С великим очекивањима пријавила сам се и добила пензионерску картицу, али на моју жалост, моје име и презиме било je исписано латиницом, иако је сав остали текст на картици био на нашој лепој ћирилици.
Коме смета ћирилица? Из историје знамо за њено затирање и забрањивање, почев од аустроугарске анексије Босне и Херцеговине 1908, када је одмах била забрањена и све књиге на ћирилици спаљене, па после аустроугарске окупације Србије исто тако, 1916. Све то и још много горе поновио је Анте Павелић 1941, док се у данашњој демократској Хрватској, која је у Европској унији, чекићима разбијају табле и ознаке на ћирилици. Претпоставите шта би се десило данас у Хрватској кад би неко добио неки документ исписан на ћирилици. Како је кренуло, можда ће нам услов за бржи улазак у ЕУ бити да се, поред осталог, одрекнемо и ћирилице…
Данас у Србији ја немам права на своју ћирилицу, која ми је гарантована Уставом, неко нам је на мала врата измиче, па ако прође – прође, и ником ништа. Ко то ради и зашто се то не санкционише? Овако сам изгледа само ја санкционисана, јер су ми у ПИО Вршац 30. октобра одузели спорну пензионерску картицу, наводно по њиховим прописима, док не стигне нова. А на моје питање кад ће доћи нова, кажу: кад стигне – јавиће. Најлакши бирократски одговор, без икакве обавезе и одговорности.
Значи, ја сам кажњена немогућношћу коришћења попуста с пензионерском картицом зато што тражим да се на овој картици моје име испише ћирилицом. Ко нам то на овај начин одузима уставно право на коришћење ћирилице?
Само тражим право на своје писмо и језик, које имају припадници мањина у нашој земљи. Зашто су Срби и наше национално писмо обесправљени? Тако смо тихо присиљени да ћутимо и одричемо се, за сада, само свога писма, а уз то врло брзо иде и одрицање од своје националне припадности.
Нада Куртеш,
Вршац
Извор: Политика
И У СРБИЈИ СУ ДУГО И ВЕОМА СМИШЉЕНО СТВАРАНИ УСЛОВИ ДА ЗНАТАН ДЕО СРБА МРЗИ ДАНАС ЋИРИЛИЦУ
Већ исказану и доказану велику мржњу према српској ћирилици и код дела Срба у Србији могу да зауставе знањем и поштовањем Устава једино лингвисти (стручно) и власт (спровођењем Устава), али се они, због нечег или некога, или плаше или су у то питање скроз неупућени.
То, поменуто у писму читатељке „Политике“ „сметање“ ћирилице некоме, из многих пропуста српских лингвиста и власти, отишло је превише далеко да ћирилица данас смета великом (да, баш великом) броју Срба. Ако би се спровела анкета међу Србима данас, из разноразних разлога, а пре свега из издајничких, непатриотских, антисрпских, некултурних, необразованих, самопотцењивачких и антићириличких — процењујемо, с малом могућом грешком у процени — да српску ћирилицу данас буквално не подноси најмање 20-30 одсто Срба. А око један посто неких који се рачунају само формално у Србе (не зна се докле ће се такви Србином још звати) пуцали би из топова на табле с ћириличким словима.
Та распрострањена мржња знатног дела (а знатан део би био кад би било и један одсто љутих мрзана ћирилице) Срба према српској азбуци може се угасити само довођењем српске ћирилице у суверени статус, какав имају сва друга писма у другим народима и њиховим језицима. А то се не може извести без нормалних српских лингвиста и власти. Народ то сам нее може да спроведе, јер народ ен спроводи уставне обавезе. То може само власт јер има Устав, инспекције и полицију уз себе. Ако лингвисти неће да у струци уведу исти статус ћирилице како је то код сваког другог писма у сваком другом језику (једноазбучје), онда преостаје власт која јее плаћена и обавезана Уставом да свим средствима (па и средствима сваке врсте принуде да би се став први Члана 10. Устава спровео (наравно, без данашњих апсурдности у законима у вези с ћирилицом).