Како се правилно каже – Констракта је требало да победи или требала да победи

Марјана М. Стевановић

Норма инсистира да глагол требати буде безличан, али не увек, многи нормативисти предлажу другачија решења, а између притиска норме и језичког осећања говорници остају збуњени. Све то овај глагол чини једним од најзанимљивијих у стандарднојезичкој распави и пракси.

Актуелно правило гласи да је глагол требати безличан кад се допуњава зависном реченицом – Требало је да ме послушаш, Треба да спремим ручак; али кад означава потребу за нечим или неким, кад има објекат иза себе, овај глагол се нормално мења по лицима – Требала си ми јуче, Требао ми је твој ауто…

Чини се да ово друго правило није свима познато, јер говорници често у оваквим конструкцијама избегавају личне облике па прибегавају придеву потребан – Била си ми потребна јуче.

Ипак, већи проблем у синтакси је безлична употреба глагола требати, око чега се дуги низ година води расправа међу нормативистима и граматичарима. Безлично требати нормирао је још Вук, а да ли на основу реалног стања у језику или под утицајем латинског, о томе ће компетентније историчари језика.

Граматичари после Вука су само преписивали ово правило тј. забрањивали личне облике овог глагола, али наводили и бројне “накарадне” конструкције у којима је требати употребљен безлично али се није водило рачуна о осталим члановима реченице – Ти си требало да говориш, Требало бих да вас ухапсим.

Сматрали су да безлично требати мора да претходи субјекту, па би наведени пример гласио Требало је ти да говориш, као што би и наслов Констракта је требало да победи морао да буде Требало је Констракта да победи. Треба дакле изменити ред речи у реченици да би се безлични облик правилно употребио, али то неретко ограничава спонтано изражавање.

Чињеница је, међутим, да су “забрањени” лични облици веома фреквентни у језику, што су рецимо показали Бобан Арсенијевић и Марко Симоновић на примерима из медија, износећи претпоставку да би глагол требати постао готово у потпуности личан да није утицаја норме. Ако бисмо слушали своје језичко осећање, највероватније бисмо рекли Констракта је требала да победи.

Стога многи нормативисти сматрају да треба допустити личне облике. У Нормативној граматици се наводи пример Дошли су сви који су требали да дођу, где се и не може употребити безличан облик.

Износећи примере из речника и дела наших писаца (код Црњанског нпр. Брат му је… требао у зору да порани), али и свакодневног језика, Срето Танасић препоручује преиспитивање норме у вези с овим глаголом, указујући на потребу за његовим личним облицима. Сличног је става био и Предраг Пипер, као и Душка Кликовац, која је испитала разне опсервације граматичара и дала најконкретније предлоге – досад најбоље јер би се могли свести на “може и једно и друго”: може и Треба да идем и Требам да идем, и Требало је да идем и Требала сам да идем (види Наш језик, књига XЛИИ).

Нејасно је само да ли се чека неки свевишњи да пресуди и лупи нормативни печат на личне облике глагола требати. Ја ћу овако како каже Кликовац, и кад говорим, и кад пишем, и кад лекторишем.

One thought on “Како се правилно каже – Констракта је требало да победи или требала да победи”

  1. ПРВО: О ГЛАГОЛУ ТРЕБАТИ

    Треба се држати, ипак, овог правила: „Констракта је требало да победи“ и „Требало је да победи Констракта“.

    Ово „Требам да идем“ и „Требала сам да идем“, иако се тако среће често у текстовима и у говору, није у складу с нормом. Ипак је прихватљиво у учевном (књижевном, стандардном) језику само:
    „Треба да идем“ и Требало је да идем“.
    Треба следити језик добрих писаца када пишу стандардним језиком, а не када представљају своје ликове који се служе дијалекатским изразом. И. Андрић, на пример, али и низ других бољих писаца, у свом књижевном изразу никада неће рећи: „Требам да идем“ и Требала сам ада идем“. Можда би се код Басаре могло срести: „Требам да идем“. Он је познат по шаренилу у језичкој (не)нормативности. Андрић је нешто друго у чистоти језика, како се то каже.
    ДРУГО: СРБСКИ ИЛИ „СРПСКИ“
    Господину С. Млинаревићу бих казао да у књижевном изразу исправним се сматра у присвојном придеву од „Срб(ин)“ — „српски“ (једначење по звучности), а ово „србски“ (без једначења по звучности) користе они који не желе да се Срб претвара у „Срп“ у придеву „србски“ могли би да предложе Одбору за стандардизацију да се нормира придев „србски“ као изузетак у једначењу по звучности, као што сена пример, сматра исправним суДски, а не суТски, како би било кад се не би правио изузетак по звучности.

    ТРЕЋЕ: ДВОАЗБУЧЈЕ ИЛИ: СВЕ ОПАСНИЈА И ШТЕТНИЈА ДЕОБА (САМО СРБА) ПО ПИСМУ

    Изузеци од правила нису тако ретки у српском језику. Наши лингвисти су у нормирању српског језика направили један изузетно штетан И ОПАСАН изузетак. На пример, нико други у Европи није у свом језику увео изузетак у правилу праксе у решавању питања писма. Једино су српски лингвисти у свој језик увели изузетак — двоазбучје, чиме су једини направило практично „шизофрено“ (добар израз В. Ђорђевића) решење питања писма. Последица тога лошег поступака само српских лингвиста је страшан по културни и национални идентитет Срба, чије су ћириличко писмо забрањивали и замењивали латиничким готово сви окупатори Срба (једино нису Турци, него су ћириличко писмо дозвољавали и на Порти у време окупације Срба. Последица уведеног двоазбучја још је страшнија у томе што су Срби данас једини народ у Европи који су двописмом поделили свој народ, међусобно га практично тиме посвађали и полатиничили га 90 одсто до овога часа. Зато данас у Европи Срби су једини народ који има велики сваковрсни проблем са својим писмом и који једини мора у 21. веку да се бори за своје право да има увек и свуда своје право на своје писмо у свом језику. У томе су се Срби изделили, па једни су и даље за постојање личног избора писма у свом језику. То су они који пишу (бирају) само хрватским писмом свој језик због незнања и(ли) често мањка родољубља за своје. Зато од нас Срба нема у Европи ниједног толико подељеног народа, при чему у тој међусобној деоби подела у писму има посебно велику улогу. Зато је један веома познати лингвиста недавно рекао како изгледа мора доћи до тога да се они Срби који не желе да пишу свој језик српским писмом да се издвоје из српског корпуса, па нека буду неко други, кад нее воле српско писмо. Он, отприлике, каже да он не жели да буде исто што су они који су примили комунистичку идеју сталног сукобљавања Срба по многим основама, па и по основу писма, који желе да пишу писмом које су у Србију донели окупатори 1914. године у време окупације у Првом светском рату.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.