Роман „Идиот“ Фјодора Михајловича Достојевског

Роман „Идиот“ Фјодора Михајловича Достојевског

„Почео сам да се мучим измишљањем новог романа. Мислим да сам дневно стварао по пет-шест планова. Глава ми се претворила у млин. Не схватам како нисам полудео… Одавно ме мучила мисао, али сам се бојао да од ње створим роман, зато што је и сувише тешка и нисам за њу припремљен. То је идеја да насликам савршеног човека. По мом мишљењу, не може се ништа теже од тога замислити, у наше време нарочито“.

Ово је одломак из писма које је Достојевски упутио Мајкову из Женеве 1868. године. Већ те и следеће, 1869. године, први пут је објављен роман „Идиот“ у „Руском веснику“. Достојевски га је писао већ шест година.

Идеал доброте и савршеног човека Достојевски је налазио у Христу и по угледу на њега је стварао главну личност романа, кнеза Мишкина. Конципирао је своје ликове: „Главно је то што је он свима потребан. Он васкрсава Настасју Филиповну… Доводи Аглају до човечности… Снажан утицај врши на Рогожина и његово преваспитање“.

За разлику од „Злочина и казне“, у „Идиоту“ аутор даје анатомију средине са врха друштвене лествице, и запазио је две појаве: кризу породице и власт новца. Патријархални односи готово да нестају, а мотив новца је у овом роману најкомплексније обрађен. Рубља суверено влада душама и њоме се готово све вреднује: значај у друштву, лична вредност, чак и љубав и лепота. Већину јунака мучи страст богаћења. За разлику од њих кнез Мишкин је оваплоћена јеванђељска љубав према ближњима, али његова доброта није препородила средину. Напротив, резултати његових покушаја су трагични – Рогожин је постао убица, Настасја је убијена, Аглаја је повређена увредом, па и сам Мишкин почиње поново да тоне у своју болест. Трагика главних јунака показује да доброта није довољна да би се преобразио свет.

Од свог плана о савршеном човеку Достојевски је остварио један део – створио је савршеног човека у моралном смислу. Али је други део управо онакав како Достојевски није хтео, да буде донкихотски смешан и да изазива жанвалжановско саосећање. Ипак, провлачи се још једна идеја – зашто је Достојевски идеалног човека повезао са болесним, са идиотом? Да ли је његово промишљање дошло до закључка да савршено добар човек не може бити истовремено и психички нормалан? Уз идеал доброте, аутор у овом роману развија и идеал лепоте, и оба идеала не могу преобразити свет, али су веома важни у животу као непрестано постојање борбе против зла и ружног.

На крају, преносимо вам последњи део последњег поглавља романа под називом „Закључак“, са препоруком да свакако прочитате овај роман од око 600 страна, јер ће вам изгледати као да сте прочитали само 60, а истовремено ће вам се чинити као да се говори о садашњем времену – али у тој свевремености је и генијалност класичне књижевности:

„Огромна имовина грофова, о којој је предочио Лизавети Прокофјевној и кнезу Ш. готово необориве доказе – показало се да уопште не постоји. Штавише, гроф и његов пријатељ, чувени исповедник, за мање од пола године после свадбе успели су да коначно заваде Аглају с породицом, тако да је већ неколико месеци нису видели… Једном речју, било је много шта да се прича, али Лизавета Прокофјевна, њене кћери, па чак и кнез Ш, били су толико били су толико запрепашћени од свег тог „терора“ да су се устручавали у разговору са Јевгенијем Павловичем и помињати извесне ствари, мада су знали да му је и без њих добро позната историја последњих заноса Аглаје Ивановне. Јадна Лизавета Прокофјевна волела би у Русију и, по речима Јевгенија Павловича, она жучно и пристрасно осуђује све што је страно: „Ни хлеба нигде не знају да испеку честито, зими се као мишеви по подрумима мрзну – јадала се – ето овде бар, над овим несрећником, руски сам се исплакала“, додала је узбуђено, показујући на кнеза који је уопште није препознао. „Доста је тог заношења, време је и памети послужити. И све ово, све ово иностранство, и сва та ваша Европа – све је то само фантазија, и сви смо ми у иностранству само фантазија… упамтите што кажем, видећете!“ завршила је она готово гневно растајући се с Јевгенијем Павловичем.

1 КОМЕНТАР

comments user
Дарко Бабић

Достојевски је успео да створи једнакост која превазилази E=mc² и она гласи Роман=Стварност.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *