Крцун или Прешерен?

Редакција нашег сајта је добила молбу да подржимо акцију промене имена ОШ „Франце Прешерен“ у ОШ „Добрица Ерић“:

Поштовани Срби , родољуби, сви који волите Србију и ћирилицу оглашавам да је покренута акција за промену имена О.Ш. Франце Прешерен, са именом једног од најродољубивијег и најраспеванијег Србина 20.века, оснивача Удружења ,,Ћирилица“ Добрице Ерића.

Ако сте вољни, ради и ПОДРЖАВАТЕ ову акцију дајте свој потпис и глас.
Драган Станојловић    Kontaktirajte autora peticije
Добрица Ерић

Нема Србина који не подржава идеју да једна од основних школи у Србији добије име по великом српском песнику Добрици Ерићу, и то ће се ако Бог да сигурно и догодити. Велико је сада питање а коме одузети име школе, а чије ће име поносно понети Добрица Ерић. Мислим да Франце Прешерен није добро, већ накарадно решење јер се приказујемо онакво какви нисмо, да смо народ који нe воли неког само зато што није Србин, а то је једини грех покојном Прешерену. Он је један од највећих великана братског словеначког народа, борио се храбро и упорно против германизације свога маленог рода …

 

У Београду и даље се организују „Прешеренови дани“, „Прешеренова клет“ (клет на словеначком вински подрум) је била омиљено место скупљања београдских боема …  Аутору петиције гос Драгану Станојловићу могао бих да предложим да уместо Прешерену име школе одузме неком од десетина Брозових „народних хероја“, па да илуструјем то примером Слободана Пенезића Крцуна чије име и даље носе многобројне ОШ широм и даље комунистичке Србије.

 

Због Јосипа Броза је усмртио 60.000 Срба!

Слободан Пенезић Крцун велика је енигма и контроверза новије српске историје, око које се и данас сукобљавају грубо њено читање и неминовност да се исписују нове њене научне странице.

На ову неминовност нас упућује чињеница да је време од његове погибије у саобраћајној несрећи, која се догодила  1964. у селу Шопић код Лазаревца, кроз своје строге судове процедило важно сазнање да се ради о убиству.

 

OШ „Слободан Пенезиц Крцун“ Јунковац, Београд

Неоспорно је да је први начелник Озне а касније Удбе окрвавио руке, да је под његовом командом без суда и закона убијено на десетине хиљада Срба, тачније више од 59.000. Његов грех је још већи, тим пре што је био слепи послушник двојице силника: Александра Ранковића, човека скромних менталних могућности, и Јосипа Броза, који за српску историју нема валидну улазницу. Крцун је све схватио кад је обавио крвави посао, после чега је одбачен и ликвидиран. Ранковић све то није разумео.

Слободан Пенезић Крцун је био и остао најортодокснији “ВЕРНИК”. Није веровао у Бога и Српску православну цркву, имао је он своје Богове, мењао их је у разним бурним фазама свога живота. Све што је радио било је кристално видљиво.

Рођен је 2. јуна 1918. у Ужицу. Основну и средњу школу завршио је у родном граду, био је добар ђак, а професори су посебно ценили његову интелигенцију и специфичан хумор. Био је крхке грађе, а у уличним дечјим и младићким сукобљавањима исказивао је снажну црту вође.

У Земуну 1937. уписује Пољопривредно-шумарски факултет где се први пут неповратно смртно заљубљује у Комунистичку партију Југославије. На факултету је био изузетно развијен револуционарно-омладински покрет. Пре те љубави водио је боемски живот, није избијао из кафана, није се шишао и чешљао, носио је војничке цокуле и никад испеглане панталоне. У тој атмосфери прикључио се омладинском комунистичком покрету, преко ноћи престао је да пије и да излази у кафане све до после рата. У тим боемским временима добио је надимак Крцун, по лику из тада популарног стрипа.

“Преко ноћи постао сам аскета и револуционар, који је фанатички веровао у све оно што проповеда партија”, издиктирао је то у перо Венцеславу Глишићу, историчару који је пред Крцунову погибију почео да пише његову биографију. “Студије сам запоставио, понеле су ме дискусије у студентским удружењима, у мензама. У мени се распламсала страст борбе, неке чудне активности. Једноставно, заборавио сам на учење, на кућу, на родитеље, пријатеље…”

Та друга фатална Крцунова љубав на први поглед према Титу и Ранковићу била је обострана, уз важну напомену да је двојац из Врховног штаба у Ужицу у Крцуну искусно препознао новог јуришника на небо које не постоји. Они су знали шта раде, Крцуна су ангажовали да се у Ужичкој републици, првој слободној територији на Балкану, бави безбедносним пословима. Препознали су да се иза тог неухватљивог погледа на лицу које се смеје осмехом са пуно зуба и очима које се никад не смеју крију чврстина, интелигенција, одлучност и оданост верника револуције. Радећи на безбедносним пословима са превасходним задатком да осигура Врховни штаб.

И на крају, ко више заслужује да изгуби у Републици Србији част да основна школа носи његово име: Франц Прешерен, кметско дете који је постао највећи словеначки песник, који је певао о својој земљи, људској патњи и неоствареној љубави или Слободан Пенезић Крцун чије су руке крваве од невине српске младалачке крви не до лакта него до рамена.

 

One thought on “Крцун или Прешерен?”

  1. Написах и на петицији…
    Не слажем се са покретачем петиције у погледу Прешерна (некад смо тако писали, са једним е мање), мада сам његову „Врбу“, давно, знао напамет.
    Заборавио сам је истог тренутка када сам чуо да се током сецесије Србије нарочито истакао један бивши војник ЈНА с којим сам у Илирској Бистрици служио војску. Увек је у џепу од блузе или кошуље носио књижицу Прешернових песама. „Песничка душа“ је касније убијала војнике и официре, можда је, али то већ не знам, крив и за смрт нашег заједничког капетана Остојића.
    Дакле, господине Станојловићу, за долепотписаног бар, Словенци Србима никако нису братски народ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.