Ратне операције које се од средине друге деценије овог века воде на ширем простору Донбаса, актуелизовале су питања везана за Србе и њихова насеља, формирана у овим крајевима пре 270 година
„Кад је 1862. у Русији, у Херсонској губернији вршен попис становништва, нађено је још ХИЉАДУ душа које су тражиле да се запише да су они: сербски! Да им се запише да су том национу припадали и срцем својим били одани. Кад је тај попис вршен, године 1900, није нађен сербски, НИКО! Ако неко данас, чак и данас, узме у руку географску карту те земље, у коју су ти исељеници сахрањени, у мору руског народа, наћи ће на карти, близу Миргорода, име места: Мартонош!”, писао је Милош Црњански на крају својих „Сеоба”, које трају вечно.
Повод за сећање на овај велики роман јесте књига „Срби у Руском царству. Насеља, порекло становништва, обичаји”, коју је у издању „Службеног гласника” приредио Борислав Челиковић. Ово обимно дело садржи текстове од почетка 20. века до оних скорашњих, а обогатило је Библиотеку „Корени”, коју „Гласник” објављује већ 15 година и планира да у њој штампа укупно више од 80 издања, посвећених земљама у којима су живели Срби, како је то нагласио Петар В. Арбутина, директор издавачког сектора.
Књига садржи текстове Мите Костића, о Новој Србији и Славеносрбији и о српским насељима у Русији. Студија Мите Костића била је написана на основу архивске грађе за едицију „Насеља и порекло становништва” Српске краљевске академије. Садржи и текстове Миленка С. Филиповића о Србима у Руском царству, Ђорђија Д. Пејовића о исељавању Црногораца у Русију, Георгија Орлова о Медаљи „Nova Serbia constituta”, коју је царица Јелисавета Петровна додељивала Србима граничарима, заштитницима јужне границе царевине. Ту су и научни радови Мирка Р. Барјактаровића о судбини Срба исељених у Украјину, као и Павела Рудјакова и Владимира И. Подова. Драго Његован указао је на значај „Мемоара” Симеона Пишчевића за проучавање историје српских насеобина, а прилог Сергеја И. Татаринова и Нађе А. Тутове пружа податке о Србима у Бахмутском срезу.
„У историји српских сеоба посебно место заузима сеоба у Руско царство почетком друге половине 18. века, како по сачуваној грађи, тако и по асимилацији, односно инкорпорирању у руски национални ентитет већ у другој генерацији насељеника. Ратне операције које се од средине друге деценије овог века воде на ширем простору Донбаса, актуелизовале су питања везана за Србе и њихова насеља, формирана у овим крајевима пре 270 година”, истакао је Борислав Челиковић у поговору овом издању.
Миленко С. Филиповић, (као и други аутори у овој књизи) указује на то да Срби у Турској нису никако могли да се помире са тим да вечно робују Турцима и да су тај њихов ентузијазам и жељу за ослобођењем обилато користиле Млетачка Република и Аустрија, што их је натерало да разочарани траже помоћ на другој страни. Тако су своје наде полагали у Русију, будући да су аустријске власти почеле да укидају повластице дате српским исељеницима, и да теже да их потпуно асимилују и преведу у католичанство.
„Све је то утицало на то да се Срби у Угарској и задуго по свом пресељењу нису осећали сигурним и да их је било лако покренути на нове сеобе. Вести о добром пријему оних који су одлазили у Русију, као и о великим успесима пресељених појединаца, особито оних у војсци, стварале су такође повољно расположење за сеобу. Тако је дошло до сеоба Срба из Угарске у Русију у више махова”, писао је један од наших најзначајнијих етнолога и антропогеографа Миленко С. Филиповић. Он је, такође, нагласио да је у овим сеобама учествовао читав српски народ, јер је међу угарским Србима било и оних који су дошли из Старе Србије, Србије, Македоније, Босне и Херцеговине, Боке, Црне Горе.
По речима овог нашег научника, досељавање Срба у већем броју у тадашњу Јужну Русију почело је од 1712. године. Срби који су прелазили у руску службу насељавани су у Украјини, која је била највише изложена нападима Турака и Татара, али било их је и на другим подручјима у Русији.
Миленко С. Филиповић истиче Србе који су стекли висока војничка звања и чинове, а међу њима и Јована Стојанова, из Петроварадина, који је у руској војсци доспео до чина генерал-мајора и био одликован у многим борбама. Стева Витковић из Срема, а пореклом из Херцеговине, временом је постао бригадир српског хусарског пука, а Теодор Вишњевски, родом из села Вишњице код Београда, имао је чин генерал-мајора и био је на челу руске мисије у Токају, од 1749. године, у Угарској, која је регрутовала нове исељенике за Русију. Опет се присећамо Црњанског: „Вишњевски је упозоравао Костјурина да припазе у Кијеву, јер не иду ови Серби у Росију, што православље, и братску сузу очекују, него славу и по један чин више.”
Павел Рудјаков између осталог пише и о првим српским угледним досељеницима, међу којима је био Сава Владислављевић или Владиславић, гроф рагузински, српски трговац из Далмације, који је у престоницу Руске царевине стигао 1702. године. Петар Велики поклонио му је после сукоба Руса са Швеђанима имања издајника, а дао му је и дипломатску дужност посланика руског цара у Дубровнику. Међутим, Рудјаков предочава и почетни ентузијазам генерал-лајтнанта Ивана Хорвата поводом организације српских насеобина, у време Јелисавете Петровне, али и открића његове коруптивности у време царице Катарине Друге. Проглашен је недостојним због начина на који је трошио новац народа и из царске благајне, лишен је свих чинова и умро је у изганству.
Аутор: Марина Вулићевић
Извор: Политика
