УПРАВНИК КОЛАРЧЕВЕ ЗАДУЖБИНЕ АЛЕКСАНДАР ПЕКОВИЋ ЗА „ПОЛИТИКУ”
У адаптацију Велике дворане биће уложено 1.350.000 евра, радови почињу 1. јуна следеће године
Музикферајн у Бечу или Вигмор Хол у Лондону су концертна здања настала крајем 19. века, а и данас су престижна места у којима уметници радо наступају. Део наше традиције је здање Коларчеве задужбине отворено концертом Београдске филхармоније 4. фебруара 1932, које би требало обновити и сачувати, на чему инсистира Александар Пековић, управник ове установе од 2022. године. Крајем прошлог месеца он је потписао уговор са Министарством културе и Министарством за јавна улагања за адаптацију Велике дворане Коларца у износу од 1.350.000 евра.
О томе када почињу радови и да ли ће реметити концертну сезону Пековић у разговору за „Политику” каже:
– Ово је прво значајније улагање у инфраструктуру Коларца од 1962. године. Радови ће почети 1. јуна следеће године зато што нам предстоји обимна процедура припрема. Имајући у виду да је Коларчева задужбина практично једина дворана са адекватном просторном акустиком у нашем граду и да у њој наступају сви наши оркестри, радове можемо изводити само током летњег периода, после завршетка концертне сезоне. Они ће трајати три и по месеца и представљају прву фазу током које ћемо адаптирати плафон дворане са новим системима инсталација, јер је плафонски део немогуће извести накнадно. Потом ћемо урадити нове нивелације у партеру и на балкону, поставити паркет и седишта у дворани.
Пековић објашњава да ће капацитет бити нешто мањи него сада, али ће удобност бити у светским стандардима. Нова седишта ће бити права концертна што, поред комфора, подразумева строге атесте за акустику.
– Од средстава из донација, урадићемо нов систем расвете у дворани, који се односи на савремену амбијенталну и сценску расвету. Започели смо акцију прикупљања средстава за другу фазу која ће уследити касније, а односи се на замену постојећих, с новим акустичним материјалима у дворани, потом адаптацију сцене и „акустичне шкољке” и уградњу новог система звука за специјалне пројекте. Адаптираћемо простор гардероба за наше уметнике и оркестре и изградити савремени депо за чување клавира са хидрауличном платформом, помоћу које их износимо на сцену – каже он.
Говорећи о томе какви потези следе и како до нових средстава, Пековић изражава наду да ће Министарство културе подржати и реализацију друге фазе радова. Очекује да ће и Град Београд дати допринос, а та се помоћ у овом тренутку односи на важне адаптације у простору, које ускоро започињу, попут замене столарије и других важних интервенција.
– Откако сам ступио на дужност, а то је било пре 20 месеци, највише се бавим прикупљањем донација. Ми смо већ стигли до суме од 250.000 евра за поменути период, не рачунајући средства која смо добили од државе. Уз помоћ нашег бизнис конзорцијума донатор–филантропа, ми ћемо обавити и адаптацију преко 500 метара квадратних простора, који се налази испод концертне дворане и то је нова донација. То подразумева простор за тоалете који одговарају светским стандардима и Клуб Коларца, који ће бити ново концертно место у граду, са капацитетом око 200 посетилаца. Служиће за сусрете са гостујућим уметницима, потом као џез клуб и за промоцију младих талената. Биће акустички третиран, са великом бином и концертним клавиром „стенвеј”, д-модел. Позваћемо и наше уметнике да нам помогну у овој акцији – најављује управник Коларца.
Увек има и оспоравања, у јавности су се појавиле тврдње да је Велика дворана превазиђена, да не задовољава потребе нашег града. У чему је њена вредност и значај Пековић истиче:
– Када кажу да је Коларац застарео, не могу да противречим, јер чињенице говоре да је пре 62 године била последња реконструкција. Али када неко каже да је „безнадежно застарео”, то је већ опасна порука која садржи недостатак поштовања, јер се обраћа нашим чувеним архитектима што у Коларцу волонтирају већ годину и по дана, али и нашим спонзорима и донаторима који би могли да помисле: „Што бисмо улагали у нешто што је безнадежно’? Коларац није буџетска институција и самостално остварује 82 одсто прихода. Да ли постоји нешто слично у региону? Често кажем да је Коларац наш понос, али и наша срамота. И онда се намеће питање злонамерним гласовима – где би се одвијао концертни живот Београда када не би било Коларца и шта смо као друштво учинили да га заиста заштитимо осим повеље и закона који не поштујемо?
Александар Пековић истиче да је заговорник идеје да Београд треба да добије нову симфонијску дворану, која ће почети да исписује историју од тренутка када буде отворена. И додаје:
– Ипак, историју Коларца не може нико да купи, јер су ту наступале највеће светске звезде – од Прокофјева, Рубинштајна, Фон Карајана, Мењухина до Марте Аргерич, Зубина Мехте, Погорелића, Немање Радуловића, Стефана Миленковића и других, у периоду од 92 године. Коларац је наш Карнеги хол. То је историја која се не заборавља и наслеђе што се чува и то све због једног човека који је сав свој иметак оставио своме народу. Ако такве вредности не чувамо бићу дубоко забринут за будућност нашег народа.
С обзиром на то да је уговор о улагању потписан док је министар културе била Маја Гојковић, а сада је на тој функцији Никола Селаковић, упитали смо Пековића да ли ће то нешто променити.
– Политика наше куће је политика договора и савезништва. Не видим ниједан разлог да не остваримо одличан однос са Министарством културе и министром Селаковићем, који је редован посетилац Коларчеве задужбине. По мом мишљењу, реч је о изузетно искусном и одговорном политичару, интелектуалцу, хуманисти и човеку који поштује нашу традицију. Знам да воли и дубоко цени ову задужбину и сигуран сам да ће дати велики допринос у њеном очувању и унапређењу. Госпођа Маја Гојковић је дала немерљив допринос и сигуран да ће се такав однос наставити у будућности – истакао је Пековић.
Једна од најакустичнијих сала за камерну музику
Проблем очувања акустике је осетљиво и актуелно питање. О томе нас наш саговорник ближе упознаје:
– Велика дворана Коларца је била једна од најакустичнијих у европским оквирима, али за камерну музику. Она није симфонијска дворана, већ силом прилика служи за концерте симфонијских оркестара још од 1932. године. Стандарди за симфонијске дворане су другачији. Наш портал је девет метара, а данашњи стандард је 21 метар. Није у питању само величина сцене, него и акустички параметри. На мој позив, пре годину дана, у Коларцу је боравио инжењер чувене јапанске фирме „Нагата акустикс”, која је урадила акустику за 70 најпознатијих концертних дворана у свету, као и за неколико најпознатијих светских дворана што су под заштитом Унеска, а међу њима је и чувена златна сала Музикферајна у Бечу. То је био њихов први долазак не само у Београд, већ у регион. У преговорима сам, да под њиховом супервизијом, овај посао обаве наши акустичари, који имају довољно искуства и интернационалних референци.
Аутор: Биљана Лијескић
Извор: Политика
