Често се прогноза времена најављује речима: „На југу Србије очекује се лепо време. У Војводини промењиво, али и даље топло.“ А где је онда, господо метеоролози, север Србије?
Повода за прилог на ову тему било је много. Инспирацију су ми дали не само неки чланци из политике и економије, већ и из спорта, па и метеорологије.
Често се на државној телевизији РТС, али и многим приватним медијима Србије, прогноза времена најављује овим речима: „На југу Србије очекује се лепо време, а у западним деловима земље могући су пљускови. У Војводини промењиво, али и даље топло.“
Говорећи шаховским речником, могао бих да их матирам једним потезом, односно, једним кратким питањем: „А где је, господо метеоролози, по вама онда север Србије?“
Шта из овога видимо? Да постоји посебно Војводина, а посебно Србија. Странац, слушајући овакву прогнозу, остаје збуњен: којој држави припада Војводина? Ово, разуме се, није случајно, већ је резултат дугогодишње владавине титоизма, где је као главни унутрашњи непријатељ у држави био проглашен српски народ. Од године 1945. непрестано су Броз и његови саветници понављали: „Слаба Србија, јака Југославија!“ Мађара у Ердељу, односно, Трансилванији, процентуално и бројчано има далеко више него у српској Војводини. Па ипак, Мађари немају никакву аутономију у Румунији. А у Србији имају! О овом и сличним темама подробне примере могу се наћи у књизи Мила Ломпара Дух самопорицања.
Тако је после Другог светског рата Радио Загреб поноћне вести завршавао са хрватском химном „Лијепа наша“, а Радио Београд са „Интернационалом“. Шта нам то говори? Већ се у време владавине Јосипа Броза јасно знало да Република Хрватска има своју националну химну. А Србија? Она има „Интернационалу“. Љубљана је главни град Словеније, Загреб – Хрватске, а Београд је „многонационалан, где сложно живе братски југословенски народи“. Зато Хрватска данас нема аутономну покрајину Далмацију, а Србија и даље има титоистичку, антисрпску творевину, под именом Војводина. И нико ни после пада Берлинског зида да у Скупштини покрене то питање. Најзад, посматрајући државно-правно, једна Далмација има далеко дужу традицију аутономије него Војводина. Хрватска је данас централизована и подељена на жупаније, а мала Србија практично има једну аутономну област, која је заправо држава у држави.
Одличан пример је злоупотреба појма „Друга Србија“. И овде видимо колико је погубно када се употребљавају речи које нису јасно дефинисане. Када кажемо „друга“, обично се мисли „она друга страна“, или „опозиција“, а она је обично готово једнако тако бројна као и део друштва који подржава власт, можда и бројнија. Тако је барем веровао Едуард Лимонов, велики руски писац и пријатељ Срба, основавши странку „Друга Русија“ – „Другая Россия“. Тиме је желео да сугерише руској јавности да његова странка, када би имала једнаке услове на изборима, јесте та друга, боља, па и већинска Русија.
„Друга Србија“ у нашој земљи, како се често цитира по новинама и књигама, међутим, уопште не представља ту величину, нити има тај значај. За њих је далеко тачније рећи да су „тропроцентна Србија“, јер толико гласова могу максимално да сакупе на изборима. Или да их именујемо „петоколонашка Србија“, што они заиста и јесу.! Зашто се патриотска Србија боји да појаве назове правим именом? Јер, реч је углавном о бриселско-америчком, натовском „невладином сектору“, који је сам себе прозвао „другосрбијански“. А и многи из српског патриотског блока прихватили су да их тако зову. И ту чине велику грешку. Тиме су преценили невладин сектор, а потценили истинску већинску српску јавност.
Свеж пример даје нам Зоран Ћирјаковић. Он је пре неколико дана написао: „Зато што је ‚Западни Балкан‘ бесмислена фразетина из бриселског новоговора која значи само – балканске земље које нису у такозваној Европској унији. Иначе, пре него што је хрватска ушла у такозвану Европску унију, тај геополитички простор звали су Југоисточна Европа, пошто Хрвати себе виде као супротност Срба, а Балкан као неевропски, византијски простор.“
Исто је и са употребом речи „регион“. Он је присутан само у српским медијима. А наметнули су нам они који контролишу нашу штампу, дакле, стоје потпуно под контролом Брисела, Лондона и Вашингтона. Када пратите вести из Хрватске, Словеније, па чак и Македоније, никада нећете чути реч „регион“. Ова реч резервисана је за Србију. То је вешто смишљено да би се потиснуло „српски“. Јасно да Запад вековима финансира национализме, пре свега хрватски и албански, а истовремено потискује српско име.
Некритички се употребљава и реч „усташа“. Употребљавају га не само политичари, већ и личности, а од којих се очекује да ипак разумеју што тај појам садржи. Тако је данашњи патријарх Порфирије у више наврата изјавио како су се усташе „исписале из људског рода“. То једноставно није тачно. Тиме се прикрива историјска истина. Монструозни злочин над српским народом нису починиле само усташе, већ је у акцији уништавања нашег народа учествовао целокупни државни апарат НДХ. А већ када употребљавају реч „усташе“, зашто онда макар не кажу „хрватске усташе“? Јер не треба заборавити да су српски јунаци, који су у 19. веку устали против Отоманске власти, често себе називали усташима. Устанак у Херцеговини из 1875, на пример. Укратко, постојали су и српски усташи!
Сем тога, то није била „такозвана Независна Држава Хрватска“, већ заиста међународно призната земља, са свим атрибутима државности, поседујући своју полицију, војску, судство и амбасаде у неколико страних држава. Да се не говори о хрватским злочинима већ искључиво о „усташким“ је подвала, у којој је веома лукаво учествовао титоистички режим, али и данашња Хрватска, са заједничким циљем да се из свести Срба и света избрише хрватски злочини, те да се искључиво говори о „усташким“.
Нажалост, многи Срби насели су на овај трик и употребљавају терминологију која има јасан циљ да релативизује хрватске злочине. Од значајних ревизиониста на хрватској страни данас се нарочито истиче Александар Корб. Написао сам приказ његове књиге, где сам јасно доказао, да се под плаштом озбиљне историјске студије крије заправо покушај хрватске историографије да се умање хрватски злочини. Што је страшније, тог Корба, хохштплера и циника, позивају на научне скупове у Србији и преводе његове књиге. Чак га је на један конгрес историчара позвао и владика СПЦ Јован Ћулибрк!
И најзад, реч је о злоупотреби речи „Рус“. Често чујемо у медијима у Србији чујемо да нам „Руси никад нису помогли.“ А ја им дрско одговарам: „А када нам то Руси нису помогли?“ Чињеница јесте да је готово целокупна штампа и телевизија у власништву или под контролом Вашингтона, Лондона и Брисела. На Западу већ више векова царује русофобија. Пре кратког времена преведена је на српски књига Ги Метана Русофобија. Није чудо да данас медији у Србији шире мржњу према руском народу. То је, разуме се, у потпуној супротности са осећањима огромне већине Срба.
Прозападни српски политичари и интелектуалци често истичу као пример Берлински конгрес године 1878. као, ево, крунски доказ да су „нас Руси издали“. При томе сасвим занемарују чињеницу да је то било време када је у живом сећању био Кримски рат 1853-1856. Протекле су једва две деценије откад су Енглеска, Француска, Османско царство и италијански Пијемонт напали Севастопољ. У одбрани Крима као добровољац учестовао је и велики руски писац Лав Толстој.
Русија се од тог рата још није опоравила, старајући се да избегне даље сукобе с европским силама. Ту није било никакве зле намере Русије, већ просто није била у стању да помогне Бугарској и Србији. Свима је било познато да је руски министар Горчаков позивао европске силе да се укључе у ослобођење хришћана који су трпели терор као поданици турског султана, но, Запад је био равнодушан према судбини хришћана. Лондону, али и Паризу и Берлину било је далеко важније да Руси не освоје Цариград. Због тога је Запад био увек на страни Турске, против интереса Срба, Грка и Јермена.
Слично се поновило и с Анексионом кризом 1908, кад је Беч анектирао Босну. Русија је стала на страну српских интереса, но Лондон, Берлин, и Париз устали су против Србије. Русија је могла да бира: рат са Западом или понижавајући мир. У тим драматичним тренуцима Столипин, можда највећи руски државник, изјавио је чувену реченицу: „Дајте Русији само тридесет година мира, а после, када војно и економски ојачамо, нећемо морати никада више да прихватамо претње и уцене са Запада.“
Као што видимо, економске санкције целокупног Запада против Русије нису никаква нова појава и изненађење, већ су током последњих две стотине године била редовна појава.
Русија је године 1914. стала чврсто на страну Србије и – Русија је пропала. На власт су дошли бољшевици. Они су променили и име државе у Совјетски Савез, а за главног унутрашњег непријатеља Лењин и његова партија прогласили су руски народ. Они су физички уништили руску културну, војну и привредну елиту. Они малобројни успели су да се докопају Берлина, Париза, Сједињених Држава, Србије, Аустралије, па чак и кинеског Харбина и Шангаја. Од тога губитка, верујем, Русија се до данас није опоравила.
Због тога су бесмислене оптужбе оних српских политичара и интелектуалаца, који оптужују „Русе“, да нам нису помогли, рецимо, 1944. или 1990. године. Та, руска политика престала је да постоји године 1917! Први знаци да би руска политика поново могла да игра важну улогу у Европи и свету, по мом мишљењу, појавили су се тек 24. фебруара 2022. године, кад је почела „специјална војна операција“ у Украјини. Но, ни у то нисам још сасвим сигуран, јер, као прво, та операција још траје, а друго, види се да су у Кремљу и данас веома јаке снаге које Запад и даље називају „наши партнери“.
И на крају и ово. Обично се са српске стране чује, „Руси нису за нас урадили ово или оно“. А шта ако Руси поставе питање: А шта сте ви, браћо Срби, урадили за нас, Русе? Одговор је, по мени јасан. Мало, или готово ништа. Српска интелигенција прихватила је Вукову реформу српског језика. А она је означила прекид не само са сопственом српском, византијском културом, већ и са руском. Вук, тачније речено његово аустријски ментори, урадили су све да Србе што више удаље од српске, али и руске културе, а што више да нас приближе Словенима римокатолицима Аустроугарске монархије. Разуме се, сам Вук није био довољно образован да увиди далекосежност, рецимо, своје, тачније Копитарове ортографије српског писма. Али зато кривицу сноси српска интелигенција, која је прихватила Вуково уништавање и сакаћење српског језика.
Када прочитамо књигу Дејана Мировића Русофобија код Срба 1878-2017, тада нам постаје јасно, колико је русофобија била раширена код многих Срба, па чак и код културне, политичке и економске елите. Стога је далеко оправданије да Руси нама поставе питање: А шта су Срби урадили за нас? Чињеница јесте да србофобија никада није захватила значајне људе у Русији, као што је случај са Србијом и њеном србофобичном елитом.
Из још необјављене књиге Николе Н. Живковића Есеји
