Пише: Саша Еди Ђорђевић
Фото: Ненад Боцко Живановић
Никада нисам волео да губим, ни у чему, и зато сам се увек борио пуном снагом и до краја, било то на спортском терену, за шаховском таблом, над картом за Ризико или Не љути се човече, са листићем за Јамб и коцкицама у руци… Нисам волео, али сам много пута изгубио. И знао сам да у поразу будем достојанствен, да признам бољем да је бољи, да пружим руку, да сачекам другу прилику, свој бољи дан. То је спортски. То је спорт. А спорт уопште није једноставна ствар.
Спорт је, данас и нажалост, и велико тржиште: кладионице, спонзори, астрономски високе плате спортиста, тренера и менаџера, мултимилионски дугови клубова, али исто таква и зарада, прање новца… А где је новац, наравно, ту су и намештања и разне игранке иза кулиса. Спорт је и ствар престижа, личног, клупског, националног… А где је престиж, ту је и љубомора, сујета, подметања, отворена или прикривена мржња.
Зато није требало да нас изненаде и зачуде сцене на кошаркашкој утакмици између Реала и Партизана у Мадриду, провокација, туча, начин кажњавања и све што се дешавало у вези са том серијом утакмица. На крају, на Фајнел фор је отишао богатији и моћнији клуб, виђен и пре почетка сезоне за место у четири најбоља клуба. Играчки, спортски бољи од српског клуба у овом тренутку? Тешко!
Кад смо код кошарке… Жоел Ембид је, након вишегодишњег кукумавчења, проглашен за МВП (најкориснијег) играча најјаче кошаркашке лиге на свету, за први део сезоне. Наш Никола Јокић је грубо спречен да се још једном упише у историју НБА, са три таква узастопна признања. Узалуд његова континуирана феноменална игра и изузетна статистика у најбољем тиму Западне конференције. Запомагање и скретање пажње на себе центра Филаделфије, Камерунца/новопеченог Француза Ембида, дало је жељени резултат. Али, без обзира на признања и титуле, постоји једна битна разлика, због које ће Никола остати један једини, можда и заувек: господин Жоел и сви други тамо играју кошарку, само се Никола игра кошарке. И као такав их, из вечери у вече, преслишава. И да не освоји ништа више до краја каријере, већ је тамо оставио неизбрисив траг и постао легенда. Мало ли је? Али, Никола ових дана наставља да бележи рекорде и у плејофу, када се игра много озбиљнија кошарка него она у регуларном делу лиге, и води свој тим ка великом финалу, можда и ка првој титули у историји. А “МВП” Ембид? Он се већ опростио од даљег такмичења, отплакавши на крају како не може све сам. Прави лидер тима, заиста!
Волео бих да ситуација око српског спорта и спортиста није каква јесте и да нема основа да пишем следеће редове. Нажалост, има их, још како. Колико год наши били добри и бољи од других, колико год били успешни и јединствени, њихови мрзитељи ће увек наћи разлог и начин да их спотакну, увреде, опљују… Почећу баш од Јокића. Те спор је, те није атлета, те незанимљив је и делује незаинтересовано, те набија статистику итд. Наравно, долази из Србије, што није баш in. Даље, Новак Ђоковић је, тврде они који га стално оспоравају, арогантан, није елегантан као Роџер Федерер нити снажан као (допинговани?) Рафаел Надал, глуми повреде, нервозан је, псује… Протерали су га са неколико турнира и (за сада) онемогућили да освоји највише грен слемова у историји, покушавајући да га спрече да по свим критеријумима буде најбољи тенисер свих времена . Понизили су га у Аустралији затварањем у штрокави камп за емигранте, момка који је ВИШЕСТРУКИ НАЈБОЉИ СПОРТИСТА СВЕТА!? Да ли би Ози исто тако урадили са именованим двојцем, са којим је Ноле у G(reatest) O(f) A(ll) T(imes) трци? И, на крају, због чега је тако било? Данас је јасно, коме онда није било – ни због чега. Само зато што је слободоуман и принципијелан. И, што је такође битно, Србин. Србин који је одбио да игра за Енглеску! Да не заборавимо, Милораду Чавићу су ономад на Олимпијским играма у Пекингу отели златну медаљу да би је некако нагурали у руке Американца Мајкла Фелпса, а зарад обарања рекорда у броју освојених злата и због интереса спонзора. Суспендован је са Европског првенства у Ајндховену због мајице са натписом “Косово је Србија” (а где то МЕРОДАВНО пише да није?), коју је носио на победничком постољу, као освајач злата у трци на 50 метара лептир стилом. Да ли би се то исто десило да је Милорад Немац, Француз или Шпанац, рецимо? Чисто сумњам. Чавић је, наравно, само Србин. Србин који је одбио да плива под заставом Сједињених Америчких Држава! Најбољи српски аутомобилиста, Душан Борковић, такође је имао свакојаке проблеме којих су тркачи неких других националности поштеђени. Наше фудбалере у Италији често погрдно називају Циганима. Има још оваквих примера, али ово су најдрастичнији, најочитији.
Није ово никакво национално мотивисано самосажаљење, да се разумемо. Јер, Јокић је разбио НБА лигу на саставне делове, Новак је потпуно променио слику тениса, Чавић је вишеструки европски и светски првак и, ето, сребрни са Олимпијаде. Борковић је победио у многим тркама и освојио силне пехаре. Нема ту места за било какво жаљење. Једноставно, ово је констатација о односу странаца и моћника према нашим најуспешнијим спортским представницима. Односу који је, пошто нема другог разумљивог разлога, такав какав је само зато што су са ове стране Срби. Тачка.
Спорт уопште није једноставна ствар.
Толико за овај пут. До следеће прилике, свако добро!
О аутору:
Саша Еди Ђорђевић
Рођен је на Божић 1969. године, у Смедереву, где живи и ради. Отац је једне дивне Саре. Дипломирани је официр полиције, по чину потпуковник. Аутор је пет романа (Јаничар, Устаник, Четник, Доктор и Уметник), филмског сценарија Лептир и позоришне дуодраме Устаник те коаутор две приповетке (Голубица и Лептир) и филмског сценарија Мајка. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Републике Српске. Певач је, басиста, текстописац и композитор рок бенда Патриас, који је
Извор: Медиасфера
