Непознати људи

Непознати људи

Ћирилизовано: Сличан чланак нашег пријатеља Арама Гарегињана, новинара јерменског „Спутњика“, објавили смо раније, овде је. Доњи текст је сачињен за Дан ослобођења Београда, али га његов поручилац, једна велика београдска медијска кућа, није објавио, свеједно из којих разлога. Поставили смо и видео из продукције „Хомо вербума„, чији је уредник Лука Јоксимовић Барбат био у посети Јеревану и, природно, срео се са заједничким нам другом.

Непознати људи

У саставу Црвене Армије, у ослобађању Београда, пре 76 година, учествовали су дедови и прадедови многих данашњих Jермена. У Трећем Украјинском фронту (који је ослобађао Бугарску, Југославију и Мађарску), бориле су се хиљаде, заједно са милионима војника других националности Совјетског Савеза. Међу њима био jе и моj деда, водник противваздушне авиациjе Вазрик Коркотјан.

Jа и моj брат нисмо питали деду: “Шта си видео у Југославији? Је ли Будимпешта лепа?”. Срећом, родитељи су нас тако научили да смо разумели оно што је могло тамо да се деси у то време, а то је исто оно што се десило у Ленинграду, Стаљинграду, Харкову или Варшави.

Деда није волео да прича о рату чак ни своjој деци, а камоли унуцима. Током ослобађања једног села у Украјини, деда и други војници његова пука видели су из далека бунар, а када су дошли ближе, увидели су да jе он попуњен лешевима убијених сељака. Ово је једна од малобројних историја, којује деда, само један пут, испричао не нама већ својој жени, нашој баби. Није желео да то прича својој малој деци или унуцима (па, чак и када више нису били мали).

Дедино детињство није било нимало лако,за разлику од оног какво смо имали ми – његови унуци.

20-их  и 30-их година прошлог века, када је одрастао у породици избеглица из Западне Jермениjе, у њиховоj кући ниjе било пуно књига о далеким земљама или лепим градовима, а деда је од малих ногу помагао родитељима. У кући је било нешто јерменских хришћанских књига коjе су његови родитељи донели са собом када су били протерани из своjе куће од Турака, током Првог светског рата.

На исти начин, милиони других совјетских воjника није зналоништа о истории Србиjе. Али данас, захваљуjући њима, зидови овог града и манастира стоjе, а њихови власници нису «супериорне расе».

И ми, мој брат и ја, веровали смо да тако мора увек остати и 1999. године, током бомбардовања Београда, имаjући већ 13 и 15 година, нисмо могли да разумемо какве “супериорне демократичне расе” бацају на Србиjу бомбе и зашто не долази “праведност” као 1944-45. године.

После рата деда ниjе био у Jугославиjи. Путовање тамо била је ствар престижа, привилегија коју су имали само људи високог ранга. А за деду jе важниjе било да новцем, који има, издржава своjу породицу и да помажешесторо браће и сестара. После рата, готово педесет година, радио jе у jедној од наjвећих фабрика у Jермениjи (као и његова жена, моjа бака, Варвара Васиљевна, Рускиња коjа jе преживела опсаду Лењинграда коjа је и данас жива).

Исте такве породичне вредности су имали милиони Срба коjи су живели тешки послератни живот у Београду, Книну, Бањалуци, Митровици. Можебити да су и они желели да путуjу у Совјетски Савез, да виде Москву и Ленинград,  или, зашто не, стари и лепи град Гjумри, тадашњи Ленинакан, где jе био рођен моj деда. Али и они су радили тешке послове да би изнова саградили жиивот своjих породица.

По томе су ови непознати људи, милиони припадника наших народа, слични jедни другима. 

Аутор: Арам Гарегињан
Извор за видео: Јутјуб канал Луке Јоксимовића Барбата

октобар 28, 2021
cirilizovano.blogspot.com/2021/10/blog-post_28.html

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *