ИГРАЊЕ СУНЦА И МЕСЕЦА

ИГРАЊЕ СУНЦА И МЕСЕЦА

Поларна светлост

Ђурђевдан је познат као дан хајдучког састанка, када шума олиста и ваздух отопли, па је то време погодно за рат или устанак, што је општепознато у народу:

            Другу свеци вргоше прилику

            Од Ђурђева до Дмитрова дана

            Све барјаци крвави идоше

            Виш Србије по небу ведроме

„Ђурђев данак хајдучки састанак, Митров данак хајдучки растанак“.

Милутин Радошевић је у „Гласнику“ Географског друштва за 1938. годину објавио тумачење текста из народне песме „Почетак буне на дахије“ слепога гуслара Филипа Вишњића.[1] Стихови помињу Тривундан и природни феномен „играња Сунца“, у науци познат као „Бишофов прстен“ који се ствара када је атмосфера поремећена од честица вулканског или космичког порекла, што ствара велики и сјајан ореол од осунчаних честица око Сунца, па изгледа као да је оно „ухваћено“.

Климактолог Милутин Радошевић, објаснио је 1938. године да се ради о поларној светлости која поприма црвену, љубичасту и зеленкасту боју великих размера, па је могла да се види у јужној Европи, а имала је облик огромне уске заставе цик-цак линија. Поларна светлост у југоисточној Европи јављала се 1787- 88- 89, а то је управо време које помиње Филип Вишњић у народној песми.

„Играње Сунца“ на истоку је деформација сунчевог диска на крају топле зиме или на почетку топлог пролећа, када се ноћу топао ваздух охлади. При изласку Сунца, на граници два ваздушна слоја различите температуре и густине, Сунце се приказује скраћено у горњем делу а издужено у доњем или обрнуто. У трену, изгледа као да је Сунце пресечено на два дела. Када постоје три слоја ваздуха различите густине и топлоте, у зору се могу јавити два пресецања с три фазе деформисања, па изгледа као да Сунце „три пута игра“. Управо то помињу стихови народне песме Филипа Вишњића:

            А четврту вргоше[2] прилику

            Виш’ Србије по небу ведроме.

            У’вати се Сунце у пролеће

            У пролеће на светог Трипуна

            Један данак три пута се вата

            А три пута игра на истоку.

На Трифундан 1804. године је била блага зима, а Бишофов прстен је последица ерупције Везува 1803, па се у истој песми поново помиње Трипундан:

            Небом свеци стадоше војевати

            и прилике различите метати

            Виш’ Србије по небу ведроме

            Сваку прву прилику вргоше:

            Од Трипуна до Светога Ђурђа[3]

            Сваку ноћцу мјесец се ваташе.

„Ватање месеца“ је појава из 1784. године која је настала после ерупције вулкана Лаки на Исланду 1783. године. Тада је изнад Србије било ситних честица вулканске прашине. Услед преламања месечеве светлости око Месеца настаје ореол, па изгледа као да је Месец „ухваћен или заробљен”. То је народ схватио као божански знак и позив да се дигнe на устанак против Турака.

            приредио С. Филиповић, из књиге  „Девет храстова“, Љерке Опре

 

[1]          Милутин Радошевић је дипломац Филозофског факултета у Београду 1925. године. У Берлину је годину дана изучавао метеорологију, а годину дана био је на практичној обуци у Потсдаму у Метеоролошкој опсерваторији. Предавао је на београдским факултетима метеорологију, климактологију и микроклимактологију.

[2]          Реч „вргнути“ је од корена вр(и)џ, инф. Варџати, врежити, скренути, савити се око нечега.

[3]          Свети Трипун се по старом србском календару слави 1. фебруара, па овде није реч о Ђурђевдану, већ Светом Ђорђу Кратовцу који се слави 11. фебруара, тумачи Радошевић.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *