Срби пре сто година и данас

Срби пре сто година и данас

Поводом годишњице победе на Кајмачалану 1916. године.

“Онај ће од вас бити херој, који се као родитељ жртвује за добро своје деце,
као грађанин за добро своје земље, а као човек за добро целог човечанства.“
Св.Николај Жички

1916. Срби су јуришали да би били слободни, а данас да постану робови

Пре сто година на овим просторима је живео један народ, којег са данашњим потомцима везује само име, Срби. Тај народ, који је живео у много тежим условима него данас, знао је да цени слободу од Бога му дату. Због тога је у три рата од 1912-1919.године успео, уз Божији помоћ, да сруши четири царства која су хтела и семе да му затру, да ослободи своју земљу и да после пет векова поново подигне Србску тробојку на Косово Пољу- Газиместану.

Главна одлика тог народа је била: “Никога не мрзи и никога се не плаши, осим Бога“. Тим Србима је требало само да чују звона на Цркви, која су позивала на одбрану земље, да пољубе родитеље, жену, децу, баце поглед на свој дом и крену у рат за Крст часни и Слободу златну. Захваљујући својој вери, одлучности и пре свега спремности на жртву, успели су да остваре оно што никоме до тада није успело, да земљу и народ кога су сви отписали и сматрали да више не постоји, поново васкрсну.

Данас њихови недостојни потомци живе у великој илузији, која им је наметнута преко екуменистичко евроунијатских медија, да су слободни и да имају нека загарантована права. Стварност је супротна, земља је окупирана, народ је поробљен, а на власти су они који отворено раде против ове земље и народа, а у интересу господара Новог светског поретка. Везан за пролазна и трулежна материјална богатства и пороке овог палог света, тотално потонуо у грех, Србски народ је пристао да буде обичан роб оних који га воде у загрљај антихристу. Роб је човек без икаквих права, са ким његов власник или власници могу да раде шта хоће, да га муче, злостављају и убију и да за то ником не одговарају. Баш то се догађа са нашим народом; Србе убијају, муче, злостављају, отимају им имовину и протерују са вековних огњишта, забрањују да користе своје писмо, да исповедају своју веру, да васпитавају децу, да се лече, намећу им се антихришћанске гадости, служе за експериментисање… О злочинима над Србима је забрањено говорити, а издаја духовне и световне власти се представља као вођење мудре екуменистичко-евроунијатске политике. Стање је као под окупацијом у Другом светском рату, једино нас (за сада) не вешају и не стрељају јавно, а све остало је исто.

Све то народ немо посматра, пројављујући менталитет роба, који чека да и на њега дође ред, када бездушним господарима више не буде потребан, прими завршни ударац уз одвратну, издајничку и поданичку реченицу: “Ја сам немоћан и шта ту могу да променим!“ Какво је стање у народу Србском, најбоље говоре речи нашег нобеловца Иве Андрића: “И тако, прихвативши прећутно услове живота које вам ваш непријатељ поставља, живите како он хоће; управо, и не живите него стрпљиво чекате, све док се сав ваш живот, заједно са свим оним што сте очекивали, не претвори у стрпљење и бескрајно чекање, што значи да сте прихватили рајински начин живота, а то је исто што и пут добровољне пропасти за себе и своје потомство.“

Пре сто година Срби су имали веру у Бога, а затим веру у себе, имали су част и образ и огромну љубав према Богу, роду и отаџбини, која их је покретала да чине надчовечанска дела, да буду људи Богочовечанског стремљења. Њихови потомци данас су изгубили прво веру у Бога, а онда и веру у себе, затим своју част, образ и љубав, одрекли се слободе коју им је Господ дао и прихватили да буду обични робови. Срби су некада за вечне вредности као што су вера, породица, отаџбина увек били спремни да дају свој живот, знајући да нема веће љубави од оне да положиш живот за ближњег свог, да без жртве нема ни личног Васкрсења, нити Васкрсења Србије.

Данашњи Срби везани за материјална богатства, свој кукавичлук, равнодушност за веру, породицу, отаџбину оправдавају поменутом одвратном издајничком реченицом. Док је над прецима био благослов Господа и наших Светих предака, јер су испунили завет и осветили Косово и Метохију, над њиховим недостојним потомцима је клетва, јер га издају. Има и данас Срба достојних својих предака, који не дају своју веру сатаниним слугама, екуменистима и папи, који нису лицемери да се представљају као родољуби, а благослов узимају од паписта-екумениста или са њима блиско сарађују, већ се боре за Србску земљу како су то чинили Свети Немањићи, Свети Великомученик Цар Лазар, Вожд Карађорђе, Ђенерал Дража и остали Свети преци. Они су со којим ће се ова земља осолити, они су неуништиво семе које ће дати стострук плод, обновљену Србију Светосавску.

Да ли су Срби у Првом светском рату поднели толике жртве за слободу да би ми данас све то издали и предали? Да ли су они проливали своју крв, да би ми данас њихову слободну и традиционалним наслеђем  пребогату земљу претворили у место где влада похлепа, идитоизам и наказност, односно слику пакла? Ти див-јунаци који су ослободили своју земљу, доказали су да нема те силе која се, уз Божију помоћ, не може победити. Они су нама оставили земљу и слободу, а шта ми остављамо нашим потомцима осим  будућности без наде. Веру и јунаштво заменили смо проклетом равнодушношћу која води самоуништењу. Зар није дошло крајње време да кажемо гласно и јасно себи и другима: Доста је било, ово се више не може трпети, ми смо људи, а не овце за клање!

И поред свих наших греха, због којих заслужујемо судбину Содома и Гомора, Свемилостиви Господ нам пружа прилику да се спасемо покајањем, и затим кренемо путем Светог Саве, који „једино води у Царство Небеско и са којим се једино може очувати царство земаљско на дуже време“, како каже Св.Николај Жички. Човек којем је уистину стало до себе, своје породице, својих ближњих, свога народа и своје земље, не може да гледа немо на оно што се догађа око њега. Да се понаша као да се то њега не тиче или да каже да он ништа не може променити. Такво размишљање и понашање није ништа друго него помагање непријатељу, односно издаја. Свако од нас, уколико се потруди, може да допринесе борби за веру, породицу, отаџбину: Прво, не сме да се сложи са лажима; друго, да својим животом сведочи истину, живећи хришћански по Јеванђељу и Божијим заповестима; треће, да у сваком месту и сваком тренутку без страха износи истину и разлобличава лажи; четврто, да се прикључи Богом благословеној борби против екуменистичко-глобалистичког зла. У такву борбу је позвао народ 1937.године, тадашњи Патријарх Србски Варнава, а то важи за сва времена:Зато вас позивам, браћо и сестре, да се пренемо, да устанемо и збијемо се у редове, као војска Божија против војске сатанске. Ha окуп српски народе! Ha окуп, српски народе, у име части и образа! Ha окуп српски народе, у име Бога и Светога Саве! Ha окуп српски народе, у име историје твоје и легиона мученика твојих! Ha окуп српски народе против безумља и издаје! Ha окуп српски народе ради деце твоје и будућности твоје!

Србија се једино може спасти од пропасти у коју срља ако се народ пробуди, покаје, очисти, достојно причести и сабере под један Светосавски барјак у одбрану своје Православне вере и Отачаства. Срби, скините са очију екуменистичко-евроунијатске наочаре и погледајте овај свет очима Светог Саве и онда ће те схватити да смо поробљени и да слобода тражи борбу и жртву свих нас, да се битка у боју води и да вера, породица и земља мора да се брани да би остали и опстали као народ Божији.

Учинимо што до нас стоји, остало ће Господ дати!

Раб Божији Горан Живковић

четвртак, 30. 09. 2021.
borbazaistinu.rs/srbi-pre-sto-godina-i-danas

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *