Да се Срби нису умешали, главни град Словеније данас би највероватније било Цеље. И то у најбољем случају. Јер, да се Срби, ратни заробљеници кући нису враћали преко Љубљане, веома је могуће да Словенија данас не би ни постојала.
Па опет, уочи распада Југославије, Словенци су редом стали уз националне интересе Албанаца и бранили сувереност Косова. Толико о захвалности.
Кренимо редом. Након пробоја Солунског фронта Аустроугарској је одзвонило. Она је са Италијом потписала примирје у новембру 1918. године након чега се њене трупе повлаче ка Аустрији и Мађарској. У стопу за њима наступали су Италијани чији циљ је био запоседање што више територија.
У томе би и успели да у Љубљану возом нису стигли српски војници који су боравили у заробљеништву у Аустрији. Наиме, 5. новембра 1918. у Љубљану стиже око 470 официра и 800 војника српске војске који су се враћали из логора Гриндинг. Најстарији по чину био је коњички потпуковник Стеван Швабић којег су замолили да остане у Љубљани којом су владали безакоње и страх.
Швабић је одлучио да прекине путовање ка Србији и наоружа војску под његовом командом. Формирао је 26. пешадијски пук, јачине око 2.000 људи који је у том тренутку припадао српској војсци. У његовом саставу су била два пешадијска батаљона, један коњички ескадрон, две топовске батерије и једна митраљеска чета. Током наредних дана, стигло је додатно појачање, поново у виду Срба који су се враћали из заробљеништва.
Након што је успоставио ред у Љубљани и околини, пред Швабића је постављен озбиљан задатак. Италијани су наступали од Постојне према Логатецу и очекивало се да убрзо преко Врхнике избију пред Љубљану.
Швабић није имао инструкције шта да ради у том случају, али је одлучио да не одступи. Он је написао поруку команданту италијанске дивизије, генералу Јулију Латину који је наступао ка Љубљани. Порука је гласила:
„Војска Краљевине Србије, у име Антанте, запосела је Област Љубљане. Имам наређење, да спречим сваки улазак савезничким италијанским трупама у запоседнуту Област. Биће ми врло непријатно, ако у циљу извршења наређења, будем морао употребити оружје, за шта имам овлашћење. Ако би морало доћи до проливања савезничке крви, Српска војска скида са себе сваку одговорност. Молим Команданта да нареди да се савезничка италијанска војска заустави на вододелници Соче и Саве, док Краљевска Српска Влада ово питање не регулише са Краљевском Италијанском Владом”.
Италијанском команданту поруку је однео капетан Милан Нешић, будући професор Универзитета у Београду и градоначелнику Београда. Када се вратио у Љубљану он је донео поруку је да је генерал Латино пристао на захтев српске стране и да је зауставио напредовање својих јединица. Није наредио и повлачење због чега су српске трупе морале маневрима да блокирају сваки покушај даљег италијанског напредовања ка Љубљани.
Стеван Швабић је на тај начин сачувао централне делове Словеније и што је још важније, омогућио Словенцима да се изборе за северну границу. Док су им Срби чували леђа према Италијанима, трупе састављене од словеначких добровољаца под командом мајора Рудолфа Мајстера, успеле су да се изборе за границу према Штајерској и одбране Марибор. Да се то није догодило, уз већ споменуту блокаду Италијана према Љубљани, од Словеније би у најбољем случају остао део око Цеља.
Стеван Швабић је рођен 1. новембра 1865. године у Божурњи код Тополе. Био је учесник Српско-бугарског рата 1885. године, затим оба Балканска и Првог светског рата. Швабић је био ађутант престолонаследника Александра Карађорђевића, команданта Прве армије у време балканских ратова током 1912. и 1913. године. У Првом светском рату, 1915. године, као командант пука у борбама у долини реке Мораве, он је рањен и заробљен. Због рана је остао хром. Заробљеништво је провео код Салцбурга.
Аутор: Марко Лакић
Извор: Политикин Магазин
Боље би било да је Швабић кренуо з Србију и да је бринуо о Србији, а Словенцима је требало препустити да се сами ослободе ропства. Погубна грешка Шумадинаца Швабића. Иако је добронамерна. Али, према коме?