Данашњи хаос се темељи на изградњи стамбених објеката велике габаритности на сваком слободном дијелу простора, не водећи рачуна о потребној пратећој инфраструктури.
У савременом добу оптерећеном климатским промјенама, друштвено и политички коректном приступу појму заштите екосистема и угоднијег живљења, појављује се појам биоклиматске архитектуре. Стручњацима из области архитектуре и урбанизма је ово, за разлику од шире јавности, одавно познат термин. Додуше, на Балкану се мало изгубио у трендовима брзе зараде инвеститора у области грађевинарства, пријетећи традиционалним обрасцима и локалним вриједностима из искуства прошлости.
„Биоклиматска архитектура на Балкану одавно постоји, а најбоље је осликавају примери разноврсне вернакуларне архитектуре поднебља. Индустријализација, технолошки развој и савремени начин живота нас је помало одвојио од упоришта у карактеристикама поднебља у ком се налазимо и градимо, и поштовања природе у целости, тако да је потребно враћање основним начелима урбанистичког и архитектонског пројектовања које полази од карактеристика локације, климе, локалних грађевинских материјала“, каже Бојана Зековић, доцентица Архитектонског факултета Универзитета у Београду.
За пионире овога посла сматра оне који су ’70-их и ’80-их година прошлога вијека поставили темеље биоклиматском планирању и пројектовању, када је то и у свјетским оквирима била актуелност и заокрет у односу на доминантне архитектонске правце. Док се у свијету та тема наставила даље развијати у надолазећим деценијама, на Балкану се дешавао суноврат свих вриједности. Данас се то намеће као сушта потреба, ако желимо да трасирамо правце даљег развоја на одрживим принципима.
Њен став подржава и Нихад Ченгић, шеф Катедре за урбанизам и просторно планирање на Архитектонском факултету Универзитета у Сарајеву. Става је да су до 1995. године сва модерна насеља изграђена брижљиво, у складу са мјестом и са принципима најбољег осунчања, прозрачености и богатством зеленила. Били су то градови планирани и пројектовани за човјека, афирмисани, развијани и његовани.
„У новоговору, градња у складу са овим принципима назива се биоклиматска архитектура или урбанизам. Ријечима ‘хаос је ушао у град’ архитекти Европе, прије 100 година, завршили су свој манифест Модерне за нови град, а против стања града времена индустријске револуције. Тадашњи град је био описан као мјесто загађеног ваздуха, домова без сунца и мјеста без зеленила. Градови Босне и Херцеговине од 1995. године су у фази пропадања. Погрешно је означити инвеститоре као кривце пропадања градова и деструктивне подстандардне изградње. Кривица је искључиво власти и професије урбанизма и архитектуре. Будућност је гора од садашњости. Као и прије 100 година, хаос је поново ушао у град“, констатује Ченгић.
Сизифов посао за стручњаке
Комплетна насеља или дијелови градова су на преласку из седме у осму декаду прошлога вијека изграђени пажљиво, у готово сваком граду тадашње земље. Гледало се да су задовољене не само форме него и суштина живота и потребе људи. Грешака је одувијек било и биће, с тим да се за Сарајево због конфигурације терена то скупо плаћа.
„Грешке у планирању смо правили и прије, али смо те грешке и јасно признавали. Сва градња након 1995. године је била непланска. Власт и професија се већ 30 година са усхићењем одупиру реду планског развоја и афирмишу неред. Још више од тога, урбанистички планови градова Босне и Херцеговине треће генерације, оних који се тренутно израђују и усмјеравају нашу будућност за сљедећих 20 година, попут Зенице и Сарајева, репрезент су незнања и површности. Сва знања која смо стекли у богатом искуству и човјеку оријентисаном планирању градова се са лакоћом затомљавају. Грешке које смо начинили, грешке које даље упорно чинимо и одбијамо да признамо да то јесу, неће бити могуће исправити у сљедећих сто година“, додаје Ченгић.
Анализа учињених грешака и усклађивање урбанизма са потребама је Сизифов посао за данашње стручњаке. Инвестицијски лобији у грађевинарству су тренутно међу најмоћнијим доносиоцима одлука.
„Зависи како којим потребама, и то је ствар друштвеног уређења. Да ли потребама крајњих корисника, да ли потреби заштите природне средине, квалитета ваздуха, квалитета јавног простора…. Или потребама оних који на продукцији некретнина зарађују, и оних који ту (хипер)продукцију виде као мерило напретка? Врло брзо се уз измену процедура и модела развоја могу дефинисати жељени циљеви и правци развоја, али не само декларативно, већ и суштински. Тешко је рећи где смо погрешили и тачно у ком тренутку, али мислим да је кључ свих наших грешака у дисконтинуитету, који није увек био ствар избора и посезању за брзим решењима“, мишљења је доцентица Зековић.
„Архитектура, а уз њу и све дисциплине које обликују наше окружење, захтевају време и стрпљење. Нарочито у почетним фазама, концепцијским решењима, која трасирају будуће кораке и за неколико деценија. И наравно, пустити оне којима је животни позив обликовање грађене средине, да раде, сарађују и да доносе одлуке“, додаје.
Стамбени објекти без пратеће инфраструктуре
Данашњи „хаос“ се темељи на изградњи стамбених објеката велике габаритности на сваком слободном дијелу простора, не водећи рачуна о потребној пратећој инфраструктури. Модерни објекти, изграђени можда и са најсавременијим еколошким материјалима данашњице, велике осунчане терасе, озелењени кровови и панели са фотонапонским ћелијама, могу бити поништени високом емисијом штетних честица које испуштају бројна возила која транспортују станаре те зграде у удаљене вртиће, школе, амбуланте, дућане, спортске комплексе…
„Просторна цјелина је повезана са значењем цјеловитости, а данас је њено значење учињено изгубљеним. У случају стамбеног насеља, цјелину чине стан, јаслице, обданиште, школа, здравство, дом културе, парк и игралиште, трговина и угоститељство, занати. Стамбена насеља данас се граде као ‘нецјелине’“, става је професор Ченгић.
„Нецјеловита изградња стамбених насеља је била позната и у златном добу развоја градова Босне и Херцеговине, али за разлику од данас, тада су планиране и резервисане површине за наведену друштвену инфраструктуру. Ови садржаји би били изграђени или не касније, у оном тренутку када град има финансијска средства, али је земљиште за њихову изградњу чувано. Данас се тако не ради. Напротив, изградња друштвене инфраструктуре се занемарује на начин да се она планира у обухвату, на примјер сусједног регулационог плана, а у сусједном регулационом плану, она се планира у другом сусједном регулационом плану. Тако, испаљена стријела никада неће доћи до своје мете“, указује Ченгић.
Његов колега, Идис Турато, награђивани хрватски архитекта и професор на Архитектонском факултету Свеучилишта у Загребу иде и корак даље од само једног насеља или града, па рјешење налази у биорегијама,
„Биорегије су нови поглед на простор, људе и вријеме, с тим да их људи слабо разумију. То је нови поглед на свијет око нас, свијет у цјелини. Тренутно се не могу разумјети климатске промјене, нити град ни село, практично цијели свијет, без биорегија. Нема више намјене, просторног плана вишег и нижег реда, нема више модернистичких зона, разних коефицијената изграђености. Нема више изграђено и неизграђено, живо и неживо, умјетно и природно… И земљу и воду и зрак треба проматрати и разумјети кроз феномен биорегија“, мишљења је Турато.
Архитекти схватају да давно и успјешно изграђени градски блокови вапе за обновом, али то сматрају великим потенцијалом садашњег тренутка – да урбанисти не додају нове објекте, а архитекти да чувају и афирмишу постојеће квалитете, те да свако ради свој посао.
Аутор: Ален Јазић
Насловна фотографија: У златном добу развоја градова Босне и Херцеговине, за разлику од данас, планиране су и резервисане површине за друштвену инфраструктуру, подсјећа проф. Нихад Ченгић (Ројтерс)
Извор: Ал Џазира
