О једном покушају инструментализације православља

Помисао на српско-француске односе у многима од нас буди амбивалентна осећања. Данас у нашој свести Француска је сливена са појмом Запада, што значи – са НАТО и америчким интересима

Французи нам, одавно, не дају разлога да их видимо као пријатеље. Ипак, постоје тренуци када осетимо присуство давног братства – у рату и култури – које је свој врхунац имало током светских сукоба 1914–1918. године. Некада је за те тренутке довољан пример Арно Гујон и његов хуманитарни рад на Косову и Метохији, а некада само јавни позив на предавање француског теолога Жан-Франсоа Колосима „Савремено стање православља“, који се појавио на сајту „Политике“, 10. 11. 2022. године (в. овде).

Како је у позиву писало, Жан-Франсоа Колосимо је „стручњак за хришћанство, а нарочито православље, будући да је и сам православне вероисповести, предавао је готово три деценије историју филозофије и византијске теологије на Институту Светог Сергија (Париз)“. Чинила се оправданом помисао да је вредно чути човека чији су претходници на Катедри Светог Сергија били Александар Шмеман, Сергеј Булгаков, Георгије Флоровски, Јован Мајендорф, као и митрополит Амфилохије и епископ Атанасије.

Већ при уласку у амфитеатар Народне библиотеке, зачудило је одсуство званичних представника Српске православне цркве. Наравно, поменута чињеница не мора бити знаковита. Предавању је присуствовао амбасадор Француске, Његова екселенција Пјер Кошар и управник Народне библиотеке Владимир Пиштало. Скуп је настао у организацији Француског института и Института за филозофију и друштвену теорију.

Деправославизација Путина

Господин Колосимо започео је своје предавање. У првом делу свог излагања, он је износио чињенице са којима би се могао сложити свако коме је стало до православне вере. Нажалост, убрзо након тога, уследила је врло селективна, лицемерна примена православних гледишта. Скоро ниоткуда, од велике и важне теме савременог стања православља, Колосимо је дошао до председника Русије Владимира Путина, патријарха Кирила и рата који се тренутно води у Украјини.

Пошто видео-снимак предавања није окачен на Јутјуб канал Народне библиотеке Србије, а аутор ових редова није желео да износи јавну критику нечијег мишљења на основу сећања, овај текст није тада написан, иако је само искуство било веома болно. Човек се осећао на неки начин превареним – уместо дубоких увида и француског погледа на савремено стање православља, слушаоци су имали прилике да чују веома вешт пропагандни говор. Ипак, на сајту телевизије N1 појавио се 12. јануара интервју са господином Колосимом (в. овде). Већ сам наслов овог интервјуа је веома сугестиван: „Теолог: Ако волимо православље, можемо ли да будемо на Путиновој страни? Не“.

Alexei Druzhinin / www.globallookpress.com

Уважени Колосимо очигледно је веома интелигентан и образован човек. Нажалост, чини се да је своје образовање и интелигенцију ставио у службу лукавог пропагандног деловања. Истинит православни поглед на ствари он злоупотребљава тако што га селективно примењује и инструментализује у смеру остваривања западних интереса. Изгледа да је он један од оних чији је задатак да у Србији сузбије, како то на Западу воле да кажу, „малигни руски утицај“.

Вероватно имајући у виду да ће интервју, као и његов снимак, бити објављени, Колосимо је користио много блаже речи од оних које је износио у Народној библиотеци. Ипак, главна теза његовог излагања је остала иста и заправо је веома јасно сажета у наслову интервјуа. Очигледно су представници западног културног и политичког експанзионизма схватили да је православна вера неодвојиви део идентитета већине припадника српског народа, те су преузели посебне кораке како би инструментализовали одређена становишта православне вере у смеру сопствених политичких циљева.

Реторички веома вешто, овај интервју Колосимо почиње одајући велико признање српској култури, називајући Београд културном престоницом Балкана. Исто је учинио и на предавању „Савремено стање православља“, када је поред лепих речи о Србији и српском народу међу слушаоцима будио сећања на време српско-француског пријатељства.

Не може се то рећи без жаљења, али увек када нам похвале долазе од стране некога ко је на неки начин представник Запада, морамо се запитати о његовој искрености и пажљиво проценити да ли иза лепих речи стоје неке скривене намере. Када је реч о Колосиму, можемо са жаљењем констатовати његову неискреност.

Француски теолог на истом трагу није пропустио да помене своју посету Косову и Метохији, као и велики чланак који је написао поводом те посете. Напомиње како питање опстанка „косовских“ манастира није само питање између Срба и „Косовара“ (sic!), већ универзално питање шта чинимо са својим наслеђем.

Његова забринутост није ишла у смеру осуде албанских сепаратиста, који свакодневно угрожавају опстанак српских средњовековних манастира. Јер, манастири на Косову и Метохији нису угрожени зато што су православни, већ зато што су српски. Рекло би се да он своју бригу заснива на релативизацији фактичког стања.

Истиче како за сукоб у Украјини западне силе нису криве, иако нам је након изјава Ангеле Меркел и потврда бившег француског председника Франсоа Оланда јасно управо супротно.

Чудан поглед на православље

Уопште, начин на који Колосимо говори о православљу веома је чудан, чак и за лаика који није богословски образован. Како каже, православље треба да прими људе онаквима какви су, а не да од њих захтева покајање и трансформацију. Иако је сам Господ Исус Христос благословио свету тајну брака на свадби у Кани галилејској (Јн 2), Колосимо каже следеће: „Успут, позивам вас да поново прочитате Библију и ако нађете похвалне речи за породицу у речима Христа позовите ме на мој рачун да ми кажете. У Библији је заправо породица место где се одигравају све најгоре људске трагедије – инцест и тако даље“.

Његов став да вера није идентитет чини се у основи тачним, тј. исправним у његовој есхатолошкој перспективи, јер вера у Христово васкрсење превазилази историју, тј. све биолошке, социолошке и културолошке категорије: „Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један човјек у Христу Исусу“ (Гал 3, 28).

Ипак, није научно поштено превиђати улогу коју верска или црквена припадност има у формирању националних идентитета у историји. Јер, чему онда потреба за неканонским формирањем Православне цркве у Украјини? Игнорисати осведочене чињенице политички мотивисаног формирања различитих националних цркава како би се подржале раније, такође политички покренуте националне генезе, може да буде само показатељ зле намере.

Православље о коме говори Колосимо, за које каже „да мора бити научено од света”, заправо личи на неко савремено, млако и политички коректно православље, које једино као такво и може да прође тоталитарни филтер савремене воук идеологије.

На крају овог интервјуа он каже: „Овде имам револуционарну мисао – хајде да не дозволимо да православну веру отму политичари које у ствари баш брига за Свето писмо“. Можемо се у потпуности сагласити са Колосимом, само за разлику од њега, треба нагласити да православље морамо спасити од било које политичке злоупотребе.

Да је Колосимо доследан у својим ставовима, он би имао доста тога да каже о утицају америчких империјалних интереса на православну цркву, као и о деловању украјинских и било којих других националиста који, правећи сопствену националну цркву, заправо само желе да дају додатни легитимитет својим политичким намерама.

Овај француски теолог не избегава да каже како је братоубилачки рат Руса и Украјинаца трагедија, али православље користи само за осуду руске интервенције у Украјини и напад на руског патријарха и председника.

Иако о човеку не треба градити мишљење на основу једног предавања и интервјуа (аутор ових редова не влада француским језиком, па се није смео упустити у анализу радова и нове књиге Колосима Распеће Украјине), већ треба узети у обзир целокупан рад појединца, чини се да јавно деловање Колосима у Београду није ништа друго до веома вешт пропагандни ангажман једног интелектуалца.

Сваки говор о православљу у ком главно место не заузимају Христос и света литургија, поготово ако долази од некога ко је теолог, већ на почетку буди подозрење. Полуистине и политичке злоупотребе далеко су од било каквог разговора о радосној вести Христовог васкрсења.

Православна вера не сме бити у служби било које идеологије или политике, нити се сме дозволити идеолошким и политичким структурама да православље злоупотребљавају. Јер наша је Црква, на неки начин, спасење од историје, спасење од сваког бремена које намеће овај свет. Како каже епископ Јован Зизјулас: „Црква као икона последњих стварности, због саме своје природе, не може и не сме да апсолутизује историјске облике и да се дели на основу таквих облика“ (в. овде). Када словенски апостол Свети Ћирило, као ромејски грађанин, каже да наше Царство није римско, већ Христово, он се управо налази на том трагу. Ми слободно можемо додати да наше царство није ни – западно, а Колосимо би можда желео управо то.


Аутор: Милош Милићевић

Насловна фотографија: Getty © Dan Kitwood

Извор: РТ Балкан

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.