„ЗЛОЧИН И КАЗНА“ СУШТИНСКО ПИТАЊЕ – ДОСТОЈЕВСКОГ

„ЗЛОЧИН И КАЗНА“ СУШТИНСКО ПИТАЊЕ – ДОСТОЈЕВСКОГ

Злочин и казна је, вероватно, један од најчитанијих романа на планети и романа о којима се највише писало, који су најчешће анализирани и који су у сваком времену актуелни. У стопу га прати, по свим параметрима, још један роман истог аутора – Браћа Карамазови.

Роман Злочин и казна“ први пут је објављен у часопису Руски весник 1866. године. У јесен 1865. године, Достојевски се налази у Висбадену, под теретом дуга од 20.000 рубаља и са идејом да напише роман „Пијанице“. Међутим, решава да напише друго дело, и о томе пише М. Каркову: „То је психолошка анализа једног злочина. Млад студент, искључен са универзитета, плебејац пореклом, под утицајем извесних „недовршених“ идеја, одлучио је да се једним подухватом извуче из свог одвратног положаја. Одлучио је да убије једну старицу која даје новац под интерес. Старица је глупа, глува, болесна, грамзива, узима чивутски интерес, зла је и другима једе век, мучи своју млађу сестру, која код ње служи. Она није ни за шта, зашто живи? Да ли је било коме од користи? Ова питања збуњују младића. Одлучио је да је убије и опљачка, да би усрећио мајку, која живи у среском месту, да спаси сестру (која живи у кући неког спахије) од сладострасних насртаја главе породице, претензија које прете да је упропасте, да заврши студије, отпутује у иностранство, а затим да буде целог века поштен, стабилан, одлучан у испуњавању „хумане дужности према човечанству“, чиме ће се, наравно, загладити злочин, ако се уопште може назвати злочином поступак са старицом, која сама не зна зашто живи на свету и која би кроз месец дана, можда, и тако умрла. Иако се слични преступи страшно тешко извршавају, тј. скоро увек остављају грубе трагове, материјалне доказе и др. и страшно много остављају на вољу случају, који готово увек одаје кривца, њему сасвим случајно успева да изврши подухват брзо и срећно. После тога, готово месец дана проводи – до катастрофе. На њега нико не сумња и не може сумњати. Тада се одвија цео психолошки процес злочина. Нерешива питања искрсавају пред убицом, неслућена и неочекивана осећања муче његово срце. Божја правда и земни закон чине своје и он завршава тиме што је приморан да се сам пријави полицији. Приморан је, да би се, макар пропао на робији, поново сјединио са људима; осећање отуђености и разједињености са човечанством, које је осетио одмах по извршењу злочина, намучило га је. Закон правде и људске природа су победили. Преступник сам одлучује да прими патњу, како би искупио свој преступ“.

У овом писму Достојевски је изложио комплетну идеју дела, концепцију главног јунака, основни конфликт и расплет радње.

Основна замисао, извршење злочина који се са моралног становишта чак и оправдава – уклањање са овог света старице чији живот представља само проблем другима, која је зла и грамзива, која мучи и рођену сестру, требало би да донесе олакшање. У замисли је све на свом месту и оправдано. Чак и када почини убиство, када оствари први део своје замисли, студента Раскољникова прате срећне околности које отклањају сваку сумњу са њега као могућег убице.

Међутим, сада се на сцени „одвија цео психолошки процес злочина“, како је Достојевски и замислио. Раскољников није могао да предвиди буђење људских и божјих закона који су невидљиви у савршено планираном злочину, али, са самим чином убиства избијају на површину са свим питањима која остају без одговора – има ли било ко права да одузме било чији живот? И тиме почиње раскол у души студента симболичног имена Раскољников, који више не може да оправда убиство које је у потпуности оправдавао у замисли. Све што је замислио да реши помоћу убиства старице Раскољников не решава, опљачкани новац сакрива и не користи га, не одлази иностранство, али успева у једном – да се искупи, не поштеним и часним животом слободног човека, већ примањем казне за учињен злочин, дакле налажењем ослобађања своје душе у заслуженом тамновању.

Са данашњег становишта можемо да посматрамо карактер Раскољникова као основну и главну разлику између словенског и западног човека (или човечанства). Западни свет недвосмислено оправдава намирење праведности према личном осећају за правду, за њих је правда само у очима оштећеног. Али на Истоку, словенски народи, чак и када пробају да буду налик једноставним западним начелима, не могу да издрже терет онога што је у први мах невидљиво и немерљиво, а то је савест, божји и људски закон праведности који је изнад једног малог, личног и приземног закона о сопственом поретку и сређивању света. То је она казна која мора да следи после злочина, ма колико покушавали да злочин назовемо правдом. И у томе је величина и овог романа и Достојевског као аутора – свест о томе колико смо велики и колико смо мали.

Мада је тешко изабрати из оваквог романа упечатљив одломак, поклањамо вам неколико реченица са претпоследње странице:

А шта значе све те муке прошлости? Све, чак и његов злочин, чак осуда и прогонство, изгледали су му сада, у првом заносу, као нека страна, чудна реалност која као да се и није њему десила. Додуше, он то вече није могао ни о чему дуго и истрајно да размишља, нити да усредсреди своје мисли на нешто; сад не би могао ништа ни да одлучи свесно; само је осећао. Место дијалектике почињао је живот и у свести се морало искристалисати нешто сасвим друго“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *