Објављен зборник радова „Нови прилози српском правопису 2“

Зборник радова са научног скупа „Актуелна питања српског правописа“, одржаног у Београду 2021. године – „Нови прилози српском правопису 2“ обједињује 20 радова најеминентнијих истраживача српског језика – представника Матице српске, Одбора за стандардизацију српског језика, Института за српски језик САНУ, те универзитета на којима се изучава српски језик (универзитети у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Косовској Митровици, Бањој Луци, Источном Сарајеву и Никшићу). Зборник је објављен у суиздаваштву Матице српске и Одбора за стандардизацију српскога језика. Зборник су приредили Вељко Брборић и Исидора Бјелаковић, а рецензирали Срето Танасић и Јелена Ајџановић. Обједињени радови указују на нејасноће како би оне биле превазиђене у будућем издању правописа српског језика. У зборнику су своје радове објавили: Мато Пижурица, Исидора Бјелаковић, Твртко Прћић, Милорад Дешић, Драгомир Козомара, Александар Милановић, Виктор Савић, Милош Ковачевић, Рајна Драгићевић, Вељко Брборић, Душанка Вујовић, Слободан Новокмет, Владан Јовановић, Марина Јањић, Марина Спасојевић, Јасмина Дражић, Сања Ђуровић, Милан Ајџановић, Весна Ломпар, Валентина Илић. Штампање ове књиге омогућили су Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама и породица Ињац.

 

Извор: Матица српска

One thought on “Објављен зборник радова „Нови прилози српском правопису 2“”

  1. СРПСКЕ ЛИНГВИСТЕ И ПРАВОПИСЦЕ, ОСИМ ПРАЗНЕ ВЕРБАЛНЕ ПОДРШКЕ, ОДАВНО НЕ ЗАНИМА СУДБИНА СРПСКОГ ПИСМА

    Најважније питање српског језика и његовог правописа у вези с најважнијим питањем српског идентитета, српске културе и трајања већ предуго јесте нерешено питање српског писма. Ближе и прецизније, то је питање уведеног само у језик Срба тзв. двоазбучја које је било и остало прелазни начин да Срби, кроз фаворизацију туђег латиничког писма у хрватском саставу, нарочито успешно у комунистичком периоду све до данас, напусте своје писмо и тако пониште хиљаду година своје ћириличке културе, писмености, цивилиазције и идентитета и замене своје писмо (ћириличко у латиничко) и тако се удаље од самих себе у трајању од хиљаду година.
    Српски лингвисти, као да им је сврака одавно попила мозак, нажалост, ни данас никако не успевају да схвати зашто само Србима и данас нестаје писмо, зашто се не може вратитти ћирилиаца неуставним новим законом, зашто нигде изван Србије не постоји такав (неуставан и апсурдан) закон који су српски лингвисти подржали 2021. године).
    Поједини српски лингвисти и филолози (посебно Р. Маројевић и П. Милосављевић и др.) чак су учествовали у својатању хрватске верзије латинице и преименовали је у „српску латиницу“, чиме су преварили многе Србе да им поверују да то писмо није састављено за Хрвате да би они тако прихватили и присвојили српски језик, али не на српском, него на посебном хрватском писму, тзв. гајици.
    Уместо да српски лингвисти реше питање писма у складу с општом праксом Европе и света, па, на крају, у складу и с уставном обавезом из Члана 10. Устава Србије, они се и даље баве правописним неважним појединостима, па чак и профитним разлозима да зарађују од ситних и небитних измена у правопису од нових издања, а оно кључно и обавезно уопште и не спомињу – враћање решења питања у једбноазбучју, без чега није могуће вратити српско писмо у живот.
    Нажалост, српски лингвисти стално потврђују да их не занима српско (ћириличко) писмо и његово трајање, осим што се понекад само вербално „боре за српску ћирилицу“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.