Срето Танасић: Напад на српски језик преко страних ријечи и родно осјетљивих израза!

Предсједник Одбора за стандардизацију српског језика Срето Танасић упозорава да још није заустављено срозавање статуса српског језика и писма на националном и говорном простору, те да је на дјелу безочна крађа српског језика и покушај да се све српско прекњижи.

Танасић у интервјуу Срни указује на нападе на српски језик преко страних ријечи и родно осјетљивог језика. Он истиче потребу да власти Србије и Републике Српске спроводе јединствену националну језичку политику, као и да младе треба упознавати са значајем очувања националног језика, ћирилице и иидентитета.

Танасић, који је и дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске и директор Института за српски језик и књижевност АНУРС, напомиње да је на дјелу присвајање српског језика на свим плановима стандардног, народног језика и писане баштине.

– На дјелу је незапамћен покушај да се све што је српско прекњижи на оне којих није ни било кад је то стварано, и да под своје име, као знак трајања, подвуку српско културно наслијеђе – свјетовно и сакрално, а да се српски народ разбаштини – наглашава Танасић.

Он указује да је српском народу дуги низ деценија плански потуран програм самопорицања и скривано његово у свјетским оквирима значајно писано насљеђе. Тако су често испред српских писаних споменика умјесто придјева „српски“ писани су неки други.

– Ако језик и ћирилица деценијама нису имали статус какав треба да имају као национални језик и писмо, не може се то промијенити само од себе или тиме што је држава донијела одговарајући закон, а не ради на његовом спровођењу, него је потребно промијенити однос и понашање – наводи Танасић.

Када је посриједи налет енглеског језика, мора се, сматра Танасић, свуда, у школи и у јавном животу, знати како се односити према томе – стране ријечи треба користити с мјером и само кад су неопходне, али их и тада уподобљавати са законима српског језика.

Он подсјећа на ријечи српског водећег социолингвисте и једног од највећих стручњака за српски језик Милорада Радовановића да је бесмислено бити против утицаја страних језика, посебно енглеског на језике свијета, па и на српски, али да је опасно и неукусно препуштање тог тока стихији и случајностима.

– О томе треба да се слуша ријеч струке коју би у пракси спроводила квалитетна лекторска служба, коју треба вратити. Сви који се служе српским језиком у јавном животу морали би много боље познавати српски језик и имати на столу рјечник страних ријечи. Данас многи ни за једним ни другим не осјећају потребу. За такве би драгоцјено било да погледају Стеријину „Покондирену тикву“ – поручује Танасић.

Он указује и на такозвани „родно осјетљив језик“, гдје је струка јасно рекла да то није српски стандардни језик, због чега је и повучен из предлога школских програма у Србији.

Танасић подсјећа да су и многе друге струке, осим језичке, као и СПЦ, осудиле тај идеолошки напад на српски језик и културу, начин мишљења и хришћански породични живот који се кроз стотине година уобличавао.

– Под плаштом бриге о равноправности жена уводи се управо неравноправност, вербални деликт, језички инжењеринг, ограничава се слобода научне мисли. Многе образоване жене управо кажу да их то понижава – наводи Танасић.

Он оцијењује да одавно није било таквог насртаја на језик и културу са идеолошких позиција ни у вријеме најмрачнијих диктаторских режима, те подсјетио да нови закон о језику и писму изричито забрањује утицај на српски стандардни језик са политичких и идеолошких позиција.

Срећом, напомиње он, у неким великим европским културама тај идеолошки напад већ је одбачен, а постаје идеолошки атавизам тамо гдје се своја култура и језик цијене и штите слушајући струку, а не поводећи се за помодарством, идеологијама, трагањем за лаким напредовањем.

– Надам се да ни ми нећемо бити посљедњи који га бранимо – ко зна који пут на своју штету – наводи Танасић и указује да нестаје и писање руком, што има посљедице на многим плановима, и оцјењује да се такво писање мора вратити у примјереним приликама.

Он истиче да званичне власти у Србији и Републици Српској могу и морају дефинисати и спроводити јединствену националну језичку политику, у сарадњи са струком, али да послије великих друштвених ломова посљедњих деценија, што се одражава на језик, такве политике још нема.

– У добро уређеним срећним државама и народима језичку политику предлаже струка у сарадњи са државом, а проводи држава у хармоничној сарадњи са струком. Потребно је одмах почети радити на примјени закона о језику и писму – каже Танасић.

Први посао био би формирање савјета за језик, да би се могло говорити о осмишљавању језичке политике, јер је већ дуго прошло од усвајања тих закона у двије републике, а нису формирани савјети за језик, напомиње он и поручује да је потребно – покренути се.

Говорећи о плановима Одбора за стандардизацију српског језика, Танасић објашњава да ће овај одбор радити на задацима који су су му дати приликом оснивања као највишег свесрпског и свеинституционалног тијела задуженог за бригу о статусу српског језика и планирање проучавања српског језика – стандардног, народног и писане баштине.

– На дјелу је безочна крађа и присвајање српског језика на свим овим плановима. Зато се наше залагање у потпуности подудара са законском одредбом у обје републике да је значајан вид бриге о српском језику његова заштита – на синхроном и дијахроном плану, али и заштита и афирмација српских народних говора – истиче Танасић.

Танасић је напомиње да Одбору одавно указује на ту потребу, али да су то крупни послови иза којих мора стати држава – политичком одлуком, снагом ауторитета и материјалном подршком.

 Наше државе су усвајањем ових закона рекле да је српски језик од посебног значаја. Сад треба да то и потврде дјеловањем у тијесној сарадњи са струком – наводи он.

Када је ријеч о односу младих према употреби и његовању српског језика и писма, Танасић истиче да млади држе до српског језика и писма ћирилице много више него што су државе водиле рачуна о статусу националног језика и писма.

– Треба добро осмишљеном политиком додатно подржати младе, кроз образовање и друге видове упознавати их са значајем националног језика, ћирилице и културе за очување идентитета – истиче Танасић.

Посебно, наглашава он, када су за српски народ, исцијепан државним границама, српски језик, ћирилица и култура, уз православну вјеру, данас једини национално обједињавајући фактор.

– Младима треба показивати да се други велики и мали европски народи не одричу својих идентитетских знакова. Нисмо свјесни шта су наши преци створили. Треба чинити да млади нашу културну баштину знају далеко боље него они који данас у наше име одлучују о њеној судбини – каже Танасић за Срну.


Пренето са Српска 24

4 thoughts on “Срето Танасић: Напад на српски језик преко страних ријечи и родно осјетљивих израза!

  1. Српски језик и ћирилицу можемо сачувати Законом о језику и писму како у образовним, тако и у администратним установама, у култури. Писањем свих службених докумената ћирилицом лако ћемо је сачувати а језик не усложњавати често смешном конструкцијом “ Говорница је говорила за говорницом, психолошкиња.,предавачима итд.

  2. КАКО СПРОВОДИТИ ЗАКОН ПРЕД КОЈИМ НИСМО СВИ ИСТИ НИ У ПРАВИМА НИ У ОБАВЕЗАМА?

    Проф. др Срето Танасић, дописни члан АНУРС-а и председник Одбора за стандардизацију српског језика као и директор Института АНУРС-а за српски језик има сасвим довољно функција на основу којих има и обавеза и права да што чешће и што више говори о проблемима у вези аса српским језиком и писмом. У последње две-три године веома је важно то што је он (Танасић), као један од, свакако, водећих лингвиста данас у Срба — после деценија лагања у српској лингвистици да је и хрватска гајица „српско писмо“, па чак и после невиђене до данас лажи да је чак Вук Караџић ТВОРАЦ (састављач) те латинице (из уста и пера П. Милосављевића) — јасно рекао истину да „латиница није српско писмо и да не треба да је буде у службеној употреби српскогг језика. То је истина која се морала поново рећи с високог места у српској лингвистици јер много деценија владају и шире се неистине и лажи у вези са српским писмом.
    С. Танасић је (и) овом приликом много доброг изговорио. И тачног. Али има још доста о чему важном није говорио.
    1. Он се и даље нада у добре последице новоусвојеног закона о српском језику и ћирилици (2021). Очигледно је да ни Танасић још није сагледао да је тај закон велика шаренлажа пре свега зато што је он, практично, постављен изнад Устава (наравно, изнад Члана 10. Устава), што је невиђена правн(ичк)а брука у свету, јер је неуставан, па се чак у њему, зато, и не спомиње обавеза из става првог Члана 10. Устава, што потврђује да нико из правничке власти није ни размишљао озбиљно да спроводи такав закон, јер је он таквог садржаја да га није ни могуће у пракси спроводити. (Овај сајт еј објавио наше доказивање те неуставности у тексту „Детаљнија анализа новог закона о српском језику и писму“). Дакле, овакав неуставан и, још, у неким елементима правнички и логично видно апсурдан закон у светским размерама, кад би неко стварно почео да спроводи, спроводилац закона би морао да улази у власништво, на пример, фирме, банке, издавачког предузећа, новина, ТВ и сл. Тако би се, у спровођењу тог закона, догодило да, на пример, једне новине или издавачко предузеће, банка, рецимо, морају бити кажњени ако не користе ћирилицу у српском језику, док други у њиховом суседству, не само да неће бити кажњени, него могу бити награђени ако се својевољно одлуче за коришћење ћирилице. Власништво над новинама, ТВ-има, издавачким кућама и сл. по том закону из 2021. године ОДЛУЧУЈЕ О ВРСТИ ПИСМА. Ако је предузеће, новинска кућа, ТВ, издавач књига и сл. у приватном власништву, спроводилац закона њима не може ништа. не може да их казни јер приватници, по том неуставном закону не морају да поштују Члан 10. Устава Србије и не морају да користе ћириличко писмо у српском језику. То је апсурдан закон у светским оквирима и само наиван и пребише добронамеран и поштен превише човек може да се нада да ће се такав закон моћи примењивати у пракси. Он је елементарно апсурдан и неправедан да га је у пракси веома тешко применити. Његова примена могла би изазвати велика незадовољства јер такав закон не односи се на све људе и фирме подједнако. Он је, дакле, пристрасан, јер пред њим нисмо сви исти у правима и обавезама.
    Дакле, од таквог закона за ћирилицу нема вајде.
    2. Проф. Танасић још никада није одговорио на питање да ли ће Одбор за стандардизацију икада одговорити „Ћирилици“ и „Српској азбуци“ на давно им упућени предлог да поставе на дневни ред решење питања писма у српском правопису и језичкој струци. У предлогу им је речена истина да ни лингвистичка струка није и не може ни бити изузета из обавезее коју налаже већински народ с референдума, који је изгласао обавезу у Члану 10. Устава Србије који сасвим јасно каже да се мора, у складу са европском и светском праксом у вези с писмом нормира једно писмо за један језик. Иако је у томе много деценија обмањиван српски народ у вези с писмом у свом језику, већина народа у Србији се ипак, исправно, определила да у службеној употреби српског језика ћирилица буде једино писмо. Нажалост, као и власт, и лингвисти сматрају да за њих Устав не важи, па су у Правопису Матице српске подржали и подржавају уз српско писмо и далеко већински наметнуто Србима хрватско писмо гајицу. Тешко је поверовати да, за нас велики, лингвиста С. Танасић није способан да увиди како без исправног решења питања ћирилице у нормираном српском језику није никако могуће вратити српску ћирилицу у живот чак ни када би сутра почела власт да спроводи постојећи неуставан закон, јер и када би га спроводила, ћирилица никада не би у Србији премашила 10 процената у јавности, јер то не допушта знање о српском језику и писму јер ђаци уче да Срби „имају два писма“ и могу да пишу којим хоће писмом српски језик.
    У Правопису Матице српске (који је рађен у изменама и допунама у Одбору за стандардизацију српског језика чак се не признаје да је ћириличко писмо угрожено. Лингвисти — правописци изричито кажу (Правопис, стр. 15) да ћирилица још „није егзистенцијално угрожена“.
    Дакле, било би изразито важно да С. Танасић каже да ли ће Одбор с њим на челу решити питање писма српског језика, као што је то у свим другим престижним језицима у свету и како то налаже уставна одредба у Члану 10. Или ће и даље и лингвисти багателисати српски Устав и светску праксу, као што то српска законодавна власт у Скупштини Србије чини већ пуних 16 година.

    1. На ћирилици је.
      Проверите подешавања Вашег прегледача.

      Поздрав,
      Александар Јовановић, администратор сајта.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.