Књижевност у раљама постмодерне

Исушена и сувопарна, сведена на есејистику и исповедну прозу сумњиве аутентичности, књижевност је све мање кадра да продре у непокорене сфере личности и подигне устанак

Родион Раскољников, Ана Карењина, Доријан Греј, Жан Валжан, Фауст, Вук Исакович – низ је могуће наставити готово унедоглед: имагинарни ликови са капацитетом да измене унутрашњи свет стварног човека били су некада есенцијални за књижевност. Више нису. Представа о универзалности тема, нагрижена постмодерним преиспитивањем, у веку привидне надмоћи глобалистичких стремљења, парадоксално је понижена или изопачена до баналне непрепознатљивости.

Демистификација појма личности и расклапање националних, родних и свих других идентитета, подржани слаткоречивом идеологијом егоцентризма у чијем се средишту не налази човек у својој сложености већ дезоријентисано, инфантилно и самозаљубљено ЈА, фокусирано искључиво на сопствено задовољство – само су неке од горких последица побуне против смисла којом је „модерни човек“ збацио стеге „традиционалног“.

Идеја мора проћи кроз фазу сопствене негације како би се вратила самој себи као тоталитет, каже Хегел. Промена је иманентна нашем свету и природно је прати процес редефинисања. Али постоји разлика између преиспитивања и де(кон)струкције, очигледна у последицама ових поступака. Тарковски се са разлогом питао зашто се свет, ако смо га мењали у складу са човековим потребама, налази у овако драматичној ситуацији.

Где почиње промена?

А промена света јесте једна од мисија, потенцијала и одговорности књижевности. Но, одакле промена почиње?

Комунистички идол прогреса коме читаво друштво, па и уметност, треба да буду потчињени и у нашој земљи замењен је глобалним трендом не много прецизнијег садржаја – друштвеним ангажманом. Истовремено се нашироко говори о „промени свести“ и ћорсокак је одмах на видику – узајамно креирање појединца и друштва су антрополошки кокошка и јаје. Уколико одговор о првенству међу њима постоји, пружиле су га уметност, религија и филозофија, али он се радије прећуткује – ми смо намерно послати на тај пут без перспективе.

Глобализам је, као свака друга тоталитарна идеја, у својој  суштини антропофобан, зато су из његове агенде уклоњени појмови попут духовне вредности, унутрашње слободе, трајног идентитета и права на избор изван списка подобних избора. Занимљиво, готово једнако прецизним резом у књижевности су укинути иконични јунаци, универзалне, велике теме и сваки занос. Исушена и сувопарна, сведена на дневнополитичку есејистику и исповедну прозу сумњиве аутентичности, импотентна и понављачка, књижевност је све мање кадра да продре у непокорене сфере личности и да на том месту подигне устанак. Иако се упиње да критикује, углавном је самодовољна.

Овај текст, ипак, није реакција на описане прилике. О томе се последњих неколико година говори отворено, мада не и довољно. Свако време носи себи својствене изазове. Међутим оно што истински забрињава јесте одговор који наша аутономна и аутохтона књижевност – и њени представници, декларативно незаинтересовани за најновије глобалне трендове – дају савременицима, сународницима и историји. Зашто бисте се са противником борили његовим оружјем, ако поседујете боље?

Проблем, наравно, није од јуче. Линијом мањег отпора својевремено су преузети  постмодерни обрасци и накалемљени на српску књижевност, чиме је њен природни развој практично онемогућен. До данас се на тим наказним изданцима већ запатио претећи број литерарних паразита који опстају само захваљујући томе што су корен и стабло били чврсти и здрави.

Књижевност се више не пише већ се „конотира“ и „интерпретира“, ликови се не стварају већ се са већ постојећим „поиграва“ али најчешће, у првом лицу, писац нам саопштава своја мишљења за која ће га, радије него за свет и јунаке дела, њихове дилеме и поступке, у интервјуима питати новинари. Не могу да се сетим када је последњи пут неки новији књижевни јунак отворио јавну дебату, „усијао друштвене мреже“, инспирисао студентске и ученичке полемике, нити када је неки роман потрајао у сећању јавности и читалаца довољно дуго и оправдано да постане класик.

Значај нових романа углавном бледи са проласком важних датума за чије обележавање су наменски писани, са променом актуелних тема у друштву и са изласком из фокуса конкретних великана наше историје, који су често и главни јунаци аутора сувише лењих да поред већ готових направе своје ликове.

Писац, некада потентан да створи нову личност и дуне у њу дух живота, десакрализован је и преобликован у колумнисту а друштвени ангажман, као Пепељугина сестра, лажно се представља за врхунски домет уметности.

Поље идеолошког одређења

Сфера имагинације тежи да буде укинута – појединац се отуђује од сопствених могућности да промишља недоживљено. Ограничен на субјективистичу прозу у којој су сви одговори дати и подвучени, осуђен је на атрофију интелигенције и емпатије.

Уместо да буде последње уточиште великих идеја, универзалних и важних тема, заједништва које не подразумева укидање разлика, идентитета и граница него сазнавање, истраживање и преплитање, књижевност је постала поље идеолошког одређења и ништа више од тога. И „њихови“ и „наши“ употребљавају је подједнако недостојно. Са саборцима маштајући о победи свог света, неспособни су да препознају поље на коме се заиста води борба за човечанство. Неспособни да се аутентичним светом и гласовима својих јунака обрате човеку, по медијима, књижарама и романима препуцавају се заправо једни са другима.

Читалац се затвара, ограничава и заглупљује острашћен толико да као атеиста не може признати величину Достојевског или као верник волети Бодлера. Свакако ће, код једних те истих издавача, у истим књижарама, и један и други наћи дело које аргументује његову идеолошку позицију или, једноставније – мишљење. Тако је књижевност претворена у збирку памфлета осредње убедљивости а човек, који једини има способност да мењајући своју суштину промени свет (опет Тарковски), гурнут је у страну; његов потенцијал је потцењен.

Уметност, способна да непосредно и недвосмислено промени човека, данас погађа све осим циља. Идеолошке позиције и праћење интелектуалне моде обезбеђују писцима привремену славу и понеку књижевну награду из табора истомишљеника, али ниједан од њих не може да стане раме уз раме са Карамазовим или Касторпом.

Стварнији од стварних, велики јунаци и важне приче место су сусрета човека који је ограничен материјалним и бескрајне слободе (не)могућег.

И потребни су нам, као никада раније.

Тајана Потерјахин рођена је 1987. године у Београду. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у  Београду. Аутор је романа Мучитељ (Нови књижевни круг, 2012), Варошка легенда: Први снег (Чигоја штампа 2017; Дерета 2021) и Варошка легенда: Ђавољи тефтер (Дерета 2021). Ексклузивно за Нови Стандард.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.