Почетак новог доба за српски језик и ћирилицу

Почетак новог доба за српски језик и ћирилицу

РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: СРЕТО ТАНАСИЋ, председник Одбора за стандардизацију српског језика САНУ
Почетак новог доба за српски језик и ћирилицу
Држава није донела нови закон лингвистима, него је најзад поставила темеље очувања и заштите матичног језика и писма који су језгро националног и културног идентитета

(Фото Н. Марјановић)

Дуго очекивани Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма коначно постоји. Срочен за неколико месеци, усвојен je по хитном поступку ове седмице – симболично, на празник, Дан српског јединства, слободе и националне заставе. Примењиваће се тек за пола године. Да ли смо као друштво добили брзоплето сачињен документ невелике моћи или доношење овог закона означава крај небриге и почетак новог доба за српски језик и његово изворно писмо? Дилему нема проф. др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика САНУ.

– Добили смо закон који представља основу за решавање језичке ситуације, да можемо да кренемо ка уређивању нереда и хаоса у области српскога језика и писма. Готово идентичан закон истовремено је донесен и у Републици Српској, што је битно. Наше је друштво веома забринуто за статус српскога језика. Мислим да је та забринутост дала подршку врху државе да преломи, да се после тридесетак година усуди да стави ово питање озбиљно на дневни ред – наглашава он у разговору за наш лист.

Дакле, Србија најзад има законске основе и оквире за утврђивање и спровођење језичке политике.

Било нам је то потребно и много пре доношења Устава Републике Србије, одмах после раскида старе државе и српског и хрватског језичког заједништва. Испуњен је услов за утврђивање и спровођење језичке политике. Доношењем овога закона коначно имамо ситуацију да је држава рекла како је српски језик са својим писмом, ћирилицом, битан и у самом центру очувања и заштите националног и културног идентитета. Српски језик је додатно, заједно са Српском православном црквом, и један од најзначајнијих обједињавајућих фактора у ситуацији када српски народ не живи у једној држави.

Нови закон је „додатна подршка” постојећем Закону о службеној употреби српског језика и писама, чија се решења и нису показала плодоносним у унапређењу статуса нашег језика и ћирилице. Можда је требало да буде обрнуто, да нови закон буде кровни, веће снаге и домета?

Нисмо били у прилици да при усвајању чујемо ова образложења, да нам неко каже шта у ствари значи „додатна подршка”. Схватам да је то у сагласности с одлуком да се овај закон донесе, а да је та одлука проистекла из чињенице да имамо неуређену и запуштену језичку ситуацију, деградиран српски језик и писмо. И да је обимнији, овај закон не може решити све случајеве. Ипак, он је прописао повећи списак оних установа и места где је обавезна употреба српскога језика и ћирилице и најавио, што није било раније, стимулацију за употребу српског језика и ћирилице тамо где то није прописано као обавеза. Заиста се помиње, у два наврата, да нови закон мора бити у складу с пређашњим. Мораћемо да објаснимо где се ови закони додирују, а где је нови аутономан. Аутономан је у свим областима и институцијама које су у њему јасно побројане. Најзначајније је да смо дошли на почетак организованог и одговорног осмишљавања и спровођења језичке политике. Мањкавост јесте, а можда се могла превазићи, позивање на претходни закон, али по мом мишљењу није проблем да то у првим данима по доношењу овог закона разрешимо и разјаснимо.

Зар ће заштити и очувању нашег језика и писма више допринети то што га користе привредни субјекти зависни од јавног капитала, или могуће олакшице приватницима који се определе за ћирилицу у свом пословању, од повећања броја часова српског језика у школама или увођења српског језика као обавезног на свим факултетима?

Ту је поменуто и образовање, од предшколског до високог. Није разрађено, али нико не може да не поштује слово овога закона да се и у образовању он примењује. Сада ће бити потребно да се законима о образовању то и конкретизује. Знамо да нам је образовање болна тачка. Питање је какав је српски језик којим се ми служимо свуда, па и у образовању. Наше норме часова су тако мале да се не можемо ни поредити с другим европским земљама и народима. Тиме што смо срозали наставу српског језика показујемо да није битан. За било који посао данас питају и који страни језик говорите, колико познајете енглески. Нико не пита нити проверава знање српског. На универзитету немамо програме изучавања српског језика примерене појединим областима одређених факултета. А све послове које радимо радимо служећи се српским језиком. Тако нам се деси да, рецимо, многе ствари у време пандемије које су значајне, а преносе нам их лекари, и наравно новинари, кад прочитамо – ништа не разумемо. Да имамо наставу српског језика на медицини, они не би усвајали граматичка правила. Учили би да високостручну терминологију и изразе пренесу народу на разумљив начин, а да то буде потпуно тачно, да не долази до забуна. Одбор је на томе инсистирао, Конференција универзитета је то одбила јер „се то учи у основној школи”. И образложења говоре колико људи (не) знају значај српскога језика. Студентска организација Београда, на пример, сама нам се обратила тим поводом јер је, сматрају студенти, српски језик важан за сваки посао и део је нашег културног идентитета.

У једној реченици овог закона у којој се помиње образовање да ли се могао српском језику доделити натпредметни статус?

Наравно да би такав члан био ослонац да дођемо до чега морамо доћи – да српски језик добије натпредметни статус, што би на неки начин било у сазвучју с мало дужим насловом овога закона. То ће можда бити у неком предлогу допуна, поготово ако се покажу велики отпори у остваривању идеје да српски језик у образовању добије место које мора имати. Очекујем да ова држава није донела закон само нама лингвистима него да га спроводи, да завири у сваку институцију и да свака институција зна да од данас не може бити као што је било до сада.

Закон није прављен да би протерао латиницу.

Прављен је у складу с расположењем народа да се врати место ћирилици које јој припада као нашем изворном националном писму. Ради се о покушају да се поништи прогон српске ћирилице из српског народа и његовог језика. Треба знати и рећи истину. Ћирилица је, и само ћирилица, српско национално писмо. Латиница нам је наметнута, а на њој смо створили значајан део своје баштине које се нећемо и не можемо одрећи. Присваја се и наша ћириличка баштина, а посебно оно што је на српском језику писано латиницом. Морамо наћи начин да то заштитимо. Управо у овом закону, а ако га узмемо као основу, он није ни мали ни штур, захваљујући утицају језичке струке, предлогу одбора који је усвојен, постоји одредба да је посебан задатак и брига о проучавању и заштити српскога писаног наслеђа. У држави до сада није ни постојала таква свест.

Коју је улогу у кројењу овог закона предлагач поверио Одбору за стандардизацију српског језика?

Није директно учествовала језичка струка коју код нас представља Одбор за стандардизацију српског језика као свеинституционално и свенационално српско стручно тело највишега ранга, које је и основано, између осталог, да брине и о статусу српског језика и уређивању језичке политике. Наш глас се могао чути јер смо у последње време доста говорили о овом закону. Међутим, нећу рећи да у овом закону нема и наших прстију. Када је предлог постао доступан, прочитали смо га, дали свој углавном позитиван став и сугестије за допуну. Усвојени су наши предлози који ће имати дугорочан значај убудуће. Међу њима је и брига државе о проучавању и заштити нашег писаног наслеђа, али и брига о заштити српског језика од утицаја политичких и идеолошких покрета на његову граматичку и лексичку структуру и стандардизацију, што смо, нажалост, имали прилику да осетимо да се код нас ради. Најјасније се то показало код доношења закона о родној равноправности. Мислимо да смо тиме допринели вредности овог закона. Свака струка мора да буде сервис држави, друго је питање зашто се држава до сада није систематски и у најбитнијим моментима ослањала на струку, па су многа лоша решења, нека и тешко поправљива, доношена раније.

Влада оснива Савет за српски језик, што је значајна новина. Већина чланова тог тела биће представници језичке струке, именовани на предлог Одбора за стандардизацију српског језика. Ко ће бити чланови?

Доношење овог закона означава истински сусрет државе и струке и рачунамо да ће убудуће тако и остати. Не може бити и нема језичке политике без сарадње језичке струке с државом. Запуштеност српског језика и писма сведочи да нисмо имали дефинисану и провођену језичку политику. Кад је и где је тако, проводи се туђа језичка политика. Није наш изум да је језичка политика у центру националне политике озбиљних држава које држе до себе. Струка у сарадњи с државом осмишљава језичку политику, а језичку политику спроводи држава у сарадњи с језичком струком. У овом сусрету језика и државе видим преокрет према ономе како би требало и како је једино могуће. Уважен је наш предлог да натполовичну већину чланова будућег Савета за српски језик чине представници Одбора за стандардизацију. Када примена овог закона постане стварност, предложићемо квалитетне представнике, а имамо их, који су озбиљно посвећени проблемима статуса српског језика, опредељени да раде на томе да се заиста језичка политика на прави начин осмишљава и проводи како овај закон не би остао мртво слово на папиру. Неће бити тешко да изаберемо добре представнике који ће радити тај посао одговорно на добробит српског народа. Рачунам да то неће бити неко малецко тело. Треба да буде међу највећим јер је много ствари које треба решавати, а много каснимо у уређивању своје језичке ситуације.

Недеља, 19.09.2021. у 22:00
Миленија Симић-Миладиновић
politika.rs/scc/clanak/488036/Pocetak-novog-doba-za-sccpski-jezik-i-cirilicu

1 КОМЕНТАР

comments user
Драгољуб Збиљић („Ћирилица“)

ДВА ЗАКОНА ЛОША УБИЋЕ МИЛОША – ЧЛАН 10. УСТАВА СРБИЈЕ
ИЛИ (НЕ)ОБЈАШЊИВА ЛИНГВИСТИЧКА ЛУДОСТ

Поштени проф. др Срето Танасић (дописни академик АНУРС-а), стручњак који је после 77 година изрекао истину да је само ћирилица српско писмо (Одбор то још није разумео и експлицитно усвојио), и председник изузетно важног за спасавање и језика и писма свих Срба – Одбора за стандардизацију српског језика, овде је морао да говори о новом закону више „дипломатски“ него лингвистички, добронамерно и футуристички, уз велику бригу и пажњу да још више не ископа „јаз“ постоејећег лошег међусобног односа власти и лингвиста. Он јее овде изрекао и поједине велике, кључне истине и изрекао своју наду да би ово (нови закон) могао бити „почетак новог доба за српски језик и ћирилицу“.
Нама у „Ћирилици“, после 20 година пажљивих дипломатских похваљивања и лингвиста и власти, не можемо више и трећу деценију да будемо превише пажљиви у разумеавњу онога што се, на основу чињеница, не мож ни разуемти више ни одобравати. И српска лингвистика и власт тоелришу невероавтен појаве асвршенее српске ћирилице у употреби српског језика у корист туђег писма коеј се Србима намеће хиљаду година, а посебно забранама ћирилице у окупацијама Срба и игнорисањем, опструиасњем последњих 15 година и народне воље из Члана 10. Устава Србије, као и буквалним понижавањем писам које су светски стручањци одавно оцеенили најсавршенијим. Неукусно еј веећ ад и посклее две децеениеј не говоримо пунунистину шта еје то због чега аднаас, у 21. веку, једдини у Евфропи и свету Срби имају проблем са тим својим доказано савршеним, а и од домаће власти и лингвиста допуштеном и данас без страних окупациаја и забарне ћирилице оан биав све више азмењиавна. Морају се изрећи праве критикее проблема и оних који праве проблем српском писму у српском језику. Сваки Србин има право и обавезу да на најбољи начин брине о свом језику и писму подједнако. Али власт и лингвисти су наајобавезнији јеер су они плаћени аз ту бригу, али на прави начин. На наачин који се примеењуеје у свим другим језицима. Не може се дозволити нееодговорним и властима и лингвситима да допуштају ад једини Срби аднаас у Европи ис вету још неемају нормално ерешеено питање писма у свом језику. Прости је невероавтно и пасурдно већ 77 година да у Србији мањински ејзици и писма немају никаквих проблема (наравно, добро је и трееба да те проблемее немаају), али јее превише апсурдно, народски реечеено – чпудно ада у матичној ддражви Срба само матични језик и матично писмо буду у оваквим проблемима какав свет не паамти ни у једном другом јеезику с писмом.
Нажалост и на велико чуђење неупућених у ове проблеме у Србији и свуад међу Србима, овим новим законом јесте отворено „ново доба“, али ново лажно доба „оакоњења лажног решавања пиатња ћирилице“ (како еј то оцеенио Немаања Видић ових данаа. Дакле, ово јесте ново доба само по томе што се „дигла“ расправа и једногласно усвајање закона који јее још лошији од старог, постоејећеег из 1991. нееуставног Закоан о службеној употреби језика и писма. И тај стари и овај нови (од 15. сепетмбра 2021) закон остају на снази, а оба су, на сваки поглед, неуставна, док овај нови чак је, по оцени Видића, гори од старога. Шат ће нам два лоша закона, оба неуставна, кад Члан 10. Устава не предвиђа решење питања српског језика и писма на тај начин да се донесе било који, па ни „дупли закон“, оаб несагалсна с Чланом 10. Устава.
Постоје, дакле, сада два (лоша) закона (све гори од горег) да заједно буквално убију Милоша (подређеног им и чак и неспоменутог) Устава (Члан 10). Ово је још веће срозавање и избегавање и понижавање народне воље народа из Устава у делу где је решено питање ћириличког писма на прави начин, и то ништа мање него на референдуму 2006. када је изгалсани Члан 10. јасно решио питање сувереног писма Срба и њиховог језика. Такво решење потопуно је усклађено с Европом и уставно и лингвистички с општом парксом. Сви правници и сви други лингвисти у Европи и свету на исти су уставан начин и лингвистички подуадрни с решењем у Члану 10. Устава Србије. Реч је о јединственој пракси која је примењена у спомињаном овде више пута Члану 10. Устава Србије у њега у правној ддражви Србији моарли би ад се држе и српски лингвсити и српсек валсти. А код нас се то не примењује 15 годиан ни од лингвиста ни од државе (власти) 15. година.
Дакле, једино је Србима (и онима који су се касније „организовали“ као неке друге „нације“ углавном на основама антисрпстваа), веома каврно и смишпљено комунистичка власт, уз подршку лингвиста, увела формалистички „раавноправна“ два писма, с јасним касније показаним од комуниста циљем да се грубом фаворизацијом хрватске гајице, она постепено наметне Србима како би они напуштали своје миленијумско писмо. Тако се у Југославији догодило да већинска ћирилица (међу Србима од 1954. 99-процентна ћирилица) буде сасечена до данашњег резултата: 90 одсто хрватске латинице према 10 одсто ћирилице у јавности међу Србима свуда, па и у Србији. Сада је власт (без готово икакве сарадње с лингвистима и удружењима за одбрану ћирилице од лингвиста и српске власти) саставила некакав „закон“ који свет није видео од феудалног доба до овог данашњег глоаблистичког.
Сачињен јее закон, замислите, пред којим грађани нису једнаки у праву и обавезама. Јеедни ће морати да српски језик пишу српским писмом, други, и тт већина, неће морати да пишу ћирилицом српски језик, и – да чудо буде до краја правнички изведено – они Срби који припадају „нижој класи“ па ће морати да поштују закон и да буду каажњени ако га не спроводе, а они из „више класе“ (приватни власници радњи, радионица, фабрика, телеевизиаја, новина и сл.) неће имати обавезу да српски језик пишу српском азбуком, него ће моћи да га пишу неким другим писмом које није уставом дозвољено за српски језик ни озанчено као писмо српског језика. У том чуду од закона, ти из „више класе“ за које овај закон не важи, ако се у својој личној вољи одлуче да ипак пишу српски језик српским (ћириличким) писмом, они ће бити награђени и материјално (кроз мањи порез и сл.).
То лингвисти С. Танасићу није засметало, ап то није ни споменуо. А и зашто би. Он није учио права, па има право и да човек не зна даграђаани пред Уставом и законом морају бити с истим обавезама и правима. Али, Танасић, вероавтно, није смео да то примети (иако верујемо да, ипак, зна) јер се, вероавтно, боји – с правом, изглеада – да би власт у неком новом случају у вези са српским језиком и ћирилицом – још и мање могал ад пита лингвсите, па ни лингвисте и друге грађане у удружењима за одбрану ћирилице, , па шта ће онда ти људи да раде за плате које треба да добију од власти. А, нажалост, и да су политичари питали лингвисте како да се реши питање писма, то од лингвиста не би добили као прави одговор. Јер, српски лингвисти у језичким институциајма и правописци букавлно су понизили и српски нардод, и њиховво писмо и њихову вољу с референдума, па су у Правопису српскога језика Матице српске 2010. записали, чак цинично – цитиарјући Члан 10. Устава Србије у фусноти на 15. страни две готово лудачки нетачене чињенице: прво, да „српска ћирилица није егзистенцијално угрожена“ (Правопис, стр. 15) и показали су опструкцијом Члана 10. Устава да они (лингвисти и правописци) мисле да се уставне обавезе на њих не односе. Тако исто већ 15 година мисле и све власти 15 година, па је зато власт избегла да у овом новом закону макар цитира уставну обавезу, правећи се да не знају да ниједан закон не можее поништити виши акт – Устав. А поништили су Члан 10. Устава Србије веома примерно и експлицитно и у Правопису и у овом новом закону, тобож, с циљем да „чуавју“ и „спасу“ српску ћирилицу. Спасавају је тако што газе и једни и други грубо народну вољу из Устава где јасно пише у реченом члану у првом ставу да су у службеној употреби „српски ејзик и ћириличко писмо“ и да и српски језик и српско ћириличко српско писмо имају стопостотну сувереност у службееној употреби. Да би ту сувереност за коју је народ гласао 2006. године и изглаасао пре тих 15 година ниједном нису ни лингвисти ни власт макар расправљаали о томе смеју ли они да, против народене воље, уводе осим суверене ћирилице Уставом недозвољено за српски језик било које друго писмо, па ни ово које је Србима наметано у свим окупацијама и које су, најуспешпније од свих окуптора Срба, комунисти наметнули Србима идеолошком мржњом, насиљем и заблудама чак 90 одсто, а сирота (израз. Н. Видића) ћирилица премештена је у пуној суверености само на српским гробљима, а у јавности српска азбука је „скврчена“ на једва десетак одсто изузетака на појединим старим занатским радњама, на вратима пекараа и сл. У Србији се, пристанком, изгледа, и Руса, руска велика фирма „Газпром“ не пише тако као у руском језику нити се пише „Гаспром“, како би се по Члану 10. Устава Србије морала писати, него се пише неким другим писмом (ни српским, ни руским): „Gazprom“. Како је могуће да толика Русија и братство између Руса и Срба, није могло макар да ту велику руску фирму у Србији испишу уставним и националним писмом Руса и Срба? Какви су то велики Руси и Срби које Запад зове „мали Руси“ нису смели да својим истородним писмом испишу ту фирму!?
Кад се све сабере, да скартимо овај осврт на дипломатску похваалу новог закоан од проф. Танасића, мора се још рећи да се све у вези са српским језиком и ћирилицом врти или би се морало вртети око српске лингвистике која још није постаала за српски језик и писмо – србситика, него је остала у 77-годишњим раљама сербокроатистике коју, у вези с писмом још негују и Матица српска и Одбор за стандаардиазцију српског језика, потпуно занеамрујући чињеницу да су (испало је тако) мудри хрватскн лингвисти, као сви други у свету, решили питање свога писма стручнонаучно у Правопису хрватскога језика, у складу с њиховим Уставом (Чланак 12.) и општом праксом на овај анчин: „Хеватски јеезик се пише латиничким писмом, иако су „проаншли“ да је „њихова и ћирилица“, али нису увели неуставно, као што јесу српски лингвисти, шизофрен начин (у двојству) решења питања свога писма, него су поштовали свој устав и општу парксу у Европи. Зато су они у Европи, тамо су и Буагри, и једни и други са својим, а не с туђим писмима. . А српски лингвисти применили су правила из Новосадског договора (1954) и у споменутом више пута Матичнимом издању Правописа српскога језика 2010. записали: „Српски језик се пише српском ћирилицом и једним паралелним писмом – параписмом које има шест и по речи у називу: „латиничким писмом из времена српско-хрватске језичке заједнице“ (стр. 16-17. Правописа), а само страницу-две пре тога цинично у фусноти цитиарју Члан 10. Устава Србије: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Дакле, српски лингвиси се односе према вољи свог народа и његовом изабарном „светом писму“ – ћирилици с цинизмом, примењујући решење питања писма по адавно поништеном од Хрвата Новосадском договору (1954).
И, најзад, како видимо, џабе би било да су власти и звале лингвисте да разговарају о овом новом закону. Како да такви лингвисти помогну било коме у решњу питања писма ако (и) они не уважавају Члан 10. Устава Србије, исто као што и власт, угледајући се на српске лингвисте, Члан 10. Устаава и не спомињу. Кад би га спомиањли, ваљда би га применили за 15 година и видели би тада да је Члан 10. Устава директно решио питање писма и да у том решењу никакав нижи акт (закон) за уставно потпуно природно решено питање суверене ћирилице, није потребно. Хрвати неемају ни један закон о језику и писму, па опет ни јеедан једини Хр4ват ниеј у дилеми и никаадаа свој језик не пишее нееким другим до само својом верзијом латинице.
Очигледно и српски лингвисти и српска власт подржавају доношење закона само да би тим нижим правни(ч)м актом изиграли и поништили Устав и његов Члан 10. да би сачуваали – не своје, него – туђе писмо у српском јеезику по пракси у примени правила Новосадског договора. Уз то, неки посланици у Скупштини Србијее показаше ад су научили од неких српских лингвиосстаа и филолоаг ординарну лаж и Милосављевићев фалсификат даа Гајева верзиај алтинице није хрватскаа, него еј „српскаа латиниаца“. Нормално еј ад то нее знаа посланик ако то нее знају ни неки српсски лингвисти и филолози.
Нас у „Ћирилици“ не могу да чуде промашааји власти (која није, наравно, професиоанлана лингвистичка институциај), али да српска лингвистика и даље примењује Новосаадски договор из 1954. противно и народној вољи из Устава и опште лингвистичке праксе у целој Европи у решењиам питања писма, то морамо да видимо једино као необјашњиву лингвистичку лудост.

(20. септембаар 2021)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *