Српска ћирилица – истина и фалсификати

Српска ћирилица – истина и фалсификати

Ћирилица се кроз историју на просторима докле је допирао утицај српског језика и, преко њега, писма, често називала српско писмо. И никад другачије! То је уобичајен назив на штокавском подручју, а и у окружењу, уколико се писмо именовало (и тиме назив прецизирао, у односу на, нпр., руску, бугарску… ћирилицу, односно ћирилицу неког другог језика). За то имамо сакупљених и објављених близу сто примјера (са простора Рашке, Зете, Боке, Хума, Босне, Дубровника, Славоније, Цавтата, Задра, на млетачком, аустријском, турском… двору; у Ватикану, у записима Енглеза, Француза…)

Пише: проф. др Јелица Стојановић
Има једно и јединствено писмо које се зове именом свог (српског) језика, а то је српска ћирилица. Нема на свијету примјера да је за име језика (српски) тако именом везано и име писма (српско писмо, ћирилица) као што је повезано име српског језика и српског писма (ћирилице). Историја српског писма везана је за појаву слова које једино има српски језик, а то је слово ћ. Нема ни једног словенског (ни свјетског) језика да има ово слово, осим српског. И оно је знак српског језика. Имају га и Мирослављево јеванђеље (Хум), и Повеља Кулина бана (Босна) и Хиландарска повеља Стефана Немање (Рашка), све српски споменици до краја 12. вијека. Лијеп показатељ јединства простора српског језика. А ово слово у својој основи има и крст, и цркву! И уткано је у називу ћирилица! За писмо које има ово слово кроз историју се увијке везивало српско име.

Ћирилица се кроз историју на просторима докле је допирао утицај српског језика и, преко њега, писма, често називала српско писмо. И никад другачије! То је уобичајен назив на штокавском подручју, а и у окружењу, уколико се писмо именовало (и тиме назив прецизирао, у односу на, нпр., руску, бугарску… ћирилицу, односно ћирилицу неког другог језика). За то имамо сакупљених и објављених близу сто примјера (са простора Рашке, Зете, Боке, Хума, Босне, Дубровника, Славоније, Цавтата, Задра, на млетачком, аустријском, турском… двору; у Ватикану, у записима Енглеза, Француза…).

Св. Ћирило и Методије

Даћемо неке од многобројних примјера. Франо Ратков Мицаловић уговара 1510. године са Ћироламом Сончином, издавачем из Пезара, да штампа Официј Богородичин, јеванђеља и Разговоре са самим собом о односу душе према богу (Soliloquia) Светог Августина, што је све требало да буде штампано „српским словима и језиком“ („in littera et idiomate serviano“), (З. Бојовић 2014: 10). Језуита Марин Темпарица из Цавтата пише 1582. године генералу Језуитског реда Кл. Аквавива да је потребно салити слова „у славонском алфавиту и словима која овде називају српским“. Херцеговачки католици, на Неретви, у Попову и Зажабљу кажу у молби од 1. августа 1629. да се потписују „илирским или српским писменима“, тј. ћирилицом. Ђовани Пасквали (1645) предлаже Конгрегацији из Котора да би у циљу прозелитизма требало „упутити у Српско Приморје 4 до 5 калуђера Св. Атаназија из Рима“ (Костић 1999: 13), али треба прво да науче говорити српски и писати „српским словима Св. Ћирила“ (исто: 20)… У Илирским новинама за 1840. говори Гај о ћирилици… „коју су Илири Источне церкве под славним посебним именом серпским… сачували“ (исто: 83)… Нарочито су познати стихови славонског пјесника Матије А. Рељковића, у његовој познатој поеми Сатир, коју је штампао први пут 1762. Ту наводи како му један Славонац каже да му ни стари нијесу школа имали, па су ипак добро живјели. Рељковић у стиховима говори: О Славонче! Ти се верло вараш,/Којигод ми тако одговараш;/Ваши стари јесу књигу знали,/Сербски штили и сербски писали!…

„Год. 1530. налази путник кроз тадашњу Турску Словенац Б. Курипешић близу Рогатице један натпис ’у српском језику и словима’…

Задарски прелат Симеон Будинео (’Шиме Будинић’), који је живео у 16. веку (рођен око 1535, умро 1600), штампао је у Млецима 1597. на италијанском језику књижицу под насловом Кратко упутство да се научи српска азбука. Нашу ћирилицу не назива никако друкчије већ српским алфабетом…

Августа 1637. писао је римској Конгрегацији за пропаганду вере Фрања Мрканић из Чипровца о књигама којима се служе свештеници и монаси у Србији, Рашкој, Херцеговини итд.: ’које књиге су писане српском азбуком названом Св. Ћирила, у старом илирском језику’…

Архиепископ барски (католички) Вићентије Змајевић…, наводи у нарочиту заслугу што је ’извежбан у српским словима’…

Онај језик, којим је штампао Трубер свој превод Св. писма, назвао је Фра Матија Дивковић, који је 1565. кирилицом штампао у Млецима ’наук карстиански’, ’иезик Словински’, а слова кирилска ’слови сарпскиеми’[…].

1903.пише карловачки владика Петар Јовановић да се у Плашком учи између осталог ’сербско чтеније и писаније’[…].

На познатој ’Велеиздајничкој парници’ у Загребу 1908–1909. године, где су оптужена 53 најбоља Србина […] што су повлађивали ћирилицу не само у званичним актима и основним школама, него […] што су покушали да ’поставе чак на земаљским путоказима ’српско’ писмо као спољни знак српства’ […].

1924.је један од савремених највећих слависта Француске Андре Вајан, писао о старом дубровачком језику и том приликом казао: ’Дипломатски језик је штокавски, у азбуци ћириливској српској’“ (Костић 1999: 61–73). И гако редом!

Код Милоша Окуке, у вези са фрањевцима у Босни, налазимо: „Stjepan Marijanović je 1836. u Budimu izdao i prvi Bukvar iliti početak slovstva iliričkog i latinskog jezika za učionice države bosanske složen,  u kojem se pored ’bukvice iliričke’ obrađuje i ’bukvica srbska’[…] Antun Knežević Varcarin i Mihovil Marijanović Livnjak u Zagrebu izdali su… u svojoj učionici za prvu godinu, bukvar namijenjen katoličkim školama u Bosni i Hercegovini, u kojem se nalazi posebno poglavlje pod nazivom: Ćiriliska ’srbska’ abeceda, sa tekstovima štampanim ćiriliskim pismom“ (Истицања наша!), (Okuka 2006: 72, 73).

Како налазимо код Екмечића, језик и ћирилско писмо, и код далматинских католика до Омиша и на острвима, називали су „letera serbiana“ 1458, или 1684. „lingua e lettera cirrilica, illirica, detto serbski“ (Екмечић 2011: 56).

Такође је и прва књига, „коју је један Дубровчанин издао на народном језику била ћирилична а не латинична“ (Чурчић 1994: 20). Настала је у венецијанској штампарији Ђорђа Русконија (завршена је 1. и 2. августа 1512. године), у издању Дубровчанина Фрање Раткова Мицаловића, Молитвеник Блажене Госпође. Књига је скраћено названа Молитвеником (Чурчић 1994: 20). Милан Решетар ју је издао под називом Српски молитвеник (Решетар –Ђанели 1938: 7–8). У документу везаном за Молитвеник каже се да је штампана „словима и наречјем српским“ (stampadis in littera et idomate serviano), штокавским-ијекавским дубровачким нарјечјем, а дато је двојици „Талијанаца да доведу у Дубровник мајсторе за српски језик и српска слова (pro imprimendes nonnullis libris in lingua serviana)“, (Чурчић 1994: 20).

Старословенска ћирилица

Тако је, наравно, и на просторима Црне Горе. У овом погледу нарочито је значајна библиографија радова о Далмацији и Црној Гори издата на латинском у Млецима 1842. Тамо стоји да су књиге штампане на Цетињу […] српским словима („карактерима“) […]. Године 1517. потврђује млетачки дужд Л. Лоредан тестамент Ђурђа Црнојевића на молбу његове жене Јелисавете (преведен на латински). На више мјеста стоји написано да је тестамент писан српски, преведен са српског итд. Али на једном мјесту пише да је „писан и потписан српским језиком и српским словима“ (Милошевић 1994).

Надбискуп барски Андрија Змајевић, Пераштанин, написао је још 1675. године расправу, гдје каже да жели „да он поучава само читати и писати са словима илирским српским, а да остави латинска“ (Костић 1999: 61–73).

Веома рано појављује се и штампа за српску ћирилицу („србски карактери“, како је често називају, уколико је нешто штампано српским језиком). Најстарија српска књига штампана ћирилицом, Октоих првогласник (1494/1945), само је 2–3 године млађа од најстарије ћириличне књиге, штампане у Кракову, у штампарији која је радила четрдесет година послије Гутенбергове Штампарија је радила 1493–1496. године, из ње је изашло пет књига. Након ове, отварале су се штампарије којима су штампане књиге на српском језику и ћирилицом на разним мјестима. Кроз вјекове је постојало више средишта српског штампарства, српска штампа се селила, тражећи и налазећи мјеста гдје се у колебљивим и тешким временима може наставити штампање и континуитет књига, прије свега за потребе цркве, али су ови подухвати и ширег културно-историјског и језичког значаја. За српско штампарство веома је значајан продужетак рада Вуковића штампаријом у Млецима.

Божидар Вуковић Подгоричанин, „отачаством од града званог Подгорица“, оснивач је и власник најзначајније српске штампарије у 16. вијеку („најважнији и главни за српски језик“, како га квалификује његов син Вићенцо), која је у Венецији радила под његовим руководством у распону од 20 година (1519–1521, 1536–1539). Божидар се служио и латинским именом Дионизио, више пута се идентификује као „Дионисије Србин“ („Dionixio servo“), „од српске нације“ и сл. (Пешикан 1994: 80). Године 1521. записује да је, видећи како други народи штампају своја „писанија“ пожелио да штампа „и наша српска, а такође и бугарска“ слова (Јовановић 1994: 53). У Поговору Молитвослову из 1520. каже се: „Зажељех и наша српска слова […] такође у типарима саставити“ (Стојановић 1986).

Вићенцо Вуковић, син је и насљедник знаменитог штампара Божидара Вуковића. Вићенцо Вуковић, са ортаком, „тражи искључиву дозволу да штампа књиге језиком и словима српским (in lingua et caractere serviano) ради опште добробити народа и језика српског (della nation et lingua serviana)“, (Јовановић 1994: 53). Добио је право штампања српских књига за 25 година; 1542. године уговара продају 32 књиге „српске штампе“ (stampe serviane) у Шибенику (Пешикан 1994: 84).

Грбаљски кнез Нико Тујковић (1773. године) пише захтјев провидуру да шаље дописе на српском „јер добро знате да ми овамо не умијемо штит ни разумјет друго слово него србско“ (Мачић 2020: 375)

Ћирилица се звала српским именом и за вријеме Петровића. Свима су познати Његошеви стихови (у посвети на књизи Вукова Даница из 1826. године): „Српски пишем и зборим,/сваком громко говорим:/народност ми србинска,/ум и душа славјанска“. Интересантни су и сљедећи примјери: „1838. и 1839. добива владика црногорски Петар II (Његош) неколико писама од босанског везира Веџид-Мехмед паше. У првом каже: ’Ја сам написао једну турску а једну сарпску, обе су једнаке’… (Примјера овог типа имамо више, Ј.С.). Андрија Стојаковић из Трста анонсира штампање Његошевог Шћепана Малог у Југословенским новинама које су тада, 1850. године, излазиле у Загребу. Каже да ће се дело штампати ’српским словима са самоучном буквицом’…“ (Костић 1999: 61–73). Стефан Митров Љубиша (1870. године) назива ћирилицу „српским аманетом“ (Костић 1999: 61–73). Године 1836. издаје се Српски буквар ради учења младежи црквеном и гражданском читању Димитрија Милаковића, у Митрополитској књигопечатњи. У Закону о народнијем школама у Књажевини Црној Гори (Цетиње, К. Ц. Државна штампарија 1907) стоји: „Члан 1. Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу…“. И даље: „Српска граматика је наука, која нас учи, да правилно српски говоримо, пишемо и читамо“. У образложењу учитеља из Даниловграда, који су дали отказ на службу због увођења латинице (због чега су и ухапшени) за вријеме Првог свјетског рата, између осталог стоји: „Ћирилрица је српска истоија-артерија, аорта српског национализма…“ (Матовић 2012).

Шта је представљала ћирилица за Србе и српску историју кроз вјекове, и шта би требало да значи и данас говоре како ријечи оних који су радили на њеном потискивању и(ли) уништавању, као симболу српства и показатељу богатог историјског насљеђа, тако и оних који су је бранили и штитили. Генерал Саркотић, као представник војних власти у БиХ за вријеме Првог свјетског рата значај ћирилице за српску историју, културу, идентитет, схватио је и изразио боље од нас самих. Саркотићеве су ријечи: „treba Srbima ćirilicu kao borbeno sredstvo učiniti neupotrebljivim“, односно, потребно је „da ćirilicu uklonimo iz javnog života i oduzmemo joj srpski nacionalni karakter“. „I pošto je ’po shvatanju južnoslovenskih naroda ćiriličko pismo izraz srpskog jezika, onda je i ćirilica veleizdajnička pa zato mora biti protjeranaʼ. Korbatin je predlagao da se za onoga ko se ogriješi o zabranu ćirilice predvidi novčana kazna u iznosu od 50 do 1000 kuna“ (Okuka 2006: 96, 97).

Као што из бројних свједочанстава видимо, ово вишевјековно писмо српског језика и именовано је као српско, на широком простору и од стране разних аутора, нација. Паметноме доста! Друго је све накнадна памет, заснована на фалсификатима и покушајима ништења историјских чињеница и истине.

Назив „босанчица“ формиран је у 19. вијеку, из политичких побуда, са циљем да се знатан корпус српског језичког насљеђа и писмености називом прикрије и затамни, одвоји од своје матице и покуша подвести под нешто друго. Историјат појаве термина босанчица почиње радом Ћира Трухелке 1889. године у раду Босанчица, принос босанској палеографији, који супротставља босанчицу српској ћирилици, наводећи да их једино повезује заједничко грчко поријекло. Овакве пројекције, настале, засигурно, не без утицаја и везе са Калајевом политиком и увођењем босанског језика, васпостављене су нарочито у посљедњим временима, како од одређеног круга лингвиста са простора Босне тако и са простора Хрватске. У тим круговима се испољава иста намјера, – одвојити ћирилично насљеђе БиХ од српског писма и језика. У прилог томе модификују на различите начине „првоуведени“ термин „босанчица“ („босанска ћирилица“, „босанска брзописна графија“, „босанско-хрватска ћирилица“, „хрватска ћирилица“, „западна ћирилица“, „босанско-далматинска ћирилица“, итд.), придајући му, у складу са произвољним називима, донекле различит садржај, али све са истим и једним циљем – да га одвоје од оног што је његов искон, а то је српски канцеларијски брзопис (који је настао на двору краља Драгутина, потом пренесен на западније просторе). Ћирилицу на просторима данашње БиХ треба посматрати као дио општег скупа разнородних варијетета српске брзописне ћирилице, а не као посебну азбуку. Облици слова који се форсирају као посебност тзв. босанске ћирилице нити репрезентују компактност овог подручја, нити га било каквим резом одвајају од цјелине богатства и разнородности ћирилице на широком простору српског језика, већ „представљају само дјелимичне графијске разлике (више варијације, Ј.С.) које не могу бити доказ аутохтоности једнога писма“ (Самарџић 2015: 82). Уз то, треба додати да различит облик слова (тј. различите нијансе у морфологији слова) не имплицира посебност писма, а нарочито не језика. Формални план (начин писања слова) није исто што и суштина графијског система, тј. графијско-фонетска веза и реализација у језичком систему.

На простору данашње Хрватске ћирилица је често забрањивана и уништавана. Међутим, сада се у Хрватској јављају и неке нове тенденције. Са једне стране, наставља се стари однос према ћирилици, као посљедица нетрпељивости (јер је она остала у свијести као српско национално писмо). То је видљиво и кроз најновији отпор у вези са увођењем ћирилице у Вуковару. Истовремено, у новембру 2012. године у Загребу је одржан научни скуп у HAZU на којем је „hrvatska ćirilica” добила посебно мјесто. Академици из Хрватске два су дана говорили о хрватској ћириличкој баштини од 11. до 18. вијека, као „богатству хрватске повијесне разноликости“ (http://www.matica.hr/vijenac/488). Очигледно, без старе српске баштине, нема „пројектоване” утемељености у дубокој историји и богатом историјском насљеђу. У складу са тим Хрвати су подигли споменик ћирилици – „хрватском писму” на огради основне школе у Кочерину крај Широког бријега (освануло је 12 у камену исклесаних ћириличних слова високих 1,4 m, дугих метар и широких 25 cm).

Отпор према ћирилици резултирао је невјероватним догађајем у посљедњем рату. Хрвати су недавно „етнички очистили“ све своје библиотеке од српских књига: „библиокластија“, како је названа, у Хрватској однијела је више милиона књига, „техничким одстрањивањем“ (Просвјета, година 10/35, бр. 59/660, новембар 2003: 5), спаљивањем и бацањем у смеће, што је проистекло из „два напутка“ која су прописивала у Хрватској отпис књига: „Čišćenje knjižnica od nepoćudnih naslova i autora – ’Feralʼ je otkrio slučajeve u Korčuli, Velikoj Gorici, Slatini i Splitu – odvijalo se početkom devedesetih po službenim naputcima što su uredno stizali iz vrhova Tuđmanova režima…” (Lasić 2002: 25-26). „Кубични метри“ књига проглашавани су вишком (Просвјета, година 10/35, бр. 59/660, новембар 2003: 7). „Ukupni broj uništenih knjiga gotovo da nije moguće utvrditi. Samo u zagrebačkim knjižnicama godišnji otpis devedesetih premašio je 10 postotaka cjelokupnog fonda“ (Lasić 2003: 42). Књиге су изношене на тргове и спаљиване, бацане у контејнере, сметлишта, остајала су права згаришта књига: „Ред за отписивање био је сљедећи: – све књиге писане ћирилицом; – издања штампана у Србији ћирилицом, латиницом, екавицом, ијекавицом; – сви наслови љевичара и антифашиста; – сва грађа и наслови из НОБ-а; – много наслова чији су аутори жидови и Муслимани; – велик број руских аутора; – велик број филозофа и њихових списа“ (Ливада 2003: 14). била

У Црној Гори латиница је била „окупирала“ све просторе (и сегменте), од имена фирми, кафана, ресторана, продавница. Према подацима које су 2011. године сакупили студенти Студијског програма за српски језик и књижевност по разним градовима Црне Горе, око 95% назива разног типа исписано је латиницом (мање од 80% у Беранама, око 90% у Пљевљима, до 98% на приморју…). Све што је било у домену власти, њихових институција, било је само на латиници. Ситуација се благо промијенила у посљедње вријеме. И поред потпуне латинизације Црне Горе, први пут у историји појави се назив „црногорска ћирилица“: гдје се на латиници приговара због брисања црногорске ћирилице: „давно започето брисање црногорске ћирилице, иако су на њој написана најврједнија  дјела не само Бјелопавлића него и цијеле Црне Горе“ (Vijesti 10. 12. 2021). Термин је, наравно, измишљен, исполитизован, ненаучан, без било каквог покрића: и што се историјског именовања тиче и што се тиче садржаја. Него, фалсификати и неистине својина су монтенегринског пројекта, тако да ту више ништа не може зачудити. Документа, која су овдје наведена говоре и свједоче.

Литература:

Vukov–Colić 2003: Davorka Vukov–Colić, Strah i pepeo, Zarez, I/16, 15. listopada 1998, Просвјета, Година 10 (35), број 59 (669), новембар 2003, Тема броја Књиге на ломачи библиокластија, Издавач Српско културно друштво Просвјета, Загреб, 32–35.

Екмечић 2011: Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у новом веку (1492–1992), Евро–Ђунти, Београд.

Жертва Аврамова 2013: Жертва Аврамова. Драма Викентија Ракића, приредили предговор и фототипско издање Ивана Марић – Дарко Антовић, издавач Матица Боке, Котор.

Ивић 2001: Павле Ивић, Српски народ и његов језик, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци − Нови Сад.

Јовановић 1989: Батрић Јовановић, Црногорци о себи (од владике Данила до 1941), Београд, Слобода.

Јовановић 1994: Гордана Јовановић, О језику старих српских књига, Пет векова српског штампарства, 1494–1994, Српска акдемија наука и уметности, Матица српска, Народна библиотека Србије, Београд, 53–60.

Костић 1999: Лазо М. Костић, О српском језику. Вук и Немци, Нови Сад.

Lasić 2002: Igor Lasić, Orlovi rano lete u smeće, Просвјета, Година 10 (35), број 59 (669), новембар 2003, Тема броја Књиге на ломачи библиокластија, Издавач Српско културно друштво Просвјета, Загреб, 24–26.

Lasić 2002: Igor Lasic, Knjižarnice su uništavane sagorijevanjem, Просвјета, Година 10 (35), број 59 (669), новембар 2003, Тема броја Књиге на ломачи библиокластија, Издавач Српско културно друштво Просвјета, Загреб, 40–42.

Ласић 2002: Игор Ласић, Праворијек на крају, Просвјета, Година 10 (35), број 59 (669), новембар 2003, Тема броја Књиге на ломачи библиокластија, Издавач Српско културно друштво Просвјета, Загреб, 5–7.

Летић 2012: Бранко Летић, Атрибут српски за језик и присмо у старим документима и књижевним дјелима, Језик и писмо у Републици Српској, Академије наука и умјетности Републике Српске, Научни скупови, одјељење књижевности и умјетности, Књига 13, 135–151.

Lešaja 2012: Ante Lešaja, Knjigocid. Uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih, Profil knjiga d.o.o., Kaptol 25, Zagreb, Srpsko narodno vijeće, Ilica 16, Zagreb.

Лешаја 2003: Анте Лешаја, Уништавање књижевне грађе – злочин који се занемарује. Издаја интелектуалаца, Просвјета, Година 10 (35), број 59 (669), новембар 2003, Тема броја Књиге на ломачи библиокластија, Издавач Српско културно друштво Просвјета, Загреб, 18–23.

Ливада 2003: Светозар Ливада, Лепе књиге лепо горе, Просвјета, Година 10 (35), број 59 (669), новембар 2003, Тема броја Књиге на ломачи библиокластија, Издавач Српско културно друштво Просвјета, Загреб, 8–18.

Матовић 2013: Веселин Матовић, Ћирилица и латиногорица, Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица – Никшић.

Милошевић 1994: Милош Милошевић, Тестамент Ђурђа Црнојевића, Подгорица – Цетиње.

Okuka 2006: Miloš Okuka, Srpski na kriznom putu, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Istočno Sarajevo.

Петровић 2005: Драгољуб Петровић, Сумрак српске ћирилице, Ћирилица, Нови Сад.

Пешикан 1994: Митар Пешикан, Лексикон српскословенског штампарства, Пет векова српског штампарства, 1494–1994, Српска акдемија наука и уметности, Матица српска, Народна библиотека Србије, Београд, 71–218.

Ракочевић 1997: Др Новица Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918, фототипско издање, ИТП „УНИРЕКС“, Подгорица.

Решетар – Ђанели 1938: М. Решетар – Ђ. Ђанели, Два дубровачка језичка споменика из XVI. вијека. Српски молитвеник ог г. 1512. Ново издање приредио Милан Решетар, СКА. Посебна издања, књига CXXII. Философски и филолошки списи, књига 32, Београд 1938, VII–VIII.

Самарџић 2009: Биљана Самарџић, Термин босанчица као заблуда у историјском развоју српског језика, Зборник радова са научног скупа Наука и настава на универзитету, Пале.

Стојановић 2011: Јелица Стојановић, Пут српског језика и писма, Српска књижевна задруга, Коло CVIII, књига 726, Београд 2016.

Чурчић 1994: Лаза Чурчић, Видови и огранци раног словенског штампарства, Пет векова српског штампарства, 1494–1994, Српска акдемија наука и уметности, Матица српска, Народна библиотека Србије, Београд, 9–24.

1 КОМЕНТАР

comments user
Даргољуб Збиљић

ПРОБЛЕМ С ЋИРИЛИЦОМ ПЛАЋЕНИ СУ ДА ЈЕДНОСТАВНО РЕШЕ РЕШЕ ЛИНГВИСТИ И ВЛАСТ У ИНСТИТУЦИЈАМА, АЛИ ОНИ ТО НЕЋЕ ДА РЕШЕ ИАКО ЈЕ НАРОД ТО НА РЕФЕРЕНДУМУ ИСПРАВНО РЕШИО, АЛИ КОД НАС КО ЗНА ОД КАДА — НАРОД НИКО НЕ ШИША, ОСИМ КАДА ЈЕ У ПИТАЊУ ПОРЕЗ

Први фалсификат против ћирилице је данас Правопис српскога језика Матице српске у коме пише нешто што Члан 10. Устава не допушта. Правопис допушта, као у време српскохрватског језика уникатни антићирилички феномен: (српско) писмо и (хрватско) параписмо, тј. два писма за један (српски) језик два писма. А устав, изгласан на референдуму 2006. године каже јасно да јасније не може бити за српски језик: „У службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ И ко се ту прави луд? Па лингвисти, а власт им то дозвољава. Дозвољава се и лингвитичка противуставна анархија а власт такође допушта ту анархију. Кад институције и лингвистике и власти коло воде, онда у Србији, као у време окупације у Првом светском раду царује туђе (хрватско) писмо. Лингвисткиња из Црне Горе све лепо зан и објаашњаваа, а кад треба да каже главног кривца за ту анархију — лингвисте, она то неће да спомене јер штити своју „браншу“ иако верујемо ада она зна како и зашто нико други нема такав проблем са својим писмом у свом језику. Остане ли такво решење питања писма у српском правопису и лингвистици, можемо још сто година да тај проблем анализирамо, али се он без нормалних лингвиста и власти нее може сам од себе решити.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.