КЊИЖЕВНИК ИЗ ТРСТЕНИКА ВЕРОЉУБ ВУКАШИНОВИЋ ДОБИТНИК НАГРАДЕ „ДРАИНАЦ“

Књижевник из Трстеника, директор трстеничке библиотеке „Јефимија“ и пријатељ и сарадник Србског културног центра „Ћирилица“ добитник је овогодишње песничке награде „Драинац“ за збирку песама под насловом „Тилић“ у издању „Православне речи“ из Новог Сада.

Награђена збирка песама

Жири за доделу ове награде у саставу Горан Максимовић (председник), Тања Kрагујевић (члан) и Драган Огњановић (члан) је на седници одржаној у Народној библиотеци „Раде Драинац“ донео једногласну одлуку са следећим образложењем:  „Вукашиновић улази у ред најизразитијих лиричара српског језика а награђена књига „Тилић“ показује песникову способност да води креативан дијалог са људима и биљкама, са стварима које га окружују и са сопственом душом која је неисцрпни извор песничког надахнућа. Захваљујући томе суочава нас са неприметним или скрајнутим појавама, а изнад свега са префињеним људским емоцијама и изразитим човекољубљем. У том дијалогу Вукашиновић остварује један потпуно нов лирски свет и песнички језик који нас враћа у дубине нашега митског постојања и живу везу између прошлости и садашњости“.

У најужи избор су ушле три песничке књиге: „Арапски капричо“ Мирослава Алексића, „Мутни наговештај кише“ Јелене Ленголд, обе у издању „Архипелага“ и „Тилић“ Верољуба Вукашиновића.

Песма „Косидба“ из награђене збирке је доживела своје премијерно извођење у јавности још током стварања збирке, пре две године, на промоцији песничке  књиге „Ветар и дажд“ у Студентском културном центру у Београду, која је овенчана наградом „Заплањски Орфеј“. Том приликом је аутор објаснио шта значи та загонетна реч – тилић. То није кованица, већ архаична реч која означава обод косе супротан оштрици и изведеница је од речи ти̏л, (дијал.) – теме, потиљак.

Вукашиновић је вратио у живот заборављену реч која се користила некада у руралним срединама. И у читавом свом песничком опусу Верољуб нас подсећа на благодети и лепоту природе, враћа нас изворима чистог живота очараног свим њеним сликама и пословима на селу који човека уче сада одумирућим вишим, духовним вредностима.

Трстенички књижевник Верољуб Вукашиновић на додели награде „Драинац“ у Прокупљу

Верољуб Вукашиновић је рођен у Доњем Дубичу код Трстеника 14. новембра 1959. године и добитник је више књижевних награда, од којих су најначајније „Милан Ракић“, „Поетски крчаг“, „Печат вароши сремскокарловачке“, „Златна струна“, „Кочићево перо“, „Јефимијин вез“, „Србољуб Митић“, „Кондир Косовке девојке“, „Змај Огњени Вук“, „Хаџи Драган“, награда САНУ „Бранко Ћопић“ и друге. Превођен је на неколико језика, приредио је зборнике „Писац и историја“ (о Добрици Ћосићу са Марком Недићем), „Миодраг Ибровац и његово доба“ и „Пред дверима“ (избор из српске молитвене поезије), уређује зборнике „Савремена српска проза“ који излазе у Трстенику, поводом истоимене књижевне манифестације. Објављена му је монографија о родном селу „Доњи Дубич“ и 15 збирки поезије.

            Овог пута поклањамо вам песму о косидби, оцу, љубави, природи, успоменама, тежњи за савршенством – поклањамо вам изузетну песму о тилићу.

Весна Арсић

КОСИДБА

Мој отац је умео да коси,
косио је траву детелину.
Лепи су му били сви откоси
ко да слаже сунце, месечину
на хартију ливаде зелене.
Kосидби је учио и мене.

Гледао сам кад косу откива:
пригрли је, прислони је мило
на наковањ као да је жива,
оштрици јој ослушкује би̏ло,
и чекићем, по тѝлу челика,
извлачи јој рукопис оштрика.

Оштри косу! Држи брус уз тили̑ћ!
причао је неискусном косцу
који беше тад још онај пилић
што је себи, лирском књигоносцу,
у фијуку кад коса засвира,
шапутао Црног Владимира.

Ко откоси минула су лета:
у шуму се претворила њива.
Очев глас ми сад у грму цвета
где глог расте и купина жива.
Ту долазим да пев коса чујем,
место косе стих свој да откујем.

А реч тили̑ћ загонетна оста,
однеше је са собом косачи.
Из ње још ми, пун благог опроста,
очев савет кроз потиљак зрачи:
До тили́ћа стил свој усаврши!

Верољуб Вукашиновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.