Роман „Младић“ Фјодора Михајловича Достојевског

Роман „Младић“ Фјодора Михајловича Достојевског

Хронолошки, после романа „Коцкар“, објављен је контроверзни роман Фјодора Михајловича Достојевског „Зли дуси“. Међутим, о њему смо већ писали почетком године, када се појавило до сада најкомплетније критичко издање овог романа код нас поводом 150  година од објављивања оригиналног романа и 100 година од објављивања на српском језику. Приредио га је Зоран Живковић, писац фантастике, много популарнији у свету, посебно Енглеској, него код нас.

ћирилица-скц.срб/6255-2

Роман „Младић“ Достојевски је почео да пише почетком 1874. године, а завршио га је у јесен 1875. године. Пошто га је конзервативна критика оптуживала да се „продао нихилистима“ јер је сва своја дела после робије објављивао у  „Руском веснику“, Достојевски је овај роман публиковао 1875. године у часопису „Отаџбински записи“. Овај роман се разликује од осталих његових романа углавном по томе што је аутор до краја продубио критички став према племству, мада и овога пута има више његових уобичајених тема: случајна породица, новац, Русија и Европа, револуционарни кружоци, љубав, мржња, утопија о преображају света.

У роману се приказује  живот деветнаестогодишњег младог интелектуалца, Аркадија Макаровича Долгоруког који је ванбрачно дете контроверзног првака Версилова. Фокус романа приказује конфликт између оца и сина, посебно у идеологији, што представља битке између конвенционалног старог начина размишљања из 1840. године и новог са нихилистичке тачке гледишта младих у Русији 1860. године. Млади Аркадиј је временом прихватио веома негативно мишљење о руској култури, у односу на западну или европску културу. Друга главна тема је Аркадијев развој и коришћење „идеје“ у његовом животу, углавном као облик побуне против друштва (и његовог оца), кроз одбијање да похађа универзитет и одлуке да сам дође до новца и живи самостално, тежећи ка коначном циљу да постане претерано богат и моћан. „Моја идеја је – постати Ротшилд“, узвикује Аркадиј.

Завршна сцена је типична детективска авантура. Документ (писмо)које доста тог објашњава је изгубило вредност, али у тренутку када је прича завршена. До краја је остала тајна коме је он најнеопходнији. Документом је аутор повезао не само главне него готово све јунаке, и тиме остварио континуитет сижеа у свим фазама развоја. А трагање за њим, заплети, избегавање замки, прислушкивања, шпијунирања, уцена, крађа, конституисале су детективско-авантуристичку компоненту романа.

Овог пута вам поклањамо почетак последње, тринаесте главе другог дела романа „Младић“, под називом „Свршетак“:

„Пола године је прошло од оне сцене, и много шта се десило отад, много шта се потпуно изменило, и за мене је већ одавно отпочео нов живот… Ред је да разрешим и читаоца.

За мене је, у сваком случају, и тада и још дуго после тога, најважније питање било ово: како је Версилов могао да се здружи с таквим човеком као што је Ламберт и какав је циљ имао у виду? Постепено сам дошао до овог објашњења: по мом мишљењу, Версилов у то време, то јест тог последњег дана и уочи тог дана, није, уверен сам, уопште ни размишљао, него је био под утицајем вихора својих осећања. Иначе не мислим никако да је био истински луд, утолико пре што ни сад нимало није луд. Али допуштам да је постојао „двојник“. А шта је у ствари тај „двојник“? Двојник је, бар по књизи једног медицинског стручњака коју сам после догађаја нарочито узео да прочитам, ништа друго него први степен извесног и већ озбиљног душевног растројства, које може доста рђаво да се сврши. Версилов нам је, са страшном искреношћу, приликом оне сцене код маме, сам објаснио ту своју  „подвојеност“ осећања и воље. Ипак понављам: иако се она сцена код маме са разбијањем иконе догодила непосредно под утицајем правог двојника, ипак ми се одувек чинило да је с његовим поступком била помешана и извесна злурада алегорија, нека мржња према очекивању оних жена, нека љутња на њихова права и њихов суд; зато је с двојником разбио икону! „Видите, овако ће се разбити и ваша очекивања!“… Једном речи, ако је ту и био двојник, био је и обичне ћуди… Али све ја то само нагађам; тешко је дати поуздано објашњење.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *