Србин и Србијанац

У Вуковом „Српском рјечнику” (1852) налазимо и „Србијанац” и „србијански”. Записао их је на тлу данашње Војводине. Речи су настале у 19. веку, кад нико није порицао да су Црногорци Срби, па је створен израз „Србијанац” да би се направила разлика. То налазимо у објашњењу Ивана Клајна. Клајн ће још додати да „нигде у Европи, осим у Србији и Босни, не постоји национална ознака која би била пандан терминима „Србијанац” и „Босанац” попут „Францужанин”, „Италијањанин” или „Албањанин”. То је одговор на Булатовићево питање „зашто се, по истој аналогији, не говори о Албанијанцима”. Хрватски филолог Ватрослав Рожић (1857–1937) дефинише Србијанца као човека из Србије. Егон Фекете употребу придева „србијански” повезује с територијалним одређењем, тј. са Србијом.

Да „Србијанац” и „србијански” не би требало „не само да ми штети, него ме и вређа” (М. Булатовић), ево довољно разлога. Сима Милутиновић Сарајлија (1791–1847) назвао је свој чувени спев „Сербијанка”. У „Ђачком растанку” Бранко Радичевић (1824–1853) кличе: „Србијанче, огњу живи,/Ко се тебе још не диви!”. На истом месту пева и „’Рваћане, не од лане,/Одувек си ти без мане”, али „Хрваћанин” није опстао. Књижевник Сретен Стојковић (1854–1928) своје дело крштава са „Нова Србијанка”. Да ли песници вређају житеље Србије или то име узносе?

Хајдемо у наше време. Често слушамо српску песму у којој девојка поносно истиче: „Зар не видиш, брале,/Да сам Србијанка?”. Не верујем да је кум Србијанке Турлајић, универзитетског професора у пензији, хтео да тим именом наружи своје кумче. Ни кумови фабрике „Србијанка” у Ваљеву сигурно нису намеравали да нашкоде њеним производима на тржишту. Најзад, кад сам, као млад, отишао да радим у школи у једном босанском селу, на питање мештана који је то нови наставник, моје колеге, тамошњи Срби, одговарали су: „Дошао нам један Србијанац”.

Nota bene, осим именице „Србин” и од ње изведеног придева „српски”, постоји и „Србијанац” и „србијански”, не да некоме штете и некога вређају, него да би се избегла двосмисленост и у изразу јасно показало шта се на шта односи.

Бојан Цвитан,
професор историје

One thought on “Србин и Србијанац”

  1. ДАНАС „СРБИЈАНАЦ“ НИЈЕ НАЦИОНАЛНА СРПСКА ОДРЕЂЕНОСТ НИТИ СЕ МОЖЕ ПОСТАВИТИ АКО ЗНАК СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ ПРИПАДНОСТИ РЕЧЈУ „СРБИЈАНАЦ“, ЈЕР ЈЕ СВАКИ ДРЖАВЉАНИН СРБИЈЕ — „СРБИЈАНАЦ“ БЕЗ ОБЗИРА НА НАЦИОНАЛНОСТ И(ЛИ) НАРОДНОСТ

    Ту би све лингвистички и у државном, политичком и сваком другом смислу смислу морало бити јасно. Србијанац и Србијанка може да се односи само на оног или ону који су држављани Србије зато што су из Србије. Дакле Србијанац, Србијанка и Србијанче (дете) немају националну одређеност. Јер, као што се Србијанац односи на Србина, подједнако се односи и на сваког другог грађанина из Србије који је држављанин Србије — Хрвата, Мађара, Албанаца — Шиптара (како они сами себе зову), Македонца, Црногорца, Бошњака итд. Дакле, Србијанац јее држављанин, грађанин Србије било које националне опредељености, па и српске. Али, у националном смислу Србијанац не може бити синонимска реч за Србин низи за било коју другу националност или народност. Све друго је политичка и идеолошка ствар, па и то што неке народности у Србији никако ни пристају да су Србијанци, то је само њихово погрешно знање, тј. што реч Србијанац изједначују с речју Србин. Они не схватају да се Срби нее изјашњавају национално речју Србијанац, јер Србијанац није национална одређеност.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.