Имали смо ренесансу двеста година пре Европе

ИНТЕРВЈУ: ЧАСЛАВ ЦОЛИЋ, кописта

Наше фреске из периода од 12. до 14. века су јединствена ремек-дела у свету. Да је наш Бели анђео настао у Француској, он би био тамо где је Мона Лиза

Више десетина квадратних метара копија најлепших фресака из Дечана, Грачанице, Сопоћана, Студенице, Милешеве и светиња и са територија ван Србије, још сијају само за госте са зидова родне куће Часлава Цолића, кописте Галерије фесака Народног музеја у Београду, одакле се после тридесет година рада вратио свом родном месту, пиротском селу Јалботини

Те копије из најзначајнијих и највећих српских светиња у Галерији фресака у Београду и кућној галерији Часлава Цолића у Јалботини, после распада Социјаллстичке Федеративне Републике Југославије, протеривања српског живља са његових етничких територија и насилног отимања Косова и Метохија, рушења и паљења српских светиња, постале су оригинали и једини сведоци о животу Срба као народа православне вере на просторима на којима су настале.

Још нисте „удомили“ постојеће ликовно и духовно благо које сија не само са зидова свих соба ваше куће, него и на зидовима улаза и ходника, а сликате династију Немањића. Коме ћете поклонити Немањиће?

Фреску династије Немањића волео бих да поклоним установи или институцији која ће је учинити доступном многима. Ова фреска би требало да буде учило за децу и подсетник за одрасле, посустале у нади и вери – да се сете ко смо били од 12. до 14. века. Наша црквена уметност је била ренесанса пре западне ренесансе. Волео бих да и она остане у Пироту или да буде на улазу у Народну скупштину или на зиду скупштинске сале. Да посланици виде какве је владаре Србија некада имала, а Немањићи подсете наше посланике како се брине о држави и како се она брани.

Због љубави према цртању истерани сте из Економске школе у Пироту, али сте као седамнаестогодишњак уписали сликарство на Ликовној академији у Београду и у року завршили?

Нисам волео да учим, али сам уписао средњу школу да бих као младић отишао у град и бар пола дана се спасио од тешког рада на селу. Стално сам нешто цртао. Тако сам у време великог одмора нацртао карикатуру наставника српског на табли. Имао је мало крив нос, а за несрећу, или моју срећу, ушао је у учионицу пре почетка часа и видео своју карикатуру. Због тога сам добио јединицу из владања и био истеран из школе.

Срећом тетка која је живела у Београду упише ме у Центар за ликовно образовање „Шуматовачка“ где се организовала припрема талената за упис на Ликовну академију. Годину дана похађао сам курс цртања и сликања који сам завршио сам и као најбољи. Добио сам награду да се без пријемног испита упишем на Академију. На време сам завршио сликарство, а потом је уследило запослење.

Ваш таленат се својом енергијом изборио за себе, „спасио” вас школе која вас није интересовала, али ви сте свој таленат и стечено знање на Ликовној академији подредили канонизованом црквеном сликарству и то изради копија већ насталих фресака. Зашто сте се одрекли оригиналног сликарства?

Током школовања схватио сам да се савремено сликарство не заснива на традиционалном реализму и мом схватању уметности. Схватио сам да не живим у 16. веку и да немам шта да тражим у савременим ликовним правцима и експериментима. Ја немам ту машту да сликам некаквим флекама или разливањем боја.

Током студија Ликовна академија је организовала екскурзију по Космету. Обилазили смо средњовековне светиње, упознавали се са византијским црквеним сликарством. При повратку, у Сопоћанима сам видео једну госпођу и господина који сликају на зиду Успеније Пресвете Богородице. Била је то чувена Зденка Живковић, кописта, са супругом Браном, рестауратором. Они су водили екипе кописта и рестауратора, обнављали оштећене фреске, а потом правили њихове копије. Тада сам одлучио да се и ја тиме бавим!

Касније сам се јавио на Зденкин конкурс за кописту у Галерији фресака. Примљен сам и тако је почело моје бављење овим послом који је тежак, изазован и одговоран.

Када сте се први пут сусрели са црквом, фрескама и иконама?

Баба ме је док сам био дете водила у цркву и ја сам гледао фреске и иконе. Ноћу сам сањао свеце, потпуно исте какве сам видео у цркви. Као студент био сам опчињен лепотом наших средњовековних фресака на Косову и Метохији, а нарочито у Сопоћанима, као и у Студеници и Милешеви. Фреске из Студенице, Милешеве и Сопоћана се нигде не понављају. Оне су јединствене не само на нашем простору, него у свету. Оне су претеча ренесансе.

Посебно истичете црквено сликарство од 12. до 14. века?

Наше фреске из тог периода су јединствена ремек-дела у свету. Милешевски Бели анђео је јединствен по својој лепоти. Мислим да је Да Винчијева Мона Лиза са загонетним осмехом настала из његовог јединственог погледа који симболише васкрсење Христово.

Да је наш Бели анђео настао у Француској, он би био тамо где је Мона Лиза. Помислим често и да је Микеланђело видео сопоћанске фреске, јер се фигуре наших светаца појављују у његовим скулптурама. Ренесанса је почела у 14. и 15. веку, а ми смо имали ренесансу двеста година пре Европе.

Наши владари ктитори, знали су да одаберу фрескописце и иконописце?

Студеничко распеће с димензијама четири пута пет метара највеће је на свету. Сопоћанско Успеније и Богородица су ремек-дела црквеног сликарства. Она су у свим историјама уметности у свету. Свети Сава је као врло образован племић доводио најшколованије и најбоље мајсторе у Србију, а претпостављам да је насликао Христа Пантрократора, а можда и целу студеничку куполу. Потпис у прстену куполе је оштећен, али се претпоставља да је он осликао, а можда и целу Студеницу, јер су фреске у њој јединствене. Таквог осликавања није било ни пре, ни после.

Вратили сте се у свој завичај с вредним даром за вернике и народ пиротског краја. Десетак копија већ краси зидове трпезарије манастира Пресвета Богородица у пиротском селу Сукову. У припрати манастира осликали сте и Успеније Пресвете Богородице. Хоћете ли и остале копије поклонити манастиру или ћете део даривати граду?

Када сам се запослио, знао сам да ћу се после тридесет година вратити у моју Јалботину. Све то што сам урадио, волео бих да остане мом народу, да поклоним мом Пироту.

Шта кажу они који доносе одлуке о култури и културној историја града?

Градоначелник је долазио код мене да би за градску славу наручио Успеније Пресвете Богородице и ја сам на зиду скупштинске сале насликао Успеније. То је био мој први поклон граду. Том приликом сам напоменуо да бих граду поклонио све копије фресака, али да буду у адекватном простору, доступне љубитељима ове врсте уметности и верницима и заштићене. Одговор још нисам добио.

Разговарао сам и са игуманом манастира у Сукову да се у комплексу манастира изгради одговарајући простор за копије и да остану манастиру. Он је био заинтересован. Убрзо је отишао у други манастир, дошли су други људи и они планирају да граде објекат за продају млечних производа, а да у делу тог простора буду и копије. Рекао сам им да је то неадекватан простор, јер у свакој цркви је насликана фреска „Истеривање трговаца из храма”. Готово свакој цркви сам поклонио стајаћу фигуру свеца чије име носи. Болници у Пироту даровао сам Белог анђела и припремам нове поклоне за цркве, установе, пријатеље. Волим да поклањам. Када ми наруче славског патрона, ја најчешће поклоним икону.


Аутор: Каја Панчић Миленковић

Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.