписмо”, као што би постојање друге војске, осим једне државне војске, зове “паравојска” која се сматра разорном за државу и народ, баш као што је у Србији данас разорно по српски језик и српско писмо (у стварности 90 одсто параписма (хрватске латинице) према десеткованом српском (ћириличком) писму од стално смањујућих 10 процената. Према томе, изабран је потпуно погрешан, неуставан начин да се нужда која је натерала власт да донесе овакав (никакав по вредности) закон. Уместо да држава нареди указом председника или Скупштине или Владе да се мора спроводити уставна одредба о ћириличком писму у српском језику, изабран је неуставан и апсурдан закон, какав не постоји нигде на свету, а гото нико и не усваја закон о матичном језику и писму јер све друге државе у Европи спроводе директну уставну обавезу о матичном писму и језику, а имају углавном само закон о службеној употреби мањинских језика, јер се та употреба не може друкчије решити, осим законом. И наш Устав (2006), као готово сви језици у Европи, а биће и у свету, и не предвиђају никакав посебан закон за спровођење других матичних језика и писама.

Дакле, српска неуставност је изазвала погрешну и непотребну нужду (муку, невољу) да се донесе закон који други немају и, поготово, такав закон у садржају нема буквално нико. То је, нека врста “пионирског” и “огледног закона” као некакав “оригиналан” – српски “изумитељски” закон!

  1. Неуставан Закон. Овај српски закон (усвојен 15. септембра 2021. у скупштинама Србије и Српске, у Србији без икакве сумње, на сваки нормалан, здрав поглед – неуставан је, па је буквално оригинално „изумитељски“, пре свега по томе што не само да се не наслања на односећи, свакако му надређен, уставни захтев из Члана 10. става 1. Устава Србије него га и не спомиње. Он није никако правнички смео избећи почетак Закона, на пример: „Полазећи од Члана 10. става првог Устава Србије из 2006. године, доносимо овај закон о службеној употреби српског језика и ћириличког писма.” Дакле, то је оригиналан изум у светском примеру законодавства где се закон уопште не обазире на Устав народа и државе. А необазирање на уставну обавезу у овом случају је био једини начин да се службена употреба српског језика и писма реши противуставно. (У тачки 1. цитирали смо први став Члана 10. Устава који се једини и директно односи поименце на српски језик као службени на целој територији дражве Србије, па се може звати “државни језик”, како се у неким најбоље организованим и правнички и практично најбољим државама зове њихов матични језик с матичним писмом.) Има много доказа да је овај закон неуставан, А довољно је да је само у једној тачки неуставан, па да је неуставан цео закон. На пример, могућност да се службени српски језик пише и другим писмом, осим српског ћириличког писма, или – да су грађани, субјекти неједнаки у правима и обавезама из оваквог закона, на пример да не морају сви Срби да пишу службени језик ћириличким писмом и чак да само неки Срби могу бити кажњени што свој српски језик не пишу српским ћириличким писмом, док други Срби не морају да свој језик пишу својим писмом, него могу неким другим, неуставним писмом, а ако се, махинално, из ината, личног интереса и сл. одлуче да свој језик пишу својим, а не туђим писмом, такав ће бити награђен (смањењем пореза и сл.) Дакле, једним Србима се опрашта ако свој језик не пишу својим него неким туђим писмом и пружа им се могућност зараде ако својевољно одлуче да свој језик пишу својим писмом, а други Срби су обавезни, дакле морају да свој језик пишу својим националним писмом и такви (обавезни) не могу имати прилику да на свом писму зараде (смањењем пореза и сл). Па, ни у Душановом чувеном законику из 14. века нису били Срби међусобно неравноправни у односу на српско тадашње старо ћириличко писмо, а у 21. веку модерна Србија добила је закон у коме су Срби неравноправни у односу на своје писмо. Зато је овај закон “егземплар” неуставности и српске међусобне неравноправности!
  2. Српска пракса у 15-годишњој неуставности службене употреби матичног српског језика и ћириличког писма. На жалост Срба, њиховог матичног  језика и писма у Србији се и после новог (наведеног) Устава (2006) наставила пракса масовног непримењивања цитираног (овде раније) Члана 10. става 1. тако да се није ништа мењало у избацивању (замењивању) српског ћириличког писма и стално је растао проценат неуставне употребе хрватског националног писма у коришћењу српског (матичног) језика у Србији, као и код Срба свуда изван Србије, посебно видно од “српске револуције” од 5. октобра 2000. године. А нарочито после 2006. године све власти на споменути Члан 10. став 1. Устава нису показивале никакав обзир на упозорења најпре из првоосноване “Ћирилице”, а онда и из других сличних удружења за одбрану ћирилице, тако да није било шанси све до данас да се ишта у томе  промени набоље, јер ако нешто власт неће да промени, то не може ни народ да промени, а може једино да промени власт, али ако неће ни нова власт да поштује споменути члан 10. Устава, не може сам тај члан себе да спроводи нити може сам  народ без власти да га спроводи, осим појединачно. Тако се само у Србији догађа да су мањински језици и писма натпросечно добро заштићени (што је за похвалу), а српски језик на ћириличком писму је по угрожености стигао, по свим истраживањима релевантних истраживача, да је у Србији практично не само угрожено него је буквално избачено из већине области у којима је у употреби српски језик, па је до овога часа сачувано у Србији једва 10 одсто матичног писма матичног народа.
  3. Закон је сачињен без основног предуслова – исправног лингвистичког решења питања писма српскога језика у складу с уставним решењем и општом праксом у Европи и свету. Закон о употреби српског језика и ћирилице (усвојен у Скупштини Србије и Српске на леп дан – Дан српског јединства 15. септембра 2021) није никако могао бити успешно сачињен без претходног лингвистичког решења питања писма српског језика, наравно – у складу с Чланом 10. ставом 1. народног Устава Србије (2006). Српска лингвистика је 2010. године у изменама и допунама Правописа српскога језика Матице српске смишљено (не случајно) противно светској општој пракси и противно обавези из Члана 10. става 1. Устава Србије, применила је погубни по српски језик и ћириличко писмо – Новосадски договор о српскохрватском, хрватскосрпском језику (1954) који је морао тада имати два писма (српско и хрватско) јер га Хрвати не би потписали без свог писма. А и када су га потписали, у пракси га се нису никада држали и већ 1969. званично су га се одрекли и од тада су се држали у пракси “хрватског језика” и свог латиничког (Гајевог) писма. Срби (читај: наравно, српски лингвисти, јер су они плаћени за стручну бригу о српском језику и писму) поступали су сасвим друкчије од Хрвата. Срби и данас добијају и плаћају из свог џепа нове томове Речника српскохрватског књижевног и народног језика. А српски лингвисти углавном су о томе “ћутолози” или подржаваоци старог назива националног Речника, а од њих готово нико  ни данас не обећава да ће у Речник вратити име језика српскога народа нити да ће, макар, почети израду речника језика српскога народа. Српски лингвисти су однедавно, а свакако после удружења за одбрану српскога језика и ћирилице (осим мањег броја изузетака међу њима), почели вербално да “бране” ћирилицу, али не спомињући да ће то (у)радити на једини прави и практичан начин (начин на који то чине сви други лингвисти с њиховим језицима и писмима) – усвајањем једноазбучја у правопису и језичкој целокупној струци. А неки од лингвиста и филолога чак су “присвојили” хрватску варијанту Гајеве абецеде и чак су је прозвали “српска латиница”, што је срамна и помисао српске лингвистике у 21. веку. А један филолог чак је ширио по факултетима и у српском народу доказани фалсификат да је гајица, у ствари, “Вукова српска латиница”, иако је сам Вук писмено оставио чисту констатацију (тврдњу, признање) да је то заиста Гајев латинички састав који се Вуку није допадао, па је предлагао Гају како да је поправи. Гај то никада није прихватио и хрватски народ и данас се служи истом том латиницом, осим што су касније хрватски лингвисти од пет слова предложеним Хрватима од Ђуре Даничића, кад је радио као “тајник” у ЈАЗУ у Загребу и када је почео за Хрвате израду њиховог Рјечника хрватског или српског језика. То је слово đ уместо познатог тада двознака дј (dj). Чак су неки српски лингвисти и то једно Ђурино слово узимали за доказ да је то српска, а не хрватска латиница. То би било као да неко – зато што је неки Србин у хрватској фудбалској репрезентацији постигао неки гол – фудбалску репрезентацију Хрватске прогласи за фудбалску репрезентацију Србије. Да није превише наивно и глупо (вероватно и покварено, а према ћирилици издајничко), то би могло бити смешно. Дакле, српски лингвисти су и после сваког разбијања од Хрвата заједништва у језику и писму подржали, тј. наставили примену Новосадског договора с Хрватима у Матици српској у Новом  Саду (1954), задржали у националном српском речнику назив српскохрватски и задржали су у својој струци и правопису чисто хрватско писмо које су преименовали са шест и по речи: „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“ избегавши намерно (свакако не случајно у толико речи) да га назову правим, научно лако доказивим називом: „хрватска латиница“ (хрватско писмо, гајица и сл.). Тако су српски лингвисти у српском правопису задржали туђе писмо у српском језику као равноправно, паралелно са српским (ћириличким) писмом, па су чак и цинично на 15. стр. Правописа 2010. цитирали Члан 10. у коме јасно пише да је српски језик у службеној употреби неспојив с било којим и чијим другим писмом осим наведеног јасно и експлицитно, да јасније по Вуку не може бити: „ћириличко писмо“. То је лингвистички нерешено питање писма, јер ако су два писма у једном језику, само у српском, то је класична деоба само српскога народа, какве нема нигде код других народа, а што у великој мери придоноси општој деоби Срба. То користи само српским непријатељима који су раније у окупацијама Срба забрањивали ћирилицу и наметали им окупационо писмо (баш ту латиницу – гајицу) у време Аустроугарске, НДХ и у комунистичкој Југославији, када је плански и јако успешно кроз политичко насиље и обмане фаворизовано баш то хрватско писмо на рачун српске азбуке. И да, најзад, чудо и обмана буду до краја изведени, у Матичином Правопису српскога језика 2010. стоји записано на 15. страни да писање српскога језика паралелно и српским и хрватским писмом „није штетно за српску културу и идентитет“, па је то било „мало,“ те је четворочлана комисија редактора Правописа (Матица српска, 2010, стр, 15) записала – за наук српским ђацима и народу да „српска ћирилица није егзистенцијално угрожена“ . Нама у „Ћирилици“ није баш превише чудно што комисија за писање овог закона није ни консултовала Одбор за стандардизацију српског језика, у чијој је организацији и уз његову подршку, редакторска група (из)радила споменуте измене и допуне Правописа 2010. кад по њему (Правопису) за израду овога закона нема никаквог оправдања. То што су се неки појединци залагали за израду тог закона, сасвим је друго питање. А да су и они консултовани у вези с овим законом, огрешили би се о Правопис и Одбор ако би се усудили да кажу да „ћирилица јесте угрожена“, Правопис (а њега су сачинили српски лингвисти који су и чланови Одбора) с тим се не слаже.

Према томе, није постојала кључна научно-стручно здрава основа за израду и усвајање овога закона, а то је лингвистичко решење питања писма српскога народа у његовом језику. Комисија која је радила овај закон, изгледа, није смела да занемари српску лингвистичку струку и Правопис, па је предност, очигледно, дала таквом лингвистичком решењу питања писма у Срба и њиховом језику, а потпуно је занемарила оно што је народ записао у Члану 10. Устава Србије. Али је морало да свакоме, па и нама, буде чудно што се овај закон нигде не позива на Члан 10. став 1. Устава Србије нити га цитира. А ниједан закон не може исправно да реши питање писма ако оно није стручно (лингвистички) исправно решено. А то што једино код нас Срба није стручно (лингвистички) решено питање писма у складу с уставном обавезом и с општом праксом у свету, било је потребе да мало шире овде објаснимо, па смо то и учинили.

  1. Још мало о очигледној неуставности Закона (јер је то за Закон најважније и најнеизбежније а ваљда правници знају да је сваки закон нижи акт по значају и првенству од Устава и да нижи акт мора бити у потпуности сагласан с вишим актом). Ово је, колико се може знати, данас једини закон на свету који регулише питање матичног језика и матичног писма без икаквог позивања на постојећу – односну уставну, тј. народну директну кључну обавезу у вези с матичним језиком и писмом. То се мора у вези с овим новим законом у Србији понављати.

Напомена. Други народи, и ово се мора поновити овде,  углавном  немају посебне законе о  употреби матичног језика и писма, а имају углавном само закон о употреби мањинских језика и писама, јер је то без закона немогуће решити. А употреба матичног језика и писма решена је свуда тако што се спроводи директно уставни пропис по коме је матично писмо увек и свуда неиспустиво, незамењиво у службеној употреби. Дакле, закон би могао да пропише једино изузетке од тога. А то, опет, решавају најпре лингвисти и лингвистичка струка. И, уз то, нигде у свету, у Европи такође, нико није себи у матичном језику направио ни стручни ни практични проблем као што је само у Србији направљен, па нигде не постоји нејасноћа у употреби матичног језика и писма. То постоји данас само код Срба. Малопре смо објаснили зашто – само зато што питање писма ћирилице у српском језику није решила струка на начин како се решава питање писма у свим другим народима и њиховим језицима, а без стручног решења свако друго решење је немогуће јер мора да буде сакато код нас ако се примени лингвистичко нерешено питање а занемари уставно решење, као што се то у нашем случају занемарује чак 15 година. Толико се дуго масовно опструише Члан 10. Устава Србије, наравно, само у првом ставу, тамо где је изричито решено питање српског језика  и ћириличког писма.

  1. Хрватски пример непостојања оваквог закона, а немају баш никаквих проблема са својим писмом. Узмимо пример из нама физички и језички најближе државе. Хрвати имају Устав и само у њему је решено питање матичног језика и писма. Њихово уставно решење је исправно и сасвим је готово подударно у речима с нашим у Члану 10, осим што они за „употребу“ кажу „упораба“ и „члан закона“ они зову „чланак закона“. Па, и поред тога што они немају закон о „упораби“ хрватског језика и писма, у Хрватској, али и ван Хрватске, у Србији, БиХ итд. нема ни једног јединог Хрвата који свој језик не пише у пракси својим, хрватским абецедним писмом и не постоји никаква шанса да и један Хрват буде кажњен што свој језик, на пример, пише погрешно, неуставно немачком латиницом или српском или руском ћирилицом. И њима би овакав, као наш, закон био чисто губљење времена, трућање у Сабору и трошење народних пара на рачун друге нужне „опскрбе“.  Срби, ево, бацише паре за усвајање овог закона какав други народи немају. Ми,  изгледа, имамо због великог напретка у пословању, па смо се мало разбашкарили у непотребном трошењу тих пара. Неко би рекао да су Хрвати „уреднији као народ, више држе до устава, прописа, више поштују своје писмо и своје вредности“. То на примеру писма јесте тако, па да видимо зашто су Хрвати разумнији од Срба у уважавању свога писма. Да ли су они „бољи народ“ од Срба или је реч, ипак, о нечему другом? Наравно, реч је о нечему сасвим другом: Хрвати имају, осим исправног уставног прописа за матерњи језик и писмо, као што и ми имамо, али је огромна разлика у  томе што су хрватски лингвисти правописну норму и струку усагласили у потпуности с Уставом, а ми – како смо малопре видели – имамо струку која је у правопису изиграла норму, па својевољно увела туђе писмо по слову Новосадског договора о српскохрватском језику. Дакле, нису лошији Срби од Хрвата, него Срби имају лингвисте који су изиграли у Правопису 2010. и у струци уставну обавезу и задржали су друго, туђе писмо из спомињаног Новосадског договора (1954. године) за језик који се звао српскохрватски, хрватскосрпски, па су „заборавили“ шта им је задатак, а хрватски лингвисти нису заборавили.

Оригинални српски апсурди у закону

Апсурд број 1 у закону (Члан 3). Прописана неједнака права и обавезе појединаца и(ли) колективних субјеката у употреби матичног писма у матичном језику (Члан 3). Набрајају се субјекти који морају да пишу матични и матерњи језик српским (ћириличким) писмом и они који не морају (при том се не наводи којим то другим писмом могу да пишу српски језик они који су повлашћени Срби па не морају да пишу српским писмом, кад Устав Србије одређује изричито да су „у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“. Да ли ти необавезни за ћирилицу могу да српски језик у службеној употреби пишу немачким, енглеским и било којим другим латиничким писмом и могу ли да српски језик пишу руским, бугарским, македонским, белоруским или неким другим ћириличким писмом? Или, могу ли да српски језик ти необавезни Срби за ћирилицу пишу арапским или кинеским, рецимо, писмом, а како ће то чинити када та писма у свом саставу нису прилагођена за писање српског језика? Да ли то значи да ти појединци, необавезни за ћирилицу, треба да постану нови Вук Караџић, па да изврше сами нову реформу српског писма, да, на пример, упросте кинеско писмо и са 3.500 знакова сами сведу на 30 српских слова за 30 гласова да би њима могли да пишу српски језик? Ово уопште нису апсурдна питања колико је овај закон  апсурдан у Члану 3. у коме се обавезе и права Срба прописују различита, у зависности од тога какво је и чије власништво над тим предузећем, банком и сл. ! Да ли је тако још игде у свету у било ком другом језику, па да, рецимо „Газпром“ с данашњим власништвом мора да се пише руском ћирилицом у руском језику, а да сутрадан, ако се власништво над фирмом преокрене, рецимо, у „приватно“ – којим би онда писмом у истом језику могао да се пише „Газпром“. Или немачка фирма аутомобила „Ауди“ коју данас Немци пишу немачком латиницом у немачком језику, да ли би сутра, када би неки богати Србин купио „Ауди“, да ли би могао у немачком језику да ту фирму пише српским писмом? По слову овога српског закона то би могло тако ако би приватни богаташ Србин могао да купи фабрику „Ауди“. Ми бисмо у „Ћирилици“ били стварно одушевљени да видимо тај српски мозак који је написао овакав закон о употреби српског језика и ћирилице! И волели бисмо да разговарамо са српским посланицима који су без иједног амандмана једногласно у Народној скупштини Србије усвојили овакав закон. А били бисмо почаствовани да нам посланик др Марко Атлагић, који је морао да напусти Хрватску и побегне у Србију (и  драго нам је што је Србија дом за сваког насилно протераног  Србина), да нам то научно документује како је то хрватска латиница (гајица) – „српска латиница“, кад је сам Вук рекао и написао да ју је саставио Људевит Гај и да је она писмо које је састављено за Хрвате, а не за Србе!

Апсурд број 2 у Закону (Члан 5 – пореске олакшице). Нисмо никада чули да је игде у Европи и свету, осим сада у Србији и Српској, неки закон предвидео и озаконио да се писање матичног и матерњег језика матичним и матерњим писмом може плаћати било коме на било који начин. Не мисли се на писање било ког језика било којим писмом кад је реч о текстовима за романе, песме, адвокатска  акта, и сл. за која се свуда и увек плаћа, него за овај случај у овом закону: да се некоме плаћа (кроз смањење пореза и сл) само у вези с тим којим је писмом писан текст. Замислимо како би се обогатили поједини Хрвати или Бугари, рецимо, који би писали својим писмом свој језик, а да не морају да пишу својим писмима! И још да апсурд буде већи: они Срби који су нека врста „ниже класе“ (они који морају да свој језик пишу својим писмом и да буду кешом кажњени ако га не пишу својим писмом) никада неће имати шансу да (за разлику од ових који не морају да пишу свој језик ћирилицом) добију и један српски  једини динар!

Ови апсурди у Закону о српском језику и ћирилици, као и усвајање овога оваквог апсурдног светски „изумитељског закона“ последица је чињенице да је српска лингвистика задржала решење питања писма у струци и правопису у складу с Новосадским договором о српскохрватском, тј. хрватскосрпском језику и лажној, немогућој у пракси, „равноправности писама“ (1954) који је смишљен од комуниста који су (зло)употребом српских лингвиста успели плански, никако случајно, да  хрватско писмо код Срба исфаворизују и наметну наивним Србима који су заборавили да су сви Срби (изузимајући Србоактолике којима је наметнута католичка вера и латиничко писмо да би данас сви ти Срби били асимиловани у хрватски национални корпус) до данашњих 90:10 одсто на штету јединог српског матичног писма, уз ширење само код српских лингвиста и наивних Срба тзв. „богатство двоазбучја“, као да хрватско латиничко писмо у српском језику омогућује апсолутно споразумевање са свима који свој језик пишу латиничким писмом, како да је могуће само преко хрватског или неког другог латиничког писма знати, без посебног учења, туђи латинички језик. Извршена је преварантска (препредењачка) комунистичка теза по којој Срби не могу да знају ниједан други језик ако  свој језик не пишу на два писма! Споменути Новосадски договор, чим су Срби у Србији и изван Србије, насели под притиском политичара на планирану замену ћирилице преко 50 одсто, Хрвати су званично документом одбацили тај договор још 1969. године и који никада нису у пракси у потпуности ни примењивали.

Срби, традиционално заборавни у миру или лажном миру, тако су, под убеђењем да ће им то други замерити, били готово заборавили на стратишта и на стварне геноциде у Првом светском рату, када је ћирилица била законима забрањена на свим подручјима српског језика, а уместо ћирилице наметнуто им је писмо окупатора (гајица), које је први пут почело да се намеће Србима као окупаторско писмо и у Србији (1916-1918) и Црној  Гори (1916-1918) – због чега су они који су одбијали да свој  језик пишу окупаторским писмом или убијани или на преком суду осуђивани на дугогодишње робије (познат је случај никшићких професора српског језика, а у наше време нови никшићки професори српског језика који нису хтели да назив свог српског језика мењају у „црногорски језик“ који званична постоји тек у „Милогори“ – и нарочито у НДХ (1941-1945) где је била на снази најстрожа Законска одредба о забрани ћирилице која је била довољна да у само два члана све Србе у тој држави полатиничи у једном трену. Срби су, зарад наде у слогу и верујући у прокламовано комунистичко „братство-јединство“, били заборавили и Јасеновац и друга стратишта углавном Срба, али и свих других „непоћудних“ у НДХ , па су до пре 77 година две потпуно ћириличке земље са српским народом били ћириличке земље и народ (осим у сасвим ретким изузецима) постале обе земље и сада два народа полатиничени 90 одсто у Србији и нешто више у Црној Гори. Некада (за језик и писмо не тако давно) чисто окупационо латиничко писмо „одомаћено“ је и „одомаћињено“ свођењем ћириличког писма на изузетке од непуних десетак процената у општој употреби српског језика и хрватског писма, које чак и неки „стручњаци за језик и књижевност“ од миља зову „српска латиница“. У таквој српској лингвистици није чудно што неки политичари и један посланик у Народној скупштини Србије, као нестручњаци за језик и писмо, ту латиницу зову „српска латиница“, а онда се тобож залажу за њену „заштиту“. А народ који од таквих учи каже: „Што да баш толико штитимо ћирилицу кад је и латиница наша?“ И јесте била „наша“ нарочито у окупацијама и под комунистима.

Просто је невероватно како је то успело код Срба да им се наметне лаж да је хрватска латиница у ствари – српско писмо или макар и српско и хрватско кад би се морало занти да сви извори и сведоци (међу којима и Вук Караџић) потврђују да је овај састав латиничког писма које је планираном фаворизацијом превладало код Срба чисто хрватско власништво и да ју је сачинио Људевит Гај за хрватске потребе. Сасвим је друго питање да су они Срби који су примили католичку веру по тој линији морали прећи с ћирилице на латиницу, али то није био овај хрватски састав, него је постојао србокатолички латинички састав који је нестао из употребе откако су Срби католици најпре морали да пређу на хрватски латинички састав, а онда асимиловани  сви у хрватски национални  корпус.

Знање је врлина, знање је моћ. А Срби су национално, културно и идентитетски  моћни таман толико колико су сачували своје писмо у свом језику. Хрвати, али и сви други народи, осим Срба, сачували су сто посто свога писма, и то, углавном, без икаквог а нарочито без оваквог посебног закона о матичном језику и писму, а поготово не с оваквим законом.

Зато је неизбжно хитно укидање овог апсурдног закона.

(Напомена о хрватској латиници и њеном значају за Србе). Наравно, нормалан сваки човек, па и Србин поготово, зна за шта му служи хрватско писмо па треба да га учи и зна, али не да га убацује у српски језик у улози параписма. А српски лингвисти треба да науче да се хрватско писмо може научити и на други начин, а не само кад то писмо користимо „равноправно“ са српским писмом у српском језику. Срби свакако треба да знају хрватско писмо да би читали хрватске књиге и за сличне потребе, а то може ако знамо латиничко писмо Хрвата само зато што је то исти српски језик који је код Хрвата нешто друкчије нормиран, али нам је потпуно разумљив. Јер, ми и у језику Срба имамо рогобатних и лоших речи и оне се могу и разумети и у хрватском језику и у српском.)

 

 

ЗАКЉУЧНА РЕЧ:

 

ДРЖАВА СРБИЈА (ТЈ. ВЛАСТ И ЛИНГВИСТИ) НЕ СМЕ ДА ЗАШТИТИ ЋИРИЛИЦУ КОЈА СЕ МОРА РЕШИТИ КАО НАЦИОНАЛНО И НОРМАТИВНО ПИТАЊЕ СРПСКОГА ЈЕЗИКА

 

 

А да би се то тако решило, Срби треба да имају „државу и озбиљне лингвисте“, како је то рекао проф. др Драгољуб Петровић[5]

 

Српски лингвисти и њихова сербокроатистичка лингвистика у српским језичким институцијама (сербокроатистика) убијала је српску ћирилицу најпре под присилом комуниста и њихове политике, а онда својевољно. То су (у)чинили у Југославији под присилом комунистичке власти после 1954. до 1990. године, а после 1990. године својевољно, из непреболне своје заблуде коју су стекли по сербокроатистичком политичком обрасцу којег се нису хтели ослободити ни када су (не својом вољом) вратили раније име српском језику. Наставили су да то чине и после 20 година указивања им на то из Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ у 20 књига.

Правопис српскога језика Матице српске (1993) увео је настављање убијања српске ћирилице из комунистичке Југославије (тамнице српскога народа) а на место свог злочина у језичким институцијама српски лингвисти су се вратили после 17 година на место свог злочина и измењеним и допуњеним издањем истог Правописа српскога језика поновили злочин, чак написавши на 15. страни тога издања да „ћирилица није егзистенцијално угрожена“, чиме су јасно потврдили да српски лингвисти нису само убице српског писма, него и лажови (част ретким појединцима  који нису лагали).

Да је биолошки данас  жив Свети Сава, сигурно би их проклео и на такве издајнике српске азбуке бацио би на њих анатему због злочина над његовим и српским писмом.

Доказ да су злочинци и недовољно учени српски лингвисти имају у свим европским и светским решењима питања писма, па и у суседној данас хрватској држави у којој су записали: „Хрватски језик се пише латиницом“, објаснивши касније којом варијантом – хрватском гајицом – Д. З.) а српски лингвисти нису хтели ни после 1990. године да сачине нормалан правопис у коме би писало, једино исправно): „Српски језик се пише српском ћирилицом Вуковом варијантом ћириличког писма“, него су увели комунистичком фаворизацијом и наметнутом у окупацијама Срба хрватском латиницом  коју су неки од српских лингвиста чак и присвајали и називали је лоповски „српска латиница“, а она је била „најсрпскија“ онда када су је на бајонетима донели Србима под окупацијама и наредили је као замену за забрањену српску ћирилицу. О томе српски лингвисти нису хтели ни реч да кажу у школским књигама за учење  српског језика, па српска деца о насилном наметању туђег писма Србима немају одакле да (на)уче.

Српска власт, очигледно, не сме да на прави начин (једноазбучјем, као у сваком другом језику) заштити српско писмо у складу с народном  обавезом из првог става Члана 10. Устава Србије и општом праксом у Европи и престижном свету. Познато је да је Венецијанска комисија 2007. године овај члан критиковала на следећи начин: „Упадљиво је да у поређењу са Уставом из 1990. године постоји умањење заштите права на језик мањина, јер је у члану 8. тог устава изричито било предвиђено да је латинично писмо такође ,у службеној употреби на начин утврђен закономʻ. Како произилази из члана 14., 18.2, и 75. до 81. Устава јасна је намера законодавца да се права мањина заштите на уставном нивоу. Стога Венецијанској комисији није јасно из којих разлога се законом заштићена употреба латиничног писма, које већина мањина радије користи, више не спомиње изричито у Уставу. То је још више зачуђујуће јер се према члану 20.2. Устава достигнути ниво људских и мањинских права не може умањивати.“

Ово је идиотска примедба Венецијанске комисије јер је то светски уникум да се неко тело из иностранства меша само Србима у то којим ће писмом писати свој језик српски народ. Свака друга суверена власт би ту апсурдну примедбу лако одбила и казала да је то непојамна глупост и одузимање права једино Србима на своје писмо у свом језику, а објаснила би да се у Србији по усвојеном закону поштују уставом прописана права сваке мањине на свој језик са својим писмом, јер мањине нигде у свету не оставрују своја права преко утицаја на матични народ којим ће писмом писати свој језик. Али, како је у Србији, проглашен улазак у Европску унију “без алтернативе”, српска власт не сме ништа да учини за поштовање права српскога народа на своје писмо. Чудно је једино што ни српски лингвисти не смеју да нормирају српски језик на једном писму, како је то у сваком другом језику свих чланица Европске уније.

Дакле, по Његошевом, српској власти и лингвистима од туђина „страх образу каља образ често“.

Ваља, најзад, закључити да се ћирилица мора решити као национално и нормативно питање српског језика. Али, то, очигледно, није могуће све док српска власт не сме да се понаша као независна од жеља странаца.

 

Првоосновано Удружење “Ћирилица” из 2001.

3. јануар 2022.

(Текст саставио Драгољуб Збиљић)

________________________

[1] Избор из веома бројне литературе: А. БелићБорба око нашег језик и правописа, Коларчев народни универзитет, Београд, 1949; Граматика српскохрватског језика за I разред средњих школа, Београд, 1940. године – у коауторству с А. Жежељом;  В. ЂорђевићДа ли је Вук творац „српске латинице“ – историја једне заблуде, Удружење за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“, Београд, 2020; Д. ПетровићСумрак српске ћирилице, Ћирилица, Нови Сад, 2005; Д. Збиљић, Српски језик и ћирилица, „Григорије Божовић“, Приштина, 1994; Српски језик под окупацијом латинице, Ћирилица, 2004; с Владимиром Станковићем Српски језик и ћирилица данас – школски примери промашаја, Ћирилица и Културно-просветна заједница Зајечара, Нови Сад – Зајечар, 2005; Издаја српског писма – удар на Србе и српски језик, Ћирилица, Нови Сад, 2005; Једноазбучје и у правопису српског језика спас за ћирилицу, Ћирилица, Нови Сад, 2007; Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу – књига која је обесмислила последње двоазбучје у Европи, Ћирилица, Нови Сад, 2009; Тројански коњ у српском језику – опис стања и предлог решења,  Будућност, Нови Сад, 2010; Срби на туђем писму – о српским лингвистима у вези са Статутом АПВ, Будућност, Нови Сад, 2010; Српски језичко-правописни спорови,  Будућност, Нови Сад 2010; Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста, Ћирилица, Нови Сад, 2011); Ћирилицоцид, Ћирилица, Нови Сад, 2014; с Немањом Видићем Српска ћирилица замењена окупационом хрватском латиницом по идеји Павелића и Броза, Ћирилица, Нови Сад, 2015; с Немањом Видићем Подршка једноазбучју у српском правопису, Ћирилица, Нови Сад, 2018; Какав рат за српски језик и ћирилицу, ЋирилицаНови Сад, 2019; приређене књиге: зборник излагања Како решити питање писма у новом правопису српског језика и школству, Ћирилица, Нови Сад, 2004. с истоименог научностручног скупа одржаног у Матици српској 25. јуна 2004. године у организацији Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“. Ћирилица, Нови Сад, 2004, затим зборник радова са Симпозијума о ћирилици 2007. године „Обавезе у школству, струци и правопису у вези са српским језиком и његовим писмом  после доношења (8. новембра 2006) новог Устава Републике Србије“ зборник излагања под насловом За језик српског народа српска ћирилица – једно писмо за један језик као у целој Европи, Нови Сад, 2008; М. КовачевићУ одбрану српске ћирилице – хрестоматија, Српско просвјетно друштво „Просвјета“, Пале, 2013; Борба за ћирилицу и српски језик, Андрићев институт, 2018; Н. ВидићИздаја српске ћирилице, Центар академске речи, Шабац, 2018; П. Ђорђић, Историја српске ћирилице, Завод за уџбенике и наставна средства, треће издање, Београд, 1990.

[2]Правопис српскохрватскога књижевног језика са правописним речником, Матиац српска – Матица хрватска, Нови Сад – Загреб, 1960, стр. 7.

 

[3] В. Владислав Ђорђевић, Да ли је Вук творац „српске латинице“ – историја једне заблуде, Удружење за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“, Београд, 2020.

[4] Немања Видић, „Очигледна и коначна државна издаја ћирилице“, Балканска геополитика – блог Зорана Милошевића,  08/01/2021. Он је 2018. године објавио и књигу Издаја српске ћирилице (Центар академске речи, Шабац, 2018). То је друга књига подударног доказивања издаје српске азбуке, после објављивања књиге Д. Збиљића (Издаја српског писма, Ћирилица, Нови Сад, 2005).

[5] В.  Д. Збиљић, Тројански коњ у српском језику, Будућност, Нови Сад, 2010, стр. 14.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.