
Да се узнеш у памет и да никога не слушаш. По твоје да си работиш. А они нека си њину памет за њи чувају. Кућу да си кућиш, дечицу да си гледаш, имање да не забаталиш. Додек се обрнеш живот прош’л. Да се врне не може. Куде си бил – нигде, кво си работил – ништа.
Слушаш ли ти мене?
Политика је опасна ствар и неје за свакога. С политику не мож се бави тик’в ко што си ти. Ала од човека требе за њу да се буде, а ти си се у небо и месечину загледал, у некве даљине што ни ти сам не знајеш куде су, кикве су и кво носу. Куде чеш ти тик’в меџи тија аламање што те мож жеднога преко воду преведу. Па ли душмање че ми те там изеду.
Ма, слушаш ли ти мене?
Мислиш ли да тамо некој некога воли. Берем половина че те јавно мрзи и пљује. И они, да ти ја кажем, несу опасни за тебе. Гадна је другата половина се се циле-мила, усмивкује. Мазните. Онија који ти гурају речи у уста кво да кажеш, кво да мислиш, кво да работиш. Они ногу подметају.
Слушаш ли ти мене.
Никој чис из политику не излази.
Ма, слушаш ли ме ти, у памет да се узнеш!
Аутор: Милко Стојковић
Извор: Југмедија