„Релативизација“ са Љиљаном Смајловић: Гост Владимир Кецмановић

Гост Љиљане Смајловић објашњава зашто се никада није осећао као Сарајлија, нити као Београђанин, као и који је главни проблем елите у Србији

У десетој епизоди емисије „Релативизација“, Љиљана Смајловић је са писцем и уредником Културно-уметничког програма РТС-а разговарала о недавним нападима на Србе на Косову и Метохији и у Босни и Херцеговини, о духу Сарајева и миту о мултиетничности тог града, али и о улози интелектуалацa.

Кецмановић је рођен у Сарајеву, али већ дуги низ година живи у Београду. Међутим, каже да се не осећа ни као Сарајлија, ни као Београђанин, те да Сарајево никада није видео као свој завичај.

„Живим у Београду, ту ми је лепо, али немам тај ниво идентификације и не инсистирам на њему. Једина припадност коју осећам је да сам Србин, а Београд доживљавам као главни српски град“.

Када је реч о недавним нападима на Србе на КиМ и у Сарајеву, каже да је мотивација иста – мржња према Србима.

„Разлика је само у томе што на Косову постоји акутнији проблем, па је то могуће објаснити и на логичан начин. У сарајевском случају не постоји акутан проблем да би се то радило, осим због тога што су дошли из Србије. Има мржње и потребе да се она гурне под ћилим јавним формулацијама у којима се не помиње да су у питању Срби“, објашањава Кецмановић чињеницу да су власти у БиХ, као и оне у Приштини избегле да спомену да су жртве напада припадници српског народа.

Мит о мултиетничности Сарајева

Саговорник Љиљане Смајловић истиче да је смешно називати Сарајево мултиетничким градом јер је број оних који нису Бошњаци безначајан и подсећа да је реч о граду који је етнички очишћен после рата деведесетих.

Међутим, наводи да у Сарајеву већ три деценије важи мит да град није оптерећен национализмом, али, примера ради, твит Емира Суљагића о родитељима напaднуте деце показује да је он исправно проценио да је то већинско мишљење у јавности.

„Његов твит је нацистички“, каже Кецмановић и додаје да је Сарајево увек имало мрачну страну.

Љиљана Смајловић
РТ Балкан

„Тај дух Сарајева постојао је увек, само је сада почео да испливава на површину више него раније“, сматра писац.

Он указује да су Срби од почетка ратова деведесетих представљани искључиво као они који су чинили злочине, али не и као жртве злочина.

„То је кодекс који је јако тешко променити и који се наставља, али против њега се треба борити. Мене највише нервира то што се Срби у њега уклапају и не буне се“.

Антиамеричка хистерија у Босни

Кецмановић истиче да му је занимљива прича о антиамеричкој хистерији која је завладала у Босни јер, како наводи, у свету долази до промене у односима Вашингтона и исламског света.

Исламски свет се, на глобалном нивоу, окреће на другу страну. „Ту ће се дешавати необичне ствари и озбиљни потреси унутар бошњачког корпуса“, каже он.

Истовремено, наводи да Бошњаци осећају Турску и остатак арапског света као место где им је срце и нешто према чему се оријентишу, док им је Америка дошла као „неопходна подршка“.

Ипак, напомиње да Американци немају никакву наклоност према Бошњацима, као и да су их само користили током ратова деведесетих.

„Користили су их као маркетиншки трик и као разлог да буду војно присутни“.

Улога српских интелектуалаца

Елита, или барем оно што се назива елитом у Србији, подразумева широку лепезу позиција и ставова, каже Кецмановић, али указује да је чудно то што је процентуално присуство аутошовинистичке опције у елити несразмеран њеном проценту у друштву.

„Проблем је што српска елита одудара од мишљења остатка људи“, сматра писац.

То показује и додела НИН-ове награде коју, између осталих, и Кецмановић бојкотује већ две године.

„Приватизацијом НИН-а, награда је постала приватно власништво мултинационалне компаније“, подсећа он и указује да је идеолошки острашћеној групи омогућено да ту награду претвори у идеолошку награду.

Основни критеријум је да мораш да се уклапаш у њихов концепт југословенства и антифашизма.

„Са становишта уметности, то је исто као да су рекли да им је концепт антијугословенство и фашизам“, каже и додаје да одбацује идеју да се за критеријум узима било какво идеолошко мерило.

Истовремено, југословенство подразумева одбацивање српског национализма, али Кецмановић напомиње да суверенитет Југословена није могућ без суеверенитета Србије као пијемонта.

„Срби се оптужују за антијугословенство, а Србија је једина која није изашла из Југославије. То је хипокризија“.

Незадовољство НИН-овом наградом довело је до стварања награде „Београдски победник“ за коју је постојала нада да ће бити боља, али за разлику од НИН-ове која је постала калкулантска, ова друга је то била од почетка, сматра Кецмановић.

Прва година рада „Београдског победника“ показала је да је то тако. Најбољи романи нису победили, већ је награду добио роман који је добар, али је представљао неку врсту ескапизма жирија.

Кецмановић истиче да је реч о проблему ширем од књижевности, а то је „дебилизација медија“.

„Нема простора за културу у медијима, а на друштвеним мрежама има неограниченог као и за све, али ту долазимо до тога да став малоумног човека и генија има потпуно исту вредност“, закључује Кецмановић.


Извор: РТ Балкан

One thought on “„Релативизација“ са Љиљаном Смајловић: Гост Владимир Кецмановић”

  1. Кецмановић говори стварно интелектуално и неострашћено. Зато је он у оценама објективан и тачан кад говори и о НИН-овој награди и о Награди „Београдски победник“. Награда НИН-а у којој је главни члан жирија онај који говори да је „борба за српску ћирилицу у Србији“ — фашизам, шта очекивати од вредности онога за шта се такав човек определи?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.