Сваки дијалекат је и вредан и важан

С. Печеничић

Oнлајн предавање о статусу и будућности стандардног језика професора словенске лингвистике на Универзитету у Грацу Бобана Арсенијевића, одржано у организацији Института за стране језике, привукло је пажњу не само домаће публике већ је праћено и из суседних држава. Постављена питања након предавања сведоче да је интересовање за ову тему велико, а упитан шта је проблем са стандардним језиком, проф. Арсенијевић за „Политику” каже да је проблем вишеструк и да би се могао подвести под идеологију.

„Идеологија која влада међу одређеним бројем србиста. Ту постоји један естаблишмент, група људи која држи ствари под својом контролом, која држи контролу над оним институцијама које се сматрају одговорим за прописивање стандарда, као што су САНУ, тј. Одељење језика и књижевности и сам Институт за српски језик, Матица српска и Катедра за српски језик при Филолошком факултету у Београду”, набраја наш саговорник институције које се сматрају водећим по овом питању и додаје да „постоје људи који држе контролу над свим тим институцијама, а који су носиоци једне идеологије”.

„Сама идеологија као таква је ствар избора и ствар о којој се прича у домену политике у друштву, али проблем је када идеологија почне да контролише науку, научно размишљање и када људи који претендују на то да се баве науком, који се представљају као научници, заправо робују не научном методу, него идеологији. И то је овде случај”, каже Арсенијевић. У питању једна врло конзервативна идеологија, додаје он, што се види и у томе да је стандард данас идентичан као пре 170 година и да нико није урадио ништа да би се то мењало.

На питање откуд то да је та идеологија доминантна, овај професор с Универзитета у Грацу каже да два фактора играју улогу – први је непосредна историја кроз коју смо прошли. „Други разлог је што су ратови добар начин одржања моћи. Ако ви људима кажете да постоји опасност, да постоји завера, рат против Србије, рат против ћирилице, угрожени смо, а ви сте ти који можете да нас браните од тих других – то даје простор за манипулацију, да дограбе моћ и траже новац од државе за то”, наглашава и додаје да то иде на штету других важних параметара, као што су ефикасност језичког образовања, употребе језика, једнакост људи када је у питању језик, јединство језичке заједнице и, напослетку, јединство националног идентитета. „У реду је да постоје динамике моћи у друштву, али није добро када те ствари иду на штету друштва”, изричит је професор.

Такође додаје да је важно да ми разумемо зашто нам је стандард потребан и да га онда градимо тако да он најбоље служи тим сврхама за које нам је потребан.

„Тренутно влада размишљање где се стандард доживљава есенцијално, да је дијалекат који је узет за стандард бољи од других дијалеката, да има неке предности. То су потпуне бесмислице. Мора да се разуме да су те идеолошке поставке последице става да је тај (стандардни) дијалекат нешто потпуно посебно. Он није бољи од других, није згоднији да буде стандард, можда није ни најзгоднији да буде стандард… Да не кажемо да мора да буде стандард јер смо га наследили, јер је Вук пре 150 или 180 година написао да је то стандард”, појашњава Арсенијевић и позива да се запитамо какав стандард ће најбоље вршити функцију коју данас треба да има јер се друштво константно мења и данас с електронским комуникацијама и интернетом стандард има другачију улогу него коју је имао пре 30 година.

Арсенијевић даље додаје да је познато и то да ширење домена неопходности, обавезности стандарда и построжавање стандарда неопходно рађа такозвану језичку несигурност, а која, када је ситуација драстична, расте до језичке анксиозности.

„Код нас је свако у јавној сфери апсолутно забринут да ли ће нешто погрешно написати, казати, да ли ће му неко рећи да је нешто неправилно, што је штетно. Онда нема креативности, слободе, нема максималне употребе свог стила јер се бојите да ће за те особине стила рећи да су неправилне”, каже језички зналац.

У оваквим околностима, додаје, малим заједницама је тешко: „Југ Србије се третира са стигмом, дискриминаторски, много више напора се улаже у учење тог стандардног језика, а опет тако ригидно, уско у смислу шта је правилно, а шта није, а широко у смислу где мора да се користи стандард. Имају огроман притисак и огроман губитак због тога што њихов стандард никад није на нивоу јер се увек чује акценат.”

„Ја сам сигуран да Србија жели југ Србије као део свог идентитета, исто колико сам сигуран да југ Србије жели да буде део идентитета Србије и он је дуго трпео дискриминацију и стигму без икаквих проблема баш из тих разлога. Мислим да ако причамо о томе мало више, ако освешћујемо то питање, да ће се оно разрешити”, уверен је наш саговорник. Као могућа решења проблема наводи флексибилнији стандард који би укључио јужњачке особине или да југ одвоји свој стандард. „Ја се залажем за прву стратегију. Али ако сада не прионемо на решавање проблема омекшавањем и самог стандардног кода и идеологије стандарда, неће проћи 15 година пре него што југ пригрли идеју свог стандарда, а онда ће бити тешко или чак немогуће вратити се на блажи сценарио”, упозорава проф. Бобан Арсенијевић.

Понедељак, 27.12.2021. у 12:14
Александра Милисављевић
politika.rs/scc/clanak/495512/Svaki-dijalekat-je-i-vredan-i-vazan

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.