Реч лингвисте: Србија воз или Србијавоз?

Из неког се разлога, слутим да је у питању ушушканост у незнању, увукла у људе мисао да самим тим што су говорници српског језика истовремено су и компетентни да расуђују о правилима писања и граматике, а нарочито им у томе помаже Дух језика.

Пошто то није онај из чаробне лампе, иако је јак и мишићав, онда се деси да се занесу, па све што им се чини помисле да је у договору с Духом језика.

Тако се отприлике и збило са Србијавозом.

Прави пример за творбени процес срастања речи била би реч: ДАНГУБИТИ. Оваквих је речи у српском језику мало, јер наш језик спада у ред језика који углавном стварају изведенице. Сложенице нам обично долазе из страних језика или по моделу страних језика (вратимо ли се који век у прошлост од ортографије смо правили правопис калкирањем). Некада су неке књишке речи творене да би се књижевни стил разликовао као виши стил у односу на друге, некњижевне (тако је риболов био књижевна реч за народну пецање).

Дакле, онај Дух језика не добија се трљањем лампе, а ни чешкањем по глави… он је углавном резултат доброг познавања језика, његовог развоја и законитости унутар система. Стога, Србијавоз не само да није у духу српског језика него није ни по моделима познатим у њему.

Ако неко зна шта значи у овој сложеници Србијавоз што не би значило Српски воз (далеко српскије решење, у складу са Духом језика), а да то не укључује избегавање неке законске обавезе, нек нам јави.

пише: др Светлана Слијепчевић Бјеливук

Извор: Језикофил

Препорука Администратора: Прочитати коментаре на извору.