Мир-Јам, читана и оспоравана ауторка

Њена литература окарактерисана је не само као политички и идеолошки неподобна већ као лако љубавно штиво за жене, дакле, банално и безвредно

Крајем прошле године навршено је 70 година од смрти списатељице Милице Јаковљевић познатије као Мир-Јам, чија целокупна дела је обjавила издавачка кућа „Порталибрис”, све њене романе: „Рањени орао”, „То је било једне ноћи на Јадрану”, „Непобедиво срце”, „Отмица мушкарца”, „Грех њене мајке”, „У словеначким горама”, „Самац у браку”, „Мала супруга”, као и збирке прича: „Дама у плавом”, „Девојка са зеленим очима”, „Часна реч мушкарца”, „Све оне воле љубав”.

У „Порталибрису” подсећају на феномен Мир-Јам, на то да је Милица Јаковљевић била српска књижевница и новинарка великог утицаја у периоду између два светска рата.

Рођена је 22. априла 1887. године у Јагодини, али се убрзо после завршетка Првог светског рата преселила у Београд, где је започела своју новинарску и књижевну каријеру. Најпре пише за београдски лист „Новости”, а затим и за „Недељне илустрације”. Њена новинарска каријера била је успешна, о чему сликовито говори податак да је 1941. године Удружење новинара Србије имало 264 члана, од чега само 12 жена, а Мир-Јам је била једна од њих. Несумњиво је да је за жену у међуратном периоду било потребно много храбрости, истрајности, умећа и талента како би се изборила за своје место у доминантно мушком свету.

Била је новинарка „Новости” све до шестоаприлског бомбардовања Београда и почетка немачке окупације, након чега овај лист престаје да постоји. Иако егзистенцијално угрожена, није прихватила да сарађује са окупационим листовима како не би осрамотила своје породично име и углед брата Стевана Јаковљевића, који је био официр краљевске војске у заробљеништву.

Након Другог светског рата није могла да се запосли као новинар, јер је изгубила чланство у Удружењу новинара Србије, будући да је имала прекид у раду током окупације (што је било у супротности са правилником овог удружења). Нова комунистичка власт је сурово одбацила. Једно од објашњења за опште занемаривање можемо пронаћи у речима Оскара Давича: „Неки другови не пишу борбено, онако како наша стварност захтева. Они не пишу комунистички, пишу буржујски сентиментално и сладуњаво, као Мир-Јам.”

Умрла је 22. децембра 1952. године, потпуно заборављена и понижена. Ни у једним тадашњим новинама није изашао некролог нити помен о смрти једне од најпопуларнијих списатељица међуратног периода. Кућа у Молеровој улици, у којој је живела и радила читавог живота, срушена је, а ни данас, седамдесет година након смрти, Мир-Јам нема ни споменик, ни улицу у граду који је овековечила на страницама својих романа, подсећају у „Порталибрису”.

Ипак, без обзира на све ово, популарност њених приповедака и романа не опада. Као пример за ово наводи се чувени спор око ауторских права до кога је дошло 1972. године, након што је на сцену Атељеа 212 први пут постављена драматизација њеног романа „Рањени орао”. Наиме, родбина Милице Јаковљевић оспоравала је ауторска права која је наводно имао књижар Иван Веселиновић: Мир-Јам је 1946. године пренела сва своја ауторска права овом београдском књижару због очигледне егзистенцијалне угрожености. Међутим, чини се да су Законом о национализацији Веселиновићу одузета ова права, те је општина Стари град постала њен законски наследник, а породица је имала право на „загарантовани део”.

Иако су Мир-Јам читале наше баке и мајке без обзира на свој друштвени статус, ниво образовања и политичка убеђења и током периода социјалистичке Југославије, оне су то читале када их нико не би гледао. Жене су ово чиниле зато што је њена литература окарактерисана не само као политички и идеолошки неподобна већ као лако љубавно штиво за жене, дакле, банално и безвредно. Данас ове врсте стигматизације више нема и то се управо види по великом броју филмова и телевизијских серија које се снимају по мотивима њених романа и приповедака.


Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.