Професор историје и писац Зоран Милекић је после две монографије за најмлађе о Доситеју Обрадовићу и Михаилу Петровићу – Мики Аласу, објавио први српски роман за децу на тему Првог светског рата. Његов „Мали војник Великог рата“ недавно је доживео и своје треће издање.
Роман Зорана Милекића „Аустријанка“, објављен је 2021, док су прошле године светлост дана угледале његове књиге „Кад су велики писци били деца“ и „Деца рата“, које су своје промоције имале у Чачку, Горњој Трепчи, Лучанима, Бајиној Башти, Херцег Новом, Кладову, Седларима код Ваљева и другим местима. Да подсетимо, пре две године Милекић је промоцију свог романа „Аустријанка“ имао у Мађарској, тачније у Сегедину и Будимпешти, у заједничкој организацији Културног и медијског центра „Српски венац“ и Српског позоришта у Мађарској, а уз медијацију новинарке и преводиоца Добриле Боројевић.
Како сте дошли на идеју да истражујете детињство великих писаца? Да ли Вас је нешто посебно подстакло да се бавите овом темом?
– На идеју, заправо, нисам дошао ја већ мој имењак Зоран Пеневски, уредник у дечијој редакцији Лагуне, односно „Малој Лагуни“. Наиме, пре неколико месеци послао сам му један сасвим други рукопис за дечији роман. Кад смо се потом срели и разговарали о томе, њему се прича свидела али смо схватили да на њој још има да се ради. Ја сам га тада упитао има ли још нечим да ме запосли у међувремену? Чак смо се с тим мало и нашалили, јер има она стара народна, можда је и чак из мог Драгачева, која каже да „будала нађе себи посла и на свадби“. Истина јесте да сам својеврсни скрибоман, најчешће радим на бар два рукописа истовремено, као што често читам две или три књиге упоредо.
Рекао ми је да већ поодавно има у глави идеју књиге за децу о детињству великих писаца, дакле о детињству оних који су неке од најлепших књига написали управо за децу. Тај његов предлог ми се одмах свидео, тема је, некако, сама по себи интересантна. Прво, зато што је увек занимљиво завирити у живот славних личности, у овом случају наших великих писаца. Друго, као дете сам доста читао и неретко се дешавало да ме, читајући неку књигу, сама она понукала да сазнам ко заправо стоји иза свих тих занимљивих страна и поглавља. Напослетку, и сам сам писац па ми је по природи ствари, по неком братству по перу, било интересантно да се позабавим том темом. Јер, а у то сам се уверио, увек у неком писцу пронађете и помало себе.
Да ли сте стекли утисак да постоји нешто заједничко међу нашим писцима, што их је одликовало и утицало на њихову будућу каријеру?
– Да. Већину њих је књига привукла од малих ногу. При томе не мислим на школске књиге, уџбенике и томе слично, неки и нису били Бог зна какви ђаци, већ мислим на романе, приче, бајке. Привукле су их на разне начине и у њима су налазили велико задовољство. Ту страст према читању задржали су читавог живота. И, наравно, једног дана су помислили да би и они могли да стварају овај чаробни свет речи, на свој начин. А из свог искуства знам да није баш лако отиснути се тим путем писаног стварања, запловити ка тој неизвесној пучини а да при томе не знате како ће се та пловидба завршити. Али, с друге стране, баш та неизвесност, тај изазов вас неодољиво привлачи. Убеђен сам да су и сви они имали исти осећај. А када се једном дохватите пера, тешко га је касније испустити, као да је премазан неким чаробним лепком.
Како су писци у Вашој књизи развили љубав према књигама током свог детињства? Да ли су имали посебне књиге или књижевнике који су их инспирисали?
– Читајући њихове биографије, разна сећања, и њихова и њихових пријатеља, интервјуе и друге изворе, морао сам доћи до закључка да је највећи број њих склоност ка књизи стекао слушајући приповедања других, али и имајући велику склоност ка маштању. При томе треба имати у виду да су многи од њих живели у сиромаштву, и да њихови родитељи нису могли приуштити себи куповину књига. Зато су деца своје слободно време често проводила слушајући приче старијих, својих очева и дедова најчешће.
Вук Караџић је касније, када је отишао у Беч и почео да се бави књижевним пословима, приликом скупљања песама за своју прву „Песмарицу“, и сам знао напамет многе песме и то баш зато што их је чуо у детињству.
Његош је као дечак волео да седи уз огњиште, у полумрачној и чађавој кући и да слуша гусларе који су у њега усадили ту склоност ка песмама, а која ће доћи до изражаја касније, када је већ постао владика.
Мали Бранко Ћопић није могао да се наслуша приповести свог стрица Ниџе, ратника, шаљивџије и пустолова. Овај је често у истините приче из свог узбудљивог живота знао да уплете и разна фантастична бића, од караконџула до вампира и вештица, али да то изгледа као нешто потпуно стварно. И можемо само замислити како је то деловало на дечију машту.
Исидора Секулић је једно велико буре у свом дворишту претворила у своје склониште. У њега је пренела себи драге ствари, неке играчке, чак је ту засадила и цвеће. То буре је постало њен свет, њен космос, њено уточиште. И када је, једне ноћи, олуја разбила то буре и све уништила, она је сматрала да је тиме, заправо, окончано њено детињство.
Навешћу још само пример нашег јединог нобеловца Иве Андрића. Убеђен сам да је његова љубав према књигама суштински проистекла из његовог сиромаштва и немогућности да их купи. Испричао је у једном интервјуу да је као ученик гимназије у Сарајеву, враћајући се увече из школе, увек застајао пред једном књижаром, односно пред њеним осветљеним и лепо уређеним излогом, а у коме су биле поређане књиге шарених корица и њему непознатих наслова, најчешће на немачком језику. Тако је почео сам да им измишља наслове, кад већ није имао новца да их купи. А онда се десило нешто занимљиво. После извесног времена почео је да замишља и шта би могло да пише у тим књигама, да склапа реченице, пасусе па и читаве странице. У ствари, схватите да је Иво Андрић почео да пише у детињству, додуше у глави, без оловке и папира. Али тада је постао писац. Што би рекао Моцарт, у глави се дела пишу, све остало је само пуко шкрабање и пискарање.
Што се тиче књига или књижевника који су их инспирисали, свакако да су их имали. Бранко Ћопић је једном дао пуну торбу крушака за две књиге, једна од њих је била нека скраћена верзија „Дон Кихота“ Мигела Сервантеса. Доситеј Обрадовић је читао житија покушавајући у Хопову да се „посвети“, у чему није успео наравно, али не треба подцењивати утицај тих дела у његовом каснијем опредељењу да крене неким другим путевима. Исидора Секулић је волела путописе које је после и сама писала. Једна од омиљених књига Меше Селимовића из времена младости био је „Жерминал“ Емила Золе, роман који је говорио о мукама рудара. Меши је та тема била веома блиска јер је и његов крај био рударски. С друге стране, Вука и Његоша је инспирисала усмена народна традиција, односно приче, митови и бајке које су, рекао сам већ, слушали од старијих, често у зимско доба кад се није имало превише посла. Или гуслари који су тада практично били једина спона са славним прохујалим временима, а о којима су млади волели да слушају.
Да ли је нешто из детињства писаца утицало на теме које су касније обрађивали? Ако јесте, можете ли нам дати неке примере?
– И иначе је познато да писци много шта од своје инспирације вуку још из детињства или младости. Ти доживљаји довели су касније до настанка неких од њихових најбољих дела.
Бранко Ћопић је имао бујну машту те је једном упитао свог дједа Рада би ли се месец са брега могао дохватити јер му се чинило да је он сасвим близу. Виспрени и мудри дјед му је одмах потврдио ту могућност. То и није неки проблем само би ваљало понети грабуље да би се цео посао одрадио сигурније. Из овог ће касније настати једна од Ћопићевих најлепших прича, „Поход на мјесец“. Своја искуства прве заљубљености, кад је имао само дванаест година, преточиће у своју, вероватно најлепшу, љубавну песму, „Мала моја из Босанске Крупе“.
Меша ће своје трауме из младости, из рата, у вези са стрељањем брата, обрадити у роману „Дервиш и смрт“.
Андрић ће објавити читаву збирку прича под насловом „Деца“, у којима је било и његових искустава из детињства. Познато је, иначе, и да је он веома поштовао глумце, и знао њихов рад да назове „рударским“. Мало ко зна да тај његов став засигурно потиче из његовог детињства, када је покушао да са својим другарима на тавану једне куће приреди позоришну представу. Глумио је једног сељака који је требао да убије злог крчмара, но цела та „трагична“ сцена је тако траљаво изведена да је изазвала смех публике, чега се несуђени глумац застидео толико да је побегао са сцене и више се није дао преварити да коракне на позоришне даске.
Шта је утицало на то да се баш ових петнаест великана нађе у Вашој књизи? Планирате ли наставак?
– Главни критеријуми су били да то заиста буду наши највећи и најпознатији писци, као и да, у хронолошком смислу, распон буде од писаца старијих времена, то јест од средњег века па до оних новијих времена. Наравно, списак таквих имена је знатно дужи од овог броја, али просто морате направити некакав избор. При томе свакако има и понешто субјективног. Веома бих волео да урадим наставак али хајде да видимо како ће читаоци прихватити ову књигу, па ћемо видети за даље.
Након проучавања детињства ових великих писаца, да ли имате поруку или закључак који бисте пренели читаоцима?
– Моја прва порука је увек иста: читајте, читајте, читајте! Наравно, ако вам се неко дело не свиди, оставите га и узмите друго. Тако ћете, пре или касније, наићи на неко штиво које ће вас привући, заинтересовати, заинтригирати, одушевити. Али, читајте!
Што се тиче конкретно ове књиге, сматрам да заисте јесте вредна читања јер је тема сама по себи занимљива. Увек нас занимају неки детаљи из живота великих људи. Такође, никад не знате на ког ће младог читаоца нека књига пресудно утицати да се и сам окуша у писању. Јер, код немалог броја писаца из ове књиге, тај неки иницијални пламичак, та варница жеље за писањем се јавила баш у детињству, а касније се само оснажила и разбуктала. Уосталом, надам се да ће неки данашњи клинци који ово буду читали схватити да су и наши највећи писци ипак најпре били само деца, али маштовита деца која су волела да читају и са оба ока посматрају свет око себе, што и њима искрено препоручујем да чине. А старији треба само да пробуде уснуло дете у себи, па ће то већ бити довољно да пожеле да прочитају овако нешто.
Који су великани на Вас највише утицали кад сте били дете? А који Вас данас задивљују?
– Као дете читао сам много, а тако је и данас. То су били класици и наше и стране књижевности, али и дан данас волим да им се вратим. Сећам се Нушићевих „Хајдука“, „Дружбе Пере Квржице“ Мате Ловрака, Ћопићевих „Доживљаја мачка Тоше“, Молнарових „Дечака Павлове улице“, Куперовог „Последњег Мохиканца“, наравно „Тома Сојера“ бескрајно духовитог Марка Твена, и многих других. Том списку, верујте, нема краја. У овом трену су ми ти писци и дела пали на памет, у другом би вероватно неки други. Понекад се вратим поново истим, већ прочитаним делима, и деси се да у њима откријем нешто ново, нешто што раније нисам запазио. А ипак ми је тешко рећи ко је на мене конкретно утицао. Вероватно сви они, и ко зна колико других које сам читао и већ заборавио, али чија су дела несвесно остала негде у мени. Читам, наравно, и савремене писце, како домаће тако и стране. Неки су изврсни, неки, бар по некаквом мом критеријуму, и генијални, али не бих издвајао никога посебно.
Желео бих да поменем и велики утицај стрипова које сам читао, јер припадам тој генерацији. Загор, Мистер Но, командант Марк, Блек Стена, Алан Форд… И они су били јунаци мог детињства, и остали су моји јунаци. Накупујем их на Сајму књига па читам кад год нађем слободног времена, којег је, на жалост, све мање.
Шта конкретно прича романа „Деца рата“ доноси у односу на „Аустријанку“ и колико су ове приче биле емотивно искушење за Вас лично?
– У роману „Аустријанка“ пакао усташких логора се сагледава углавном из угла Диане Будисављевић и њених сарадника. Дакле, прати оно што су они видели или чули, као људи који суштински нису очекивали да ће се наћи очи у очи са баш толиким злом. Улазили су, између осталих логора, и у Стару Градишку и то у најгоре време, у лето 1942. Оставили су потресна сведочанства о страдању деце и о тамошњим ужасима. Прича прати њену Акцију од почетка до краја. Сматрао сам да ти људи заслужују причу у којој ће оно што су учинили бити чињенично осветљено па макар и после толико деценија.
Роман „Деца рата“ пролази кроз исте те ужасе али гледане из угла троје деце. То су такође истините приче, и прате ову децу од њихових села на Козари и Славонији, заробљавање од стране усташа, одвођење у логор, губитак чланова породице или блиских рођака и пријатеља, и коначно преживљавање свих тих грозота. Свесно су изабране судбине то троје деце која су преживела. Битно је увек наглашавати ту победу живота над смрћу, победу добра над злом. Увек и изнова.
Емотивно, није било лако писати ове романе. Има ту страшних сцена дечије патње које сам морао описати, и самим тим на неки начин и проживети. Наравно, трудио сам се да као историчар испричам причу поткрепљену чињеницама али при томе проради оно људско, оно родитељско, у вама. Од троје негдашње деце о којој сам писао, двоје сам познавао и те приче чуо од њих лично. Верујте ми, и толико деценија после рата осетите ту тугу у њиховом гласу, ту патњу и жал за изгубљеним родитељима, браћом или сестрама. То се неда прикрити.
Ви сте јунаке своје приче, односно, људе, који су као деца са Козаре преживели, упознали. Колико је тешко писати о личностима са именом и презименом?
– Од троје деце која су главни јунаци романа „Деца рата“ двоје сам лично познавао, и то две некадашње девојчице, Мику и Јелену. Драгоја, на жалост, нисам имао прилике да упознам јер је он умро пре него што сам уопште почео да се бавим овом темом. Но, он је током живота оставио бројне своје записе и књиге из којих сам могао реконструисати његов логорашки пут. И Мика је, на жалост, преминула пре више од две године и није дочекала овај роман, а што сам веома желео. Јелена је још са нама, живи у Земуну и чујемо се с времена на време. Чим је књига изашла, послао сам јој примерак са посветом. Јавила ми се после неколико дана и рекла да је одмах почела да је чита и да су јој први утисци веома упечатљиви. Тешко је задржавала емоције, а њене речи да је „све тако било“ велика су ми сатисфакција. И уопште, када сам ранијих година причао и са њом и са Миком, заправо Бригитом Кнежевић, осећао сам у њиховом гласу некакву бол због свих тих тешких присећања на зло кроз које су прошли. Мика га је, додуше, постала свесна тек касније јер је у време рата била сувише мала, али Јелена се сећала прилично догађаја. Тешко је прошла кроз све то, од родне куће у Јабланцу у Славонији, кроз збегове до логора и даље, до доласка у једну хрватску породицу у околини Лудбрега у Подравини. Напатила се прилично и тада а и после рата. Њен брат Живко је такође преживео, брата Душана су убиле усташе у Јасеновцу, а најмлађи брат Илија, који је тада био деветомесечна беба, изгубио се у свом том хаосу. Ипак, она га још тражи, до дана данашњег.
Хоћу да кажем да је заиста тешко и слушати и писати о свему томе. Као човек, као родитељ морате се згрозити на све то. Ту патњу њихових родитеља сада, када сам и сам отац, далеко боље разумем. Али трудио сам се да задржим присебност, хајде да то тако назовем, ону неопходну објективност како ипак не бих скренуо у нешто у чему би се изгубиле чињенице и истинитост.
Са друге стране, колико је тешко било провести истраживања потребна за припрему оваквих историјских романа, као и „скинути“ начин живота људи, њихов језик и начин говора и понашања, од Козаре, преко Славоније и Подравине до Загреба?
– Истраживање за филм о Јасеновцу а потом, како се испоставило, и за роман, трајало је неколико година. А онда, кад ми је већ постало јасно да ће „Деца рата“ бити засебна књига, уследила су и додатна истарживања. Прикупио сам заиста велики материјал при чему су ми велику помоћ пружили и запослени у београдском Музеју жртава геноцида. И сама грађа, сви ти извори до којих дођете може прилично изменити и сам концепт писања.
Е сад, што се тиче начина живота, говора и сличног, па и то се истражује и проучава. Читао сам монографије у којима се говори о животима људи кроз векове у разним деловима Босне или Хрватске. У „Аустријанци“ сам се, рецимо, суочио са више наречја. Не говоре баш исто деца са Козаре и других делова Босне. Не прича усташа из Загорја као онај из Херцеговине. Са сличним изазовима, и још већим, суочио сам се у „Деци рата“. Двоје деце је са Козаре, једно из Јабланца у Славонији. Једно дете је завршило у хрватској породици у Загребу, они причају на свој загребачки, да не кажем „пургерски“ начин. Друго је завршило у породици у селу Слоковец код Лудбрега, а то је већ Подравина. Све су то, на свој начин, другачији говори.
Сналазио сам се како сам знао и умео. Читао сам Ћопића. Налазио на јутјубу говор људи из Лудбрега и околине. Гледао старе филмове чија се радња дешава у Загребу. Питао разне људе. Срећна околност је у томе што ми сва та наша наречја некако брзо уђу у уши, брзо их савладам.
Колико смо свесни значаја и улоге коју је Диана Будисављевић одиграла у спасавању деце с обзиром да се до данас воде полемике око њене акције?
– Одмах да кажем, дилеме највише постоје код оних који о тој акцији не знају ништа или знају веома мало. Ипак, мислим да већина људи и даље није свесна величине њене акције, њене опсежности али и препрека и опасности са којима су се суочавали и она и њени сарадници. То је свакако била једна од највећих, ако не и највећа, таква акција у Другом светском рату. Јер да она није извукла ту децу из Старе Градишке, Јабланца, Млаке и других логора, она би готово сигурно ту скончала, ако не од усташког ножа, онда од глади, болести и опште запуштености. Јер ми овде причамо о деци узраста од неколико месеци до четрнаест година. Друга је ствар што већина те деце није касније враћена родитељима. То није било до Диане већ због одузимања картотеке, као што сам већ поменуо. А она је, узгред буди речено, савршено функционисала. То засигурно знамо јер имамо и јасан доказ.
Десетак дана након свршетка рата, а који дан пре одузимања картотеке, у мају 1945. једна жена обратила се Диани тражећи своје одузето дете а за које у Министарству социјалне политике ништа нису знали да јој кажу. Диана је одмах консултовала своју картотеку, пронашла картон дотичног детета и упутила жену на једну адресу у Загребу. Ова је своје дете ту и пронашла, у једној усвојитељској породици.
Диана је, иначе, радила самостално, не припадајући ни комунистичкој партији нити неким усташким институцијама, иако је сараднике имала и из тих кругова. Свесно се одрекла удобности свог стана у Загребу и упустила у посао пун неизвесности. Она није у ужасе логора слала своје сараднике него је лично у њих улазила, и о томе нам оставила потресна сведочанства.
С обзиром на различите погледе до данашњег дана, шта, као историчар, мислите колико је генерално тема Јасеновца обрађена у науци и литератури?
– Поприлично је бројна литература о Јасеновцу и о тој теми уопште, не може се рећи да се о томе није писало. Треба само погледати библиографију о томе коју је својевремено објавио Јован Мирковић из Музеја жртава геноцида у Београду. Но, велики проблем је у томе што се тој теми често није приступало на потпуно професионалан и објективан начин, а то је за историчаре кључно. Некако, као да се о Јасеновцу давала већ типизирана слика а онда се из извора извлачило само оно што је ту слику могло да потврди. А процес би требало да је баш обрнут. На основу извора стварати слику. А да при свему не помињем и идеолошки моменат који је погубан за објективну историографију.
Нажалост, многи и данас навијачки острашћено и самим тим необјективно пишу и говоре о том страшном логору. Таквих има и код нас и око нас. И онда дођемо до парадоксалне ситуације која је чак и помало комична у својој трагичности, да се хрватски националисти, хајде тако да их назовем, својски труде да умање број жртава Јасеновца, док, с друге стране, домаће патриоте по занимању теже да тај број знатно увећају. Испада, у тој апсурдности, да је првима жао што је тако велики број страдалих, па колики год он био, а овима другима што их је тако мало. Хоћу да кажем да је тема Јасеновца веома тешка за проучавање и да ће вам лаке и једноставне одговоре дати само они који о томе заправо не знају ништа, или знају врло мало и површно.
Број жртава је свакако веома битан, али свака жртва мора имати име и презиме, да не би постала само пука цифра, статистика. Али није Јасеновац чак ни специфичан по томе, већ пре свега по страшним начинима на који су ти људи мучени и убијани. Нормалним људима тешко замисливим начинима.
Планирате ли, или већ радите на неким новим књигама?
– Обично кажем како писци увек пишу, ако не на папиру а оно у глави. Али, незахвално је говорити о будућим књигама. Некако, ако најавите неку књигу, а још радите на њој, може да вам се деси да је из неког разлога не завршите. А разлози, верујте ми, могу бити бројни. А онда имате горак утисак да сте преварили читаоце, као да сте им нешто обећали а нисте испунили. Зато не бих превише детаљисао о својим будућим плановима. Рећи ћу само да радим на две књиге. На роману за децу о само три или четири дана из детињства два велика уметника, и на роману о једној специфичној групи логораша Јасеновца, о којима се веома мало, или уопште не зна. А наравно, у глави ми је још неколико идеја. Но, за све треба времена, а оно нам, на неки чудан начин, некако неухватљиво измиче.
Извор: Глас Пеште
