Српски лингвисти и држава

Неколико сајтова с правом редовно објављују и(ли) преносе маестралне Безглаве белешке Драгољуба Петровића.

Он је одличан и тачан (вероватно најбољи) описивач догађаја и стања у вези са српским језиком и ћирилицом. Али он од описивања стања не иде даље. Он ретко шта предлаже шта и како треба поступити да би се стање поправило. О предлозима говори углавном начелно, без практичних детаља. Он стално истиче да ту лингвисти „нису ништа криви, него само држава и државници“. Па, не прави директно држава правопис и не нормира држава језик. За то да раде, плаћени су и стручни само лингвисти.

А лингвисти то неће да (у)раде. Они држе на снази противно обавези из Устава Србије и општој пракси у свету двоазбучје и тако деценијама буквално секу српску ћирилицу у корену. Они чак понекад (понеко од њих) напишу да судбина ћирилице “не зависи од правописа”. А то је, као кад би неко рекао да стање у држави уопште не зависи од Устава и закона. (Оно, истина је да не зависи само ако се Устав и закони, као увелико код нас, углавном багателишу.)

Уместо себе, лингвисти нападају државу за оно што лингвисти, као плаћени и школовани стручњаци за српски језик и писмо, нису урадили, тј. што су скроз наопако и погубно урадили. (О томе шта нису урадили или су скроз погрешно урадили пишу редовно само два удружења “Ћирилица” и “Српска азбуака”,  али та указивања избегавају да објављују. (Овај сајт је међу реткима који прихватају да објаве та указивања из “Ћирилице” и “Српске азбуке”. Лингвисти су “храбри” да тек одскора критикују државу за прилично очајно  стање у српском језику, а сасвим катастрофално стање са српским ћириличким писмом у Србији. А држава, опет, као да не сме да каже лингвистима за шта су лингвисти плаћени и за шта би морали бити стручни, јер је свакако и држава (државници и њени службеници, наравно) крива што у пракси у вези са српским језиком, нарочито у вези са српском ћирилицом, већ 18 пуних година у потпуности и директно багателише уставну обавезу из става првог Члана 10. Устава и допушта разлику у законима у правима и обавезама у области српског језика и ћирилице.

Од лингвиста (срећом живих) само се једном Д. Петровић усудио да предложи конкретно оно што „Ћирилица“ и „Српска азбука“ стално предлажу конкретно од 2001. да се у Правопису примени уставна обавеза и општа пракса у  свету (једноазбучје). Тиме се практично угледао на нас, али то не понавља. Никад неће ништа да каже о проблему у Правопису и да је за то главни кривац Мато Пижурица, како је то овде јасно предочио недавно дипл. инж. машинства Немања Видић који јасно види где је проблем за српско писмо,  за разлику од огромне већине лингвиста који то  не виде, а тобож се “боре за ћирилицу” тако што у Правопису задржавају нормирано труђе писмо као конкуренцију своме писму (ћириличком). Петровићу није мило када напишемо да он из пристрасности “неће да се замери ни ни Мати Пижурици ни другим колегама. То смо му спомињали и лично и кроз коментаре испод његових текстова. Зато се „смртно“ наљутио на нас, јер, вероватно, не може и неће да замисли да га било ко „критикује“, поготово не неко ко нема, као он, докторску титулу. Зато његово писање јесте добро описивање, али (ни) он не критикује главне кривце (лингвисте), нити предлаже шта треба и како да ураде лингвисти. Зато су удружења и „Ћирилица“ и „Српска азбука“ незаобилазна. И то потврђује садашњост, а будућност ће још више потврдити. Од описивања стања нема вајде без јасних конкретних предлога решења. Зато се ти предлози морају стално понављати у освеженим интерпретацијама. А то чине само „Ћирилица“ и „Српска азбука“.

Може ко хоће да буде љубоморан и(ли) сујетан на та два удружења, али њих није нико још достигао у јасној конкретности решења националног (и) данашњег проблема српске ћирилице. И наравно да та два удружења мало ко хоће да (по)хвали због своје сујете, а то је објективно потребно. Зато је корисно, нужно и оправдано да се та удружења макар понекад сама похвале, кад неће други – сујетни.

 

Аутор Драгољуб Збиљић је језикословац, писац 17 књига о поломима у српском језику и планском затирању српске ћирилице и оснивач првог народног Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” (2001).

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.