Песник без стихова

14. мај 2022.

Ваљево – Радован Бели Марковић је у своје приче и романе укључивао толико лирског да се, без икаквог зазора, може рећи да је највећи песник српске књижевности који није користио стих, оценио је проф. др Радивоје Микић у уводној речи на округлом столу „Кроз капије будућих времена”, посвећеном прози познатог недавно преминулог писца, који је у Музеју завичајних писаца у Ваљеву организовала Матична библиотека „Љубомир Ненадовић”.

Уз констатацију да је Радован Бели Марковић одлучио да свој књижевни глас сведе на приповетку/причу и роман, професор Микић је подсетио да су се у српској књижевности 19. и 20. века управо приповетка и роман смењивали на месту водеће књижевне врсте и да су најбољи писци тог доба били или велики приповедачи или велики романсијери…

– Кад је у једној књижевности у тако дугом периоду могуће говорити о доминацији два прозна облика, то може значити само једно: у та два облика је јако тешко доћи до високих остварења, посебно до остварења у којима се сусрећемо са много новина, много унутаржанровских померања. Другим речима, мера стваралачког изазова је ту врло висока. А Радован Бели Марковић је од својих првих прича и свог првог романескног остварења показао да је писац који није дошао да понавља, да умножава оно што у српској књижевности већ постоји него да дође до нових стилско-језичких и тематско/морфолошких решења – истакао је Микић. И закључио да романи и приче Радована Белог Марковића показују „да је међу нама био писац који је, у то нема сумње, као и Бранко Миљковић пре њега, веровао да у уметности резултат непосредно зависи од савладаних тешкоћа”.

– И савладавао је тешкоће које ни у једном случају нису биле мале и из којих је израсло дело које је јединствено у савременој српској књижевности и које тражи да му се враћамо, али тек онда када свој аналитички језик саобразимо његовој сложености – поручио је проф. др Радивоје Микић.

У излагању посвећеном језичком мајсторству Радована Белог Марковића, проф. др Милош Ковачевић оценио је да његов језик има и елемената књижевног (стандардног) језика, и елемената хибридног језика, и елемената дијалекатског и/или жаргонског језика, али да то нису суштинске особине на основу којих се може досегнути суштина језика књижевности Белог Марковића. Језик прозе Белог Марковића не дели темељне карактеристике ниједног од трију наведених типова језика српске књижевности, сматра Ковачевић.

– Готово сам од себе се намеће закључак да језик Радована Белог Марковића представља четврти тип језика српске прозне књижевности… То је језик особене оригиналности која показује, синонимним лексемама речено, сву чудноватност, нарочитост, изванредност, атипичност, необичност, неуобичајеност, индивидуалност, посебност, уникатност… – набрајао је Ковачевић уз закључак да је Радован Бели Марковић и инаугуратор и једини представник посебног типа језика књижености који се с правом може назвати „беломарковићев тип језика књижевности”.

Милица Кецојевић у раду „Вратнице ’колубарског кроја’ ‒ покушај контекстуализације романа ’Плава капија’ Радована Белог Марковића”, изнела је своју сагласност са тезом да је сваки нови роман овог писца неопходно посматрати у контексту његовог целокупног опуса и додала да се и у овом делу појављују јунаци који посвећеном читаоцу морају бити познати одраније. Она је истакла да је Радован Бели Марковић и у „Плавој капији” за позорницу збивања изабрао колубарски крај, „да је догађаје и овог пута махом везао за повлашћени простор своје прозе, село Ћелије”.

– Анализом романа „Плава капија” добили смо још једну убедљиву потврду става да се Радован Бели Марковић збиља може сврстати у ред оних писаца који од самих почетака књижевног деловања нису много мењали свој, премда особен, стваралачки поступак, једнако као и става да његова дела, поготово гледана са аспекта језика, нису нимало лака за разумевање, па ипак необичним јунацима и њиховим судбинама привлаче читаоце и тумаче већ ево више од пола века – закључила је Милица Кецојевић.

​Препрека забораву

– Пишчева смрт је изменила карактер овог скупа. Он више није и не може бити прост наставак превасходно научног дијалога са прозом Радована Белог Марковића…, већ пишчев одлазак скупу додаје још неколико димензија. Сада овај скуп треба да буде препрека да на једног писца, такорећи од тренутка његове смрти, почне да пада завеса заборава тако честа у српској култури, једнако као што овај скуп треба да, тамо где је то већ могуће и онолико колико је могуће, отвори и књижевноисторијску перспективу за поглед на прозу Радована Белог Марковића – рекао је проф. др Радивоје Микић у уводној речи на округлом столу посвећеном стваралаштву једног од највећих савремених српских књижевника који је живео и радио у Лајковцу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.