СЕЋАЊЕ НА ЧУБУРУ: ЛИБЕРОВО ДРВО
Кафана „Трандафиловић” у Макензијевој улици примала је муштерије ко зна од када, али рашчула се са гурманлуцима, добрим вином и још бољом музиком тек између два светска рата. Причало се да је у њу радо залазио наш познати атлета, акробата, глумац и редитељ Драгољуб Алексић, мада он није морао да се крије. Бивало је, дакле, и чувенијих гостију, али увек заогрнутих доламом мрака.
Када је та приземљуша између Невесињске и Мутапове улице сравњена да на њеном месту никне ново здање изграђено у најбољем соцреалистичком маниру, у приземљу је осванула нова кафана која је неодољиво подсећала на мензу, али зна се да дух таквих уточишта не чини простор, већ људи. Зато јој је враћено старо име. Једино што је сачувано од успомена био је витки платан на углу Мутапове који је красио кафанско двориште као истањени сунцобран.
Доцније је у углу старе баште никла тесна кафаница истог имена, која је наследила и онај платан, а он је преживео толико дуго да је проглашен за метузалема београдске зелене оазе – за „споменик природе треће категорије” заштићен државном уредбом.
Слична судбина снашла је велику и малу „Топлицу” у комшилуку, на чијем су месту никле велика и мала „Влтава”, са прекрасном баштом усред које је и данас горостасна липа.
Онда је дошло време транзиције, којом је „Трандафиловић” окупирала продавница кућне хемије, а велику „Влтаву”, која је у међувремену преузела име легендарног „Орача”, преметнула у луксузну бакалницу, а посестриму до врата у нешто што данас старији Чубурци с презиром називају кафе-посластичарница… Али, то је злехуда судбина многих градских кафана.
Песмом на секиру
За „Трандафиловић” се везује један чудан догађај који није забележен у историји књижевности нити се скрасио међу веселим кафанским легендама, а сачуван је за поколења благодарећи бака Десанки Максимовић, негдашњој комшиници са Неимара. То се збило средином шездесетих година, кад је крај кафанске баште пристао камион „Градског зеленила”, да би из њега истрчали радници са секирама и окомили се на платан. И када су га Чубурци ожалили и видели као хрпу „изметрених” цепаница, испречио им се горостасни песник Слободан Марковић, звани Либеро Маркони, и припретио им да ће га посећи само преко њега мртвог („Помишљао сам чак да ступим и у штрајк жеђу, али би мало ко успео да докучи такав протест”, рекао је доцније главни јунак ове драме).
Можда би крволоци са секирама позвали у помоћ народну милицију, а комшилук хитну службу психијатријске клинике да Слободан са баштенске ограде није почео да казује своје песме?! Рецитовао им је цело преподне, све док се радници нису заморили, покупили алат и одјездили некуд необављена посла.
Прошло је од тада готово шест деценија, отишли су за својом судбином и Либеро, и бака Деса Поетеса, а преживео платан, као некакав споменик, још стоји на истом месту да подсећа и опомиње.
Жута табла заборава
Али, никако да докучи зашто је произведен у „споменик природе” кад је тачније да је он заправо крајпуташ који сведочи о изгубљеном духу бивше периферије? То је споменик Чубурцима, а не градском зеленилу.
Слободан је замало добио бронзани одливак у Чубурском парку, али је идеју обесмислила новчана оскудица, чему је допринео и његов пркосни дух па се све завршило преименовањем тесног безименог сквера у Трг Либера Марконија, са тролејбуским стајалиштем и поквареном трафостаницом, који су једини заведени на тој адреси. То стајалиште и „Просветина” књижара наспрам трга названи су по њему, али је књижара била кратког даха и преобразила се у кафетерију у какву велики Либеро никада не би крочио.
Преостао је једино платан, али би на жутој табли што почива уз његов корен требало исписати прави текст, да гости и најновији Чубурци коначно дознају како је преживео комуналце, надживео време и дочекао старост.
Аутор: Милош Лазић
Извор: Политика
