НЕМА РЕЧНИК, НИ ПРАВОПИС, САМО – КАЗНУ: Родно осетљив језик, по закону који струка оспорава, медији треба да примене од маја

РОДНО сензитивни језик нема свој речник, нема правопис, нема граматику, а, ипак, ко га у јавним гласилима од 20. маја не буде користио, биће кажњен од 50.000 до два милиона динара. Тако налаже Закон о родној равноправности, али је ситуација још апсурднија јер се о његовој ваљаности расправља две године пошто је донет.

Најспорнија су два члана овог прописа. Члан 37, тачка 3, којим се регулише увођење родно сензитивног језика у уџбенике и друга наставна средства. Чињеница је, међутим, да нема прописа којима би се прецизно регулисале те замене. А у члану 44 пише да средства информисања морају да примењују родно осетљив језик у извештавању, иако он не постоји.

– То је немогуће – каже нам адвокат Миленко Радић, који се већ дуже време бави овом темом. – Званично имамо само српски језик, још 30 закона који регулишу његову обавезну употребу, а о чему брину Одбор за стандардизацију српског језика, Матица српска и Институт за српски језик САНУ.

Истичући да је јавност била игнорисана приликом припреме и доношења тог закона, пошто под плаштом епидемиолошке ситуације није спроведена јавна расправа, Радић каже:

– Тако од 1. 6. 2021. статус мушкарца и жене више не зависи од њихових биолошких карактеристика, већ искључиво од тога како се изјашњавају. Жена сада може да се изјасни да је мушкарац, после тога, опет, да је жена, па да је повремено жена, а повремено мушкарац, а онда ни жена ни мушкарац… Иста права, без било какве дискриминације, гарантована су и мушкарцима. С обзиром на то да се родна равноправност, или равноправност „родних идентитета“ не може остварити употребом српског језика, Закон о родној равноправности обезбедио је примену тих појмова под претњом не само новчаног кажњавања, него и затворске казне до пет година.

Џомић: Задирање у учење Цркве
ЗА Српску православну цркву Закон о родној равноправности је неприхватљив, јер дубоко задире у њено учење – изјавио је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. – Како ће ко да живи, да се изражава и мисли о себи, то је његово право, не да се намеће обавеза читавом друштву. Проблем је што је после Истанбулске конвенције у српски правни поредак ушао појам рода, у законском смислу потпуно супротан значењу појма род у српском језику и његовој култури. Може свако да говори како хоће, али нема право једна агресивна групица да намеће то као обавезу под претњом двомилионских казни.

Радић истиче да су по овом закону све институције и фирме са више од 50 запослених обавезне да сваке године, под претњом кажњавања, усвајају планове о остваривању родне равноправности у наредној години, уз истовремено усвајање извештаја о остваривању родне равноправности у текућој години. Све то треба да доставе на евиденцију и контролу Министарству за људска и мањинска права и друштвени дијалог, које их прослеђује Влади Србије. Сви они дужни су да именују комесаре, односно поверенике за родну равноправност, задужене за бригу о остваривању наведених законских обавеза.

– Иако се ради о примени страног прописа, додатно збуњује то што није употребљен изворни и аутентичан енглески појам „џендер“, као што је то одомаћено код примене других страних речи, нити је употребљена реч „пол“ као у другим државама, већ су (не)намерно створени вишеструки проблеми употребом нашег вишевековног идентитетског појма „род“ – наглашава адвокат Радић. – Коришћењем појма „род“ створене су нове кованице, које ни после две године нису јасне, а управо на њима почива закон: „родна равноправност“, „родно осетљив језик“, „родно сензитиван језик“, „родни идентитет“, „родна перспектива“, „уродњавање“…


Аутор: Д. Матовић

Извор: Новости

One thought on “НЕМА РЕЧНИК, НИ ПРАВОПИС, САМО – КАЗНУ: Родно осетљив језик, по закону који струка оспорава, медији треба да примене од маја”

  1. Српске језичке институције веома су заслужне што је српска ћирилица из српског језика у Србији дбоазбучјем у правопису протерана (замењена туђим писмом) око 90 одсто у Србији до данас.
    Српска држава истакла се такође у прогону српске ћирилице двама потпуно не само неуставним него и крајње апсурдним законима о употреби српског језика и српског ћириличког писма.
    Та истакнутост је светски уникат, јер по Закону о употреби српског језика и ћириличког писма само су Срби народ чији појединци у вези са српским писмом чак немају иста ни права ни обавезе, као да је тај закон доносила нека држава у којој влада не демократски него робовласнички ситем. Само у давним временима народи су имали повлашћене појединце и њихове робове који нису имали или никаква права или су имали само део права.
    Кад наши посланици усвоје закон, остаје нам — као у случају Закона о српском језику и ћирилици (2021) само да се крстимо. Овај закон о родној равноправности нико нормалан не разуме нити је икоме нормалном јасна идеја предлагача и усвојитеља коју су имали када су закон доносили.
    Разумем зашто лутају у употреби облика за женски и мушки род они којима није јасно ког су рода, али шта ту није јасно, кад је реч о облицима за разликовање рода у српском језику, па се залажу да мушкарац буде, рецимо, само „инжењер“, а да жене буду такође „инжењер“. Шта им смета ако жена у инжењерској струци жели да буде „инжењерка“. А вероватно би се бунили мушкарци („професори“, рецимо) ако би их неко звао „професорка“. То, по мом мишљењу, нема везе с правом мушкараца и жена, него је у вези с познавањем језика.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.